Војничко поље Стаљинграда

Постоји следећа традиција: пред годишњицу Победе над нацизмом руше се споменици совјетским војницима погинулим у рату против Хитлера. Индикативно је што је она рођена у бившим републикама СССР, сада независним државама, чији су се стновници борили против агресора као грађани Совјетског Савеза.

19. априла 2012. године парламент града Турка у Западној Украјини решио је да се уклони меморијал совјетским војницима. У фебруару 2012. године у Батумију у Грузији без обзира на многобројне протесте становника града, демонтиран је споменик совјетским војницима. 19. децембра 2009. године у грузијском граду Кутаиси власти су минирале Меморијал ратне славе, подигнут у знак сећања на Грузијце који су пали у борби против нациста.

Све врло личи на то како су „демократски“ расположени либијски терористи разбијали споменике на гробовима британских војника погинулиму Северној Африци за време Другог светског рата.

У Летонији и Естонији, тачније у државама ЕУ, такође се не брину превише за споменике совјетских војника и њихове гробнице, тамо је већ одавно постала норма парада ветерана Вафен-СС, у којој учествују и посланици парламената ових земаља. О томе колико је изливено боје на споменике совјетским војницима, колико је надгробних споменика оскврњено у републикама бившег совјетског Балтика, чак нема потпуне статистике.

Ту треба скренути пажњу на један важан детаљ који из неког разлога не примећују многи политичари у бившим совјетским републикама: како би се борило против комуниста за независност земље, није било уопште потребно да се положи заклетва верности нацистима, ако се, наравно, не деле идеје и методе Адолфа Хитлера.

Када су Француску окупирали фашисти, генерал царске армије Антон Деникин, један од војