Дио цене ЕУ кандидатуре

 Зашто званични Београд крије шта је потписао 1. марта 2012. године у Бриселу на захтев Букурешта, да би Србија добила статус кандидата ЕУ? Документ који објављујемо пуна три месеца држан је у тајности, далеко од очију српске (али и румунске) јавности. И то на захтев Вашингтона који је страховао да би садржина овог протокола утицала негативно на резултате избора у Србији по владајуће странке, а пре свега на изборни резултат Бориса Тадића

Тачно пре годину дана (у мају 2011) клупко са „најоштријим питањем“ у односима Букурешта и Београда – ситуација са румунском националном мањином (како је прошле недеље поново изјавио председник Румуније Трајан Басеску) – почело је великом брзином да се одмотава!

Тада су се, наиме, четири лидера румунске заједнице у долини Тимока (др Предраг Балашевић, Драган Демић, Завиша Журж и свештеник Бојан Александровић) обрели у Букурешту да би се тамошњим политичарима и јавности пожалили на „крајње тежак“ положај у Србији.

Позивани годинама у Букурешт (кад год је то било потребно портпаролима „румунског националног корпуса“) представници су одведени у Сенат где их је примио председник Спољнополитичког одбора, социјалдемократски сенатор Титус Корлацеан, познат по настојању да сваки пут „одсудном одбраном“ Румуна од Мађара, Руса, Украјинаца и Срба – увек изнова потврђује још раније стечени ореол првог међу доследним борцима за националну ствар. Четворица гостију, који су том приликом истакли да представљају 300 хиљада Румуна у долини Тимока, пожалили су се да их у Србији саслушава полиција, да им се не дозвољава да се изјашњавају као Румуни, да се не поштује њихов национални идентитет, да се њихова права узурпирају, да немају своје школе и цркве, и да су њихов Национални савет приграбиле српске политичке странке… Тимочки Румуни још су устврдили да се и званични пописи становништва фалсификују, па тако испада да Румуна у Србији има врло мало – јер се већина, из страха, изјашњава као Власи!

Разгневљен овим сазнањима, Корлацеан је изашао пред Сенат и јавно упозорио Србију да Румунија неће ратификовати Споразум о стабилизацији и придруживању између Србије и ЕУ уколико Београд не удовољи „праведним захтевима“ Румуна из долине Тимока и Мораве.

ПРИЗНАТИ ВЛАХЕ ЗА РУМУНЕ

Вође Румуна из Источне Србије у међувремену су на јавној трибини на Факултету социологије у Букурешту поновили оптужбе на рачун Београда. Александровић је чак тврдио да на тимочком терену Србска црква „гуши“ Румунску. При томе није поменуо православна канонска правила за која је једном другом приликом дословце рекао да су „застарела“! Александровић је заборавио и на још увек важећи споразум између Краљевине Југославије и Краљевине Румуније из 1934, којим су регулисани сви спорни верски проблеми две сестринске цркве. Тада су подељени и последњи заједнички црквени и манастирски хектари, а у споразуму нема ни речи о неким поделама или проблемима у Тимочкој крајини.

Тимочка делегација подсетила је и да је на нож дочекала одлуку Националног савета румунске националне мањине да се приступи стандардизацији влашког језика који би користио ћирилицу… Многи присутни нису међутим заборавили да су сви Румуни (тада житељи Влашке и Молдавије) још средином 19. века писали на ћирилици. Из тог периода је и остао језик Влаха у Тимочкој крајини који данас, отцепљен од матице широким Дунавом, звучи као крајње архаични језик романско-румунског порекла.

На „тимочкој трибини“ главну реч држао је Виорел Бадеа, сенатор владајуће Демократско-либералне странке, који је изабран гласовима румунске дијаспоре и за коју, како је сам рекао, „одговара свом душом“! Он је оптужио Републику Србију за бројне грехе, а понајвише да не поштује „европске норме“ у погледу права националних мањина. Избегавајући да каже да је Парламентарна скупштина Савета Европе донела резолуцију у којој се јасно каже да Румуни и Власи у Србији нису исто, сенатор Бадеа је покушао да убеди присутне да је „куцнуо час“ да се Београд коначно натера да призна Влахе за Румуне!? За подршку је имао агенцију „Румијен глобал њуз“, која се бави само проблемима румунске дијаспоре и којој је додељен задатак чврсте националне песнице. Она је са ултрашких позиција жестоко критиковала и румунску владу и МИП окривљујући их за крајње „млак“ став према Београду, истичући да србска дипломатија пуних осам година успављује Букурешт празним обећањима и да владајућа ДС и Борис Тадић константно избегавају да испуне своје међународне обавезе!

