Краве спавају у једној, а волови у другој држави

Вишеград – Да смо којим случајем у времену доследног поштовања свих важећих закона и силних прописа, домаћин Павле Микавица и његова супруга Роса не би излазили из суда и затвора због свакодневних повреда државне границе између Босне и Херцеговине и Србије. Она пролази кроз срце њиховог имања и породичног домаћинства у селу Пањак које је раздељено између ове две државе и две општине – Вишеграда и Ужица. Микавице тако, без уобичајених санкција и уз логичну толеранцију граничара обе државе, свакодневно и небројено пута, сасвим несвесно, повређују и крше строге граничне прописе.

За лепших летњих дана, у једној држави доручкују, у другој на њиви и ливади ручају, у једној пију јутарњу, а у другој обавезну вечерњу кафу. Често им се придруже комшије, родбина, пријатељи, или путници намерници, не знајући да заједно са њима „повећавају“ ионако силне повреде границе.

И све се то, буквално, дешава на стотинак квадратних метара њиховог имања, јер им се кућа налази у Србији, а стаје, дрвљаник, колиба и качара у Босни и Херцеговини.

– Кад пођем до првог комшије на кафу, загазим дубоко у другу државу. Кренем ли сеоским друмом, опет пређем границу, пођем са мојом бабом у врт, нема куда него преко границе. С пролећа орем њиву, па опет преко границе, потерам краву на испашу, ја и она пут границе. И све тако откако се разграничише Босна и Херцеговина и Србија – казује помало у шали, а у ствари заозбиљно, чича Павле.

Прича, потом, како су му долазили неки стручњаци да омеђе границу између Босне и Србије. Рекоше му да по некаквим картама, још из доба Фрање аустроугарског, граница завија око његове куће и онда неколико километара иде сеоским путем према Мокрој Гори.

Присећа се да су му ти људи, што меркаше границу, рекли да би се могла догодити нека корекција граничне црте, која би ишла баш средином његове стаје.

– Ето ти мојих нових „мука“. Крава Шаруља би онда спавала у Босни, а волови Сивоња и Гароња у Србији. Па кад би се случајно ноћу састали и помешали, дошло би до драстичне повреде границе – прича у шали деда Павле. Уз домаћинску шљивовицу прича тече даље, са безброј помало неуобичајених примера и пограничних догодовштина.

– Тако ти ја, кад кренем пешице путем, једном ногом корачам Србијом, а другом Босном. Или кад вучем сено воловском запрегом један во гази земљом Србијом, а други Босном. Нема шта, ово ти је код мене право правцато чудо невиђено, ко не верује, нека дође, само нека се ипак причува од граничара који знају препознати странце, јер су одавно навикли на нас малобројне мештане у овом мирном крају – казује Павле.

Кршећи свакодневно граничне прописе, Микавице кажу да им понекад у кућу наврате граничари из Србије. Попију људи кафу, попричају и оду, а њихове колеге из Републике Српске, односно Босне и Херцеговине, веле, никад им још нису навраћали, нити су их икад видели на „њиховој“ граничној црти у Пањку.

Након последњег рата, причају Микавице, знали су да је ту негде граница између бивших република. Оријентисали су се према споменику српском војнику, на тунелу ускотрачне пруге између Вардишта и Мокре Горе.

– То тада никоме нити је сметало нити је ко мислио да ће икада засметати – збори кратко Павле.

Павле и његова супруга имају личне карте које су добили у Ужицу, где су и на бирачком списку, а телефон и струју плаћају у Вишеграду, јер су им њихови прикључци ближи и подеснији. До када ће тако бити – не знају, верујући да то ипак никоме не смета.

– Дај боже да овако потраје док смо баба и ја живи, да се не појаве какве мудре и строге главе које би нам увеле строгоћу на „нашој“ граници. А кад умремо, нека опет добро поведу рачуна, да ми којим случајем баба не буде сахрањена у једној, а ја у другој држави, јер је и гробље подељено. Пола у Босни, а пола у Србији – шали се деда Павле између два гутљаја одличне шљивовице коју је пекао у Србији од убраних шљива у свом босанском воћњаку.