Мржња им је заједничка

Кад отворим увече телевизор, на мене почну да сикћу и пљуцкају отров неке змијолике тете, све ружнија од ружније, што би наш народ рекао: караконџуле, калаштуре, профукњаче, џафтаре, аспиде, да не набрајам даље...Оне имају најмање милион примедби на народ који има несрећу да су у њему рођене, тачније побачене. Свака од њих има своју невладину организацију коју неко са стране финансира. Но, наивно би било веровати да се оне између себе воле. Заједничка им је само мржња према Србији и Србима, али свака држи сваку на оку сумњајући да она друга прима више од ње за пљување сопственог народа.
 
Но ни западњаци нису од јуче, ако нека од њих јавно изнесе колико прима губи истог часа и паре и посао...
Укратко, као што видим, српски народ је крив што се не труди да што пре уђе у Европу, баш као што лош ученик никако да положи све поправне из којих је пао.
Али Србима није до Европе, њима је највећи проблем како да остану овде где јесу, јер мало помало отераше их одасвуда. Због тога се панично држе да их не одувају историјски ветрови, за своје плотове, стабла, родне суме, потоке и крстаче под којима леже њихови преци, тачније хватају се и за сламку.
 
Што ће они у Европи, кад је добро знају-колико је само пута долазила код њих. Долазила после Турака, рушила Београд, вешала сељаке по Мачви и протерала читав народ преко Албаније, тамо где цвета лимун жут...
Долазила 1941 и остала пуне четири године. Имали смо прилику да се натенане уверимо каква је Европа. Држала нас у блокади годинама, убијала бебе не дозвољавајући да им се пренесе кисеоник у инкубаторе, гађала девојчицу на ноши 1999, порушила мостове и побила народ по пијацама.
А онда нам је та Европа увела комунистичку демократију помоћу савезничких бомбардера и руских тенкова,1944. и 1945., а оне који су у једноумљу покушали да мисле својом главом послала у концентрациони логор на Голи оток...
Али, не помињимо то ! сикћу змијолике каракоџуле са екрана и млохави невладини чиновници - окренимо се будућности ! Ево, и сам господин Солана, који нам је побио толико људи и срушио толико градова, окренут је и сам будућности па нам прави законе и уставе.
 
А Србија, ћути ли ћути...

Попут вепра на карађорђевом барјаку она успавана се кези и ћути чекајући стрпљиво свој час кад ће се поново завијорити на вождовим заставама и тутњећи у трку кроз заталасано море трава да пробуди уснули и апатични народ препуштен равнодушности света. Довољно је само да у том дугом сну затресе оштре чекиње на свом хрбату, па да са њега истог трена попадају сви зли инсекти и смрдљиве бубе који јој годинама својим жаоцима и рилцима сишу крв. А тек да их, као бичем, дохвати и млатне својом снажном репином, од њих не би остале ни масне мрље.
 
И данас, ови паразити још увек живе међу оштрим чекињама вождовог вепра, пецкајући га. Он то готово да и не примећује. Колико су га само пута убадали озбиљнији душмани од ове шачице бубашваба, колико се копаља и халебарди сломило о његова ребра, колико га је стрела гађало и погађало ?
Колико се само топовских ђулади, зрна, куршума и метака сачмарице и снајпера одбијало од оклопа непробојне коже! А, колико је он оштрим кљовама славних трбуха распарао, од султанске мешине Муратове до финог и гастритичног стомака надвојводе Фердинанда, да не спомињемо све цареве, краљеве и империје које је надживео тај дивљи, неукротиви и неуловљиви, данас, успавани вепар. - Надживеће сигурно и ово време бешчашћа.
 
Питајте Линколна и Черчила
 
После дуготрајних, мукотрпних и вишегодишњих преговора, српска делегација предвођена храбрим и премудрим премијером Војиславом Коштуницом коначно је успела да постигне договор са албанском страном. Косово је остало у Србији.
 
Чврста и одлучна политика наших преговарача најпре је одбацила Ахтисаријев подмукли план, па је затим одбацила све подметачине преговарачке „тројке“ (која је, можда то нисте приметили, сама себе називала „тројком“ иако нико од њих није говорио српски, толико је наша делегација била утицајна), потом се српски глас заорио и на седници Савета безбедности УН, затим је показана невероватна чврстина приликом преговора под посредством преговарачке „четворке“, „петорке“, а напокон и „осморке“ (које су се, немоћне пред силом наших аргумената, све називале овим именима, иако ни међу њима нико није говорио српски).
За све то време, у страху од громогласног урлика руског медведа, косовски Албанци нису смели да прогласе једнострану независност, да би се на самом крају коначно узели у памет и схватили како се зове њихова права и једина домовина: Србија. Косовски Албанци добили су оно што им је све време великодушно нуђено: најширу могућу аутономију, скупштину, владу, председника, судство и полицију, једино што им нисмо дали и никад нећемо јесте – ни троножац у Уједињеним нацијама.
 
А онда је дошао и тај диван дан: први парламентарни избори у Србији на којима су учествовали и косовски Албанци. Сви су били срећни, и четири милиона косовских Албанаца и свих пет косовских Срба и пет милиона Срба, који су дочекали овај дан у остатку Србије. Изборни дан протекао је мирно и без већих инцидената. Излазност је била изузетно висока, скоро два милиона косовских Албанаца с правом гласа појавило се на биралиштима, а овог пута је и свих пет косовских Срба гласало с осмехом на лицу. Једино је у остатку Србије одзив био нешто нижи, ту негде око три милиона, пошто је велики део домаћих издајника, нажалост и даље власника српских личних карти, током година мукотрпне дипломатске борбе за Косово побегао из земље.
 
Већ у раним вечерњим часовима Коалиција албанских странака одржала је конференцију за новинаре на којој је објавила победу на изборима, а њихов лидер Хашим Тачи Змија најавио је кандидатуру за премијера Србије. Само пет одсто гласова фалило је да косовски Албанци самостално формирају српску владу, али господин Змија великодушно је понудио коалиционо партнерство Српској радикалној странци, за коју је гласало уобичајених милион гласача. То је заправо и једина српска странка која је ушла у парламент, пошто маргинална коалиција ДСС-Нова Србија, предвођена храбрим, а сад већ и одлазећим премијером Војиславом Коштуницом и власником кануа Велимиром Илићем, није успела да премаши цензус, због великог одзива косовских Албанаца. О триста осамдесет седам странака које су у међувремену настале из Демократске странке и осталим комби-партијама и да не говоримо.
 
У свом познатом маниру, радикали су први признали победу Коалиције албанских странака на српским парламентарним изборима, а њихов лидер Александар Вучић саопштио је да предстоје тешки преговори о састављању владе, те да радикали највероватније неће учествовати у њој, али ће поштовати изборну вољу грађана Србије тако што неће спречавати састављање мањинске владе Коалиције албанских странака, уз опаску да ће и даље бити конструктивна опозиција, уз што мање изношења из скупштинске сале, све док се дневнице исплаћују на време. Истовремено, одржан је састанак и водећих србијанских привредника, са Беџетом Пецолијем и Мирославом Мишковићем на челу, који су већ направили план за пут Србије у бољу будућност, а реално је очекивати да се за мандата нове владе коначно заврши и обилазница око Београда. Живела Србија.