И када је дошло време – Румунија је одбила да одобри кандидатуру Србије за чланство у ЕУ због непоштовања права румунске националне мањине у складу са европским стандардима. Као услов да би гласала за прикључење Београда Унији поставила је потписивање Протокола чија је срж – право румунске мањине на самоопредељење. Протокол о статусу националних мањина потписали су 1. марта у Бриселу амбасадори две земље при Европској унији, пошто је на састанку министара спољних послова ЕУ Румунија уценом испословала бројне уступке у њему. Сенат румунског Парламента изгласао је 2. априла Закон о ратификацији Споразума, али је уз закон усвојио и Изјаву о европским стандардима о поштовању националних мањина. Басеску је 19. априла потписао Закон о ратификацији Споразума Европске уније и Србије о стабилизацији и придруживању.

КАЖИПРСТ НА ВАШИНГТОНСКИМ УСНАМА

До данашњег дана, међутим, одлуке бриселског Протокола о статусу националних мањина који је Србија потписала с Румунијом – недоступне су јавности. „Зидом ћутања“ окружен је Генерални конзулат Републике Србије у Темишвару, амбасада наше матичне земље у Букурешту такође. За информацију обратили смо се актуелном председнику Скупштине Срба у региону и дијаспори и донедавном челнику Савеза Срба у Румунији, др Славомиру Гвозденовићу, и добили одговор да „Председништво ССР не зна закључке из потписаног Протокола, јер Букурешт о њему није обавестио српску националну мањину у Румунији, иако је био у обавези да то уради. То није учинио ни званични Београд према националној заједници Румуна у Србији“. Недоступан нам је био и једини посланик Срба у румунском Парламенту др Душан Попов. Није одговарао на позиве ни са једног од два своја мобилна телефона када смо упорно покушавали да га контактирамо…

Ипак, ранијим контактима које је стекао с двојицом румунских колега који прате скупштински рад у националном Парламенту, односно рад румунских парламентараца у Бриселу, али и помоћ Горана Мракића, новинара и уредника у једином недељнику српске заједнице у Румунији – „Наша Реч“, потписник ових редова први је успео да дође до најважнијих делова садржаја потписаног Протокола (на румунском језику) Букурешта и Београда. Чак је и шеф румунске државе прокоментарисао да се нада да ће „Протокол бити примењен“, нагласивши да „у потпуности разуме стање у Србији“ којој 20. маја предстоји други круг председничких избора. Индикативно је, међутим, то што је и Басеску предуго био „нетранспарентан“ када је поменути докуменат у питању (први пут га је врло кратко поменуо 3. маја у контексту о правима Румуна у Украјини који се изјашњавају као Молдавци – када је председник Молдавије Николаје Тимофти званично посетио Румунију). И даље је наставио углавном да – ћути. У Букурешту добро знају зашто то ради (знају и у Београду). Видео је дипломатски кажипрст на вашингтонским уснама! Разлог је – Томислав Николић! Опонент Тадићу (који је фаворит Запада за наставак трећег за редом председничког мандата и даље испуњавање циљева који преко њега у Србији остварује Бела кућа) искористио би „Протокол“ у изборној кампањи као један од најјачих контрааргумената за „одлив гласова“ ривалу. А то нипошто не желе!

_________________

Протокол Румунија-Србија

Шта Београд признаје, а шта ће морати да призна

У тексту Протокола заједничке румунско-српске Комисије све констатоване примедбе су на рачун српске стране. Њој је под императивном претњом неиспуњавања обавеза из Протокола (који је Србија потписом у Бриселу преузела да ће у задатим роковима беспоговорно испунити) Букурешт најавио нову блокаду у даљем „приближавању“ Европској унији. У Протоколу од Београда је захтевано да – одустане од најављене стандардизације влашког језика, засебно од румунског, у циљу његовог коришћења у васпитно-образовној настави у школама и административно-техничким службама у предузећима, Београд се потом обавезао на промену државног законодавства да би омогућио одговарајуће и директно заступништво румунске националне мањине у Парламенту Републике Србије, трећи захтев из Протокола је да Србија нема право уплитања код питања идентификације етничких Румуна у Србији са Власима или Румунима (у противном промовисала би вештачке разлике међу њима). Четврти захтев је да у сваком насељу у Источној Србији где су испуњени законски услови за то – румунски језик уведе у службену употребу и постави натписе на том језику на јавним установама. Пета обавеза Србије из потписаног Протокола је да у складу са законом организује представницима румунске националне мањине у Тимочкој крајини образовање свих степена на матерњем језику, средства информисања, локалну администрацију, као и црквене обреде на румунском језику. Шеста, последња обавеза коју Србија мора да испуни је да Београд, који до сада није ре-емитовао програме на румунском језику из Војводине у Источну Србију – од сада то мора да чини.

Доносимо у целини текст Протокола…

Стални представници Румуније и Србије у ЕУ потписали су 1. марта, у Бриселу, Протокол о националним мањинама, услов који је наша земља поставила да би гласала за статус кандидата Србије у ЕУ.
Текст приказивања Протокола који је добијен од Новина зај. садржи како тачне одредбе договорене од стране румунско-српске мешовите Комисије, тако и фрагменте око којих се две стране нису разумеле. Тако, док је Румунија нападала неке ствари, као на пример покушај стандардизације „влашког“ језика, Србија није то признала, рекавши да нема надлежност да то учини.
Комисија је забележила следеће:

„За румунску страну су неприхватљиви покушаји стандардизације такозваног влашког језика, који се разликује од румунског језика, ради његовог коришћења у образовању и администрацији. Србска страна је подвукла да Република Србија нема надлежности у погледу стандардизације језика“, каже се у документу.
Поред тога, говори се о проблематици директног представљања румунске мањине у Парламенту у Београду.
„Мешовита Комисија, констатујући да румунска мањина није као таква представљена у Парламенту Републике Србије, препоручила је Србији да поправи ту ситуацију.“
„Комисија предлаже да србска страна узме у обзир могућност измене националног законодавства, како би се омогућило директно представљање румунске мањине у Парламенту Републике Србије.“

Срце Протокола – право на самоидентификовање

Најзначајнији део Протокола, као што каже и председник Трајан Басеску, је део који се односи на неинтерферентност неке од страна у самоидентификовању румунских етнија у Србији као „Влахе“ или Румуне.
Тако је изричита одредба у тексту, коју је Румунија постигла у преговорима, међународна обавеза Србије да поштује право на слободно самоидентификовање лица која припадају румунској мањини, укључујући преко релевантног члана оквирне Конвенције за заштиту националних мањина, има намену да блокира евентуалне мере органа власти државе где се налази мањина да би се дотична лица спречила да се изјасне као Румуни.
То је значајна одредба у контексту тенденција вештачке диференцијације, у оквиру румунске мањине у Србији, између Румуна и „Влаха“.

Контроверза и у румунском језику у администрацији

Текст Протокола садржи и друге измене у којима је румунска страна напала одређене ствари, а Србија их је „дипломатски“ негирала.
„Румунска страна је указала да се ни у једном месту у Тимочкој крајини не користи румунски језик у локалној администрацији, нити код означавања насељених места. Србска страна је прецизирала да ни у једном месту у Тимочкој крајини румунски језик  није уведен у званичној  употреби услед неиспуњења законских услова“, налазимо у истом тексту.
„Комисија препоручује србској страни да предузме мере које ће омогућити лицима која припадају румунској националној мањини из Источне Србије приступ образовању, средствима информисања, јавној администрацији, као и верској служби на матерњем језику, у складу са одредбама закона.“
Штампа на румунском – Србија није преносила
Мешовита Комисија признаје чињеницу да Србија није преносила програме на румунском из друге регије са румунским становништвом, Војводина, у Источни Тимок.
„Комисија је констатовала непостојање преноса програма на румунском језику ‘Радио-Телевизије Војводине’ за лица из Источне Србије која говоре румунски језик.“
„Комисија препоручује странама да прошире зону пријема и аудио-визуелног преноса на језицима обе националне мањине, у свим зонама у којима живе лица која припадају румунској мањини и, односно србској.“
„Комисија препоручује србској страни да обезбеди радио-ТВ програме на румунском језику за лица из Источне Србије која говоре румунски језик, у складу са техничко-финансијским могућностима.“

Европска права

Протокол предвиђа да се Србија, у процесу приступања ЕУ, ангажује да поштује и примени политичке критеријуме из Копенхагена, укључујући и везано за заштиту националних мањина, у складу са релевантним регионалним и билатералним међународним инструментима које је ратификовала.

У цитираном коминикеу румунски званичници наводе и да су се обе стране сложиле да укључе препоруке намењене побољшању ситуације румунске мањине на целој територији Србије, укључујући јасно усмерене препоруке, ради побољшања ситуације лица припадника румунске мањине у Тимочкој крајини (Источна Србија), као што је потреба обезбеђивања могућности коришћења румунског језика у текућем животу у Тимочкој крајини или исправљања недостатака забележених у погледу приступа средствима информисања масмедијима на румунском језику у Тимочкој крајини (источна Србија), ангажовања у администрацији, у проблематици имовине румунских заједница.

Кратак историјат

Иако је пленарни сусрет мешовите Комисије одржан маја месеца 2011. године, Протокол није могао бити договорен до вечери 29. фебруара 2012. године, иако су се представници двеју делегација више пута састајали у другој половини 2011. године, и то октобра и новембра месеца.

Мешовита Комисија је основана Споразумом о сарадњи у области заштите националних мањина између Владе Румуније и Савезне Владе Савезне Републике Југославије, који је потписан у Београду 4. новембра 2002. године и ступио на снагу 12. јула 2004. године.

Мешовита Комисија даје препоруке обема владама, односно врши заједничке препоруке о неопходним мерама ради испоштовања права припадника националних мањина и заштите њиховог идентитета (члан 11 Споразума).
Мешовита комисија би требало да се састаје најмање једанпут годишње. Сходно тексту Споразума први сусрет мешовите Комисије је требало да се одржи јануара 2005. године, али ова прва сесија је могла бити договорена са србском страном и организована само у новембру 2009. године, услед поновљених и упорних мера (корака) румунске стране.

Услед чега, мешовита Комисија се састала у пленуму досад само два пута: у новембру 2009. и у мају 2011. године.