Трговци људским костима

Информације о „несталим лицима” током рата у БиХ стају између 150 и 1.000 конвертибилних марака, а о масовној гробници, у зависности од заинтересованости супротне стране, од петнаест до тридесет хиљада. Измештање гробница и продаја костура у Босни и Херцеговини део су свакодневице у тражењу несталих. Пребацивањем посмртних остатака са једног на друго место жели се сакрити злочин, док је продаја лешева за људе помраченог ума и части постала уносан бизнис, каже Милан Иванчевић, службеник Канцеларије за тражење несталих и заробљених лица Републике Српске.У зависности од интересовања родбине, односно органа и институција Републике Српске, али и БиХ, цене се крећу од сто педесет до хиљаду конвертибилних марака колико „кошта” један леш, на пример, на Озрену. Цене информација о масовној гробници су између петнаест хиљада до тридесет хиљада конвертибилних марака.– Јесенас је један Бошњак од нас тражио 1.600 конвертибилних марака за седам, данас, скелетних остатака припадника Војске Републике Српске који су, како нам је тада причао, били покопани на гробљу Кленовац на Озрену. Понуду смо одбили пошто за те намене нисмо предвидели новац. Када смо касније дошли на тај локалитет затекли смо седам празних гробних места из којих су ексхумирани и ко зна где пребачени посмртни остаци Срба који су били жртве дивљања муџахедина – појашњава Иванчевић и истиче да је „своје услуге до сада најбоље наплатио један Бошњак из Сарајева који је податке о масовној гробници у овом граду српској страни наплатио чак тридесет хиљада марака”. О томе је пре девет година причала и тадашња председница Републике Српске Биљана Плавшић.

Прошле године на локалитету Голо брдо на Озрену, чланови Комисије морали су да плате хиљаду и по конвертибилних марака једном Бошњаку из суседног села који им је показато три појединачна гробна места на којима су заиста били скелети уморених српских бораца.

Слободан Шкрба, члан републичке комисије за тражење несталих и заробљених лица, каже да је пре седам година једна државна правосудна институција платила информација о злочину, али и о два гробна места на којима је, касније, пронађено дванаест посмртних остатака цивила.

– Новац је тренутно наш главни проблем. Да га имамо проблеми би се сигурно решили. А опет, када има новца онда друга страна почиње да тактизира. Јер када се обелодани да је новац у игри онда се за њега отимају бар две струје на супротној страни – тврди Шкрба.

– Сумњам да ћемо икада пронаћи 1.246 несталих. Јер упоредо са процесима који се воде пред Трибуналом у Хагу, на терену се измештају и гробнице. Пример за то су масовке које смо давно лоцирали у сарајевском насељу Добриња у којима је покопано више стотина Срба. Када су у Хагу почели процеси Бошњацима за које се сумња да су починили злочин на том подручју, те гробнице су измештене. За разлику од супротне стране којој помажу исламске земље, ми немамо новац да платимо информације о појединачним гробним местима и „масовкама”. Желимо ли привести крају оно за шта имамо чврсте доказе, онда би и држава морала за те потребе издвојити новац. Без тога се, нажалост и нашу, људску, несрећу, данас заиста не може, опет ће Иванчевић.

Недељко Митровић, председник републичке организације за тражење несталих, каже да је „процес тражења веома често обојен политичким интересима”.

– Сумњам да је икада после рата, у тражењу несталих и заробљених лица, исказана воља и добра намера да нам се помогне како би се посао привео крају. Због тога сумњам да ће се све завршити до 2011. године која је одређена као последњи рок до кога би се требали пронаћи сви нестали – каже на крају Недељко Митровић.