Генерали: Ратко Младић (2)

Доласком пуковника Ратка Младића у Кнински корпус на положај начелника оперативно-наставног органа у Команди корпуса наступа период његовог заслуженог брзог напредовања у служби.

...То је време када је у Хрватској већ било оружаних сукоба( Плитвице, Боро село итд.). СР Хрватска је у претходној години (25.јуна 1990.) противуставно донела амандмане на Устав Републике Хрватске којим је србски народ у Хрватској постао национална мањина изгубивши статус конститутивног народа, а 22. децембра 1990. Сабор је донео сецесионистички Устав Републике Хрватске којим је Хрватска проглашена сувереном и независном државом. У мају месецу 1991. године, након одржаног референдума, Сабор Хрватске је донео декларацију о суверенитету и самосталности Републике Хрватске. Већ су биле формиране паравојне хрватске јединице (ЗНГ), оживљавана је усташка симболика, почели су са блокадама касарни ЈНА, постављање барикада... Срби у Хрватској су на ове процесе одговорили проглашавањем Србских аутономних области.

Командант книнског корпуса је био генерал-мајор Борис Трајчевски – Македонац, а начелник штаба генерал-мајор Јанез Ребољ – Словенац. Драгомир Пећанац „Пећко“ (тада капетан, безбедњак у корпусу) о доласку Ратка Младића у Книн сведочи Љиљани Булатовић за књигу „Рапорт команданту“: „Било је то 29.јуна 1991. године, око 16,30 часова у Книну... Слетио човјек хеликоптером. Нама је прије тога неколико дана дошла дојава да ће да нам дође неки пуковник Младић... Њега смо сачекали Десимир Миољковић, старији водник, персоналац у Команди Корпуса, и ја испред хеликоптера код Јужне касарне. Излази човјек из мале Газеле и фасцинира нас својим наступом, својом појавом- излази насмејан! Обраћа нам се „Гдје сте шефови! Шта има ново?“ Стварно је у старту зрачио својом покретачком енергијом! Од те касарне до Команде корпуса требало нам је пет минута вожњом аутом. Толико је њему требало да нас двојицу изрешета питањима о фронту! Њега је само фронт интересовао. Пита гдје се пуца, гдје се ко налази. Био је задовољан мојим одговорима.

Кад смо дошли у Команду корпуса, отишао је да се јави генералу Трајчевском, а ја да поднесем извештај своме шефу потпуковнику Толимиру, кога смо звали Тоша. Кажем му како је дошао неки чудан, насмијан, енергичан човјек. Тоша каже-је ли могуће! Јесте, велим, вјеровали или не. Неки чудан лик. Или је „скренуо“, па не зна гдје је дошао или је- такав.“ Цео јул и август месец 1991.године Ратко је обилазио са својим саборцима зону одговорности книнског корпуса. Улога ЈНА је тада била да буде тампон зона између зараћених страна. Међутим, долазило је до оружаних сукоба између хрватских паравојних јединица и ЈНА. Убрзо долази до кадровских промена у корпусу, командант корпуса постаје генерал Шпиро Никовић а начелник штаба пуковник Ратко Младић. Генерал Никовић остаје командант корпуса кратко време до 3.септембра 1991. када на његово место долази генерал Владимир Вуковић.

О том периоду службовања Младића у Книну сведочи и тада потпуковник а касније пуковник и генерал Славко Лисица у својој књизи „Командант по потреби“ : „Кренули смо према Врлици, а пуковник Младић и усташки преговарач Вукас иду испред колоне. Кад смо стигли до моста на ријеци Цетини, мост је био запријечен балванима. На уклањању тих балвана ангажовао се Младић, а тјерао је и усташког заповједника, преговарача Вукаса и његову пратњу: „Дај, помози да склонимо ове балване“, обраћа се Младић Вукасу, а овај се смешка. „Немој да се смјешкаш, него потегни, ти си их поставио, а не ја. И, шта ће ти балвани на мосту, заповједниче?“(Младић)– „Ма нисам их ја ставио. Мора да су то урадили ови локални Хрвати- екстремисти“(Вукас). –Да, да, а трубите свијету о некаквој србској „балван револуцији“. Како вас није срамота. Е, неће вам помоћи ни Геншер, ни Кол, ни Микелис, ни Мок, а Бога ми ни Ватикан“- наставља Младић. “Критикујете Србе, је ли, заповједниче, а какви сте ви? Издадосте сопствену земљу. Хајде, море, гурај ове балване да могу да прођем“.

Бога ми, заповједник и његова пратња морали су добро да „повуку“ око рашчишћавања балвана. Након тих перипетија око рашчишћавања моста, избили смо у село Кољане, а затим у Лактац. Оно мало народа окупи се око нас. Прилази нам једна бака и пита: „Ко је од вас Младић?“ – „Ја сам Младић, мајко“-јави се он. Бака му прилази бојажљиво, поздравља се са њим и пољуби га у руку. –Немој тако, мајко, каже јој Младић,збуњен и узбуђен- па ја треба Вама да пољубим руку. –Нека, синко, не знате Ви како смо и колико пропатили за ово вријеме. Сталнo бјежимо роде у онај камењар, од ових проклетих усташа.

Младић се окрете према Вукасу и каже баки: „Ево Вам, мајко, овдје главног усташе“ и показа руком на њега. Заповједник Јерко Вукас сав поцрвени, почиње да се пренемаже – те средићемо то, то су само неки екстремисти... Младић га оштро погледа и онако више ко за себе каже: - Е неће бити убијања и мучења србског народа, ја вам то гарантујем, готово просикта и нешто опсова.“

Хрватска пропаганда је у то време била немилосрдна, Ратко је давајући један кратак интервју рекао: „Слободна Далмација објавила је вест да сам ја рањен, а сутрадан је објавила вест да видам ране, да се налазим на Војномедицинској академији- док су они то објављивљали ја сам се купао у мору испред њихових положаја. А овде ово што видите то је ручни ракетни бацач којим су бранили барикаде испред Врлике које сам ја са мојим борцима разминирао.“

На питање новинара НИН-а Јована Јањића јанура/фебруара 1994. – Шта вам је било најтеже док сте били у Книну? Младић је одговорио: „Ништа није било лако, ни у Книну, ни у бившој БиХ. Ово ми је трећа ратна година коју дочекујем у рову са народом и са војском. Било је тешко схватити ту објективну ситуацију која је задесила земљу и њену војску. Тешко је било променити схватања људи. Јер није било ни јасне концепције ни политичког става, платформе, нити позиција на које се треба ослонити и са којих треба дејствовати. Врло тешко је, рецимо, било ослонити се на оно што је стизало са највишег државног и војног врха, јер је то углавном тапкало за догађајима. Све те мере биле су недовољне да би се брод усмерио у другом правцу. А најтеже су ми падала страдања људи, колега у блокираним гарнизонима. Најтеже ме је погодила ситуација када сам сазнао за бруталан обрачун хрватских власти са припадницима Војно-поморске области на командном месту у Жрновници код Сплита, где су у подземном објекту била 164 официра и војника. Њима су, уместо људске, слали псећу храну...“

Крајем 1991.године Ратко Младић бива ванредно унапређен у чин генерал-мајора и већ 31. децембра те године постављен је за команданта книнског корпуса (9.корпус ЈНА) а за његовог заменика је постављен његов класић пуковник, касније генерал, Саво Ковачевић.

Догађаји су се редали један за другим, Кијево, Шкабрња, Сињ, Шибеник, Задар... Тад је Ратко и медијски постао препознатљив. За ратни пут Ратка у книнском корпусу сведоче многи његови саборци а мени остаје да овај текст о његовом службовању у книнском корпусу приведем крају.

Никола Савић,

Претходни текст можете погледати овде.