Златна милијарда у опседнутој тврђави

Подаци Европске статистичке службе никако не уливају оптимизам. За 36% увећана је назапосленост у читавој ЕУ од 2007. године. У апсолутним цифрама са 6,2 до 23,2 милиона радно способних грађана. Статистику кваре пре свега проблематичне земље са Југа Европе: у Шпанији и Грчкој, на пример, сваки пети је незапослен. Нужда и безизлазност наводе људе на тргање за бољим животом код суседа код којих ствари стоје боље. Важећа правила ЕУ то допуштају. Али северњаци не примају радо баш свакога. Квалификована радна снага увек је добродошла, необучени су крајње непожељни.

Сиромашни са Југа и Истока ЕУ који немају тражену професију, а таквих је већина, терет су за локалне буџете. Имају право да претендују ако не на доприносе, онда бар на минималну социјалну подршку. Други терет су мигранти, легални и илегални, из земаља Африке и Азије, који продиру у Европу преко труско-грчке границе. Седморица економски најуспешнијих држава ЕУ удружила се у некакав „свети савез“ за супротстављање туђим елементима. У његовом саставу су Немачка, Француска, Велика Британија, Аустрија, Белгија, Холандија и Шведска. Осим захтева да се закрпе пограничне рупе, они се труде да искомпликују доступ социјалним доприносима за дошљаке како би их лишили стимуланса да гурају руку у туђи џеп.

Али све ове и сличне појединачне мере тешко да могу да кардинално преломе означену тенденцију. Државе које чине условну „златну милијарду“ данас почињу да се осећају као становници тврђаве коју са свих страна опседају и своји и туђи. Све чешће се чују гласовим о томе да је неопходно оградити Европу макар споља. Заштитни насип, нови велики кинески зид? Директор Института за проблеме глобализације Михаил Дељагин не сматра ситуацију безнадежном.

Мислим да се може нешто учинити. Друга је ствар што актуална генерација европских политичара заиста није у стању да реши овај проблем. Највероватније ће је решавати наредна генерација европских политичара. И сасвим је могуће путем изградње тврђаве Европе у коју ће се људи пуштати по културном принципу. Тачније биће као 20-их и 30-их година у САД. Као што је до 70-их било у Аустралији. Постојаће врло строго ограничење приступа представника других култура које не желе или не могу да се асимилују. Друга је ствар да ли ће Европа успети да се спасе, да остане Европа, где ће бити граница Северне Африке – то су питања. Зато што се данас ова граница сваког дана креће унутар Европе све даље и даље на север.

Политичари земаља ЕУ о проблему насиља странаца размишљају много и не увек јасно. У предизборним кампањама ова тема је несумњиви адут. У шаролико коло хватају се не само ултра и просто десни, већ и социјалисти. Грчка странка ПАСОК, на пример, уочи гласања 6. маја ширила је летке који су захтевали да се сви илегалци мал те не затворе у празне касарне или опколе ради пузданости бодљикавом жицом. У танке жице не баш захтевних грађана ови позиви сигурно ударају. Одвлачећи пажњу од неуспеха у унутрашњој социјалној сфери, политици запошљавања, опорезивања, финансијској потпори банкама на рачун државне благајне.