Христос се роди!

За Божић је у српском народу везано много обичаја, као што су паљење бадњака, пијукање, прављење чеснице, печење печенице и слично, који вуку коријене из времена када су Стари Словени били многобожци, а који су, примањем хришћанства христијанизовани и ушли у православну цркву.

На два дана пред Божић, 5. јануара, обиљежава се Туциндан. Тога дана се коље и припрема печеница за Божић. Име Туциндан потиче од некадашњег обичаја да се печеница "туче", односно убија крупицом соли. Касније се то радило ушицама сјекире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило.

Код Срба постоји и вјеровање да на Туциндан дјецу не ваља тући, јер ће иначе цијеле године бити неваљала и боловаће од чирева.

Дан уочи Божића, 6. јануара, назива се Бадњи дан. Назив је добио по обичају да се тога дана бадњак сијече и уноси у кућу. С овим даном почиње божићно славље. Према ранијим обичајима, рано ујутро, обично у зору, прије него изађе сунце, пуцањем из пушака или прангија објављивао се полазак домаћина и синова или унука у шуму по бадњак. За бадњак се обично бира младо храстово или церово дрво, а у неким крајевима сијече се и јелово или борово дрво. Стабло које се бира за бадњак треба да буде толико да га домаћин на рамену може донијети кући.

Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене ка истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, па узима сјекиру у руке и сијече бадњак. Бадњак се сијече и засјеца сјекиром укосо, са источне стране. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу, односно да не падне на неко дрво у околини. Када посијече бадњак, домаћин га на рамену доноси кући, усправи га уз зид куће поред улазних врата, гдје стоји до увече. На Бадњи дан жене у кући пеку божићне колаче и припремају трпезу за Божић. Бадње вече, практично спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у српском народу усталио и израз Божић и Бадњи дан који се употребљава када се жели рећи да су неке особе пријатељски блиске и везане.

На Бадње вече домаћин пресијеца бадњак и уноси га у кућу заједно са сламом и печеницом. Печеница се носи на ражњу, обично је двојица мушкараца из куће носе између себе. Један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и остале жене у кући ријечима: "Добро вече! Честит Божић и Бадње вече!" Домаћица и остале жене посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се затим уноси у собу гдје се вечера на Бадње вече и руча на Божић и прислања се на источни зид, уз иконе и кандило. Један дио бадњака се одмах ложи на огњишту или у шпорету, а тамо гдје нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Послије бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по цијелој кући. Домаћица у сламу под столом, гдје се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које дјеца траже и пијучу као пилићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Када се унесе печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и сједају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свјежа или сушена риба и друга посна јела.

На сам Божић ујутро, прије свитања, звоне сва звона на православним храмовима, а обичај је и да се пуца из пушака и на тај начин објављује долазак Божића и божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одијело и одлазе у цркву на јутрење и божићну литургију. Послије службе у цркви се причешћује и тај хљеб и вино су прво што се једе на Божић. Честита се Божић, а затим се чита посланица патријарха или честитка епископа. Људи се поздрављају ријечима: "Христос се роди!" и отпоздрављају са: "Ваистину се роди!"

Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане с овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Након честитки приступа се божићном ручку који је увијек богат, јер долази након дугог поста.

Рано ујутро на Божић, домаћица замијеси тијесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић, одозго се забоде гранчица бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто гдје је већ постављен божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сијече најприје лијеву плећку, негдје и главу, дио од ребара и срце. Када сви стану за сто, домаћин запали свијећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади цијелу кућу. Уколико неко зна пјева се божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи на онолико дијелова колико има укућана. Онај ко добије дио чеснице у којој је новчић, по народном вјеровању, биће срећан цијеле те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и сједају за трпезу.

На Божић, рано прије подне, у кућу долази специјални гост а назива се положајник или полазник. Положајник означава долазак Христа у сваки дом, и он је слика Господа који на тај дан долази међу људе. Положајник је на Божић најпоштованији гост и укућани му указују сваку част. Положајник поздрави дом божићним поздравом, љуби се с укућанима и одлази код шпорета или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, колико варница толико парица, колико варница толико у тору оваца, колико варница толико прасади и јагањаца, колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља, амин, Боже, дај".

Домаћица послије тога послужује полажајника и дарује га неким прикладним поклоном, јер се он сматра човјеком који на Божић доноси срећу у кућу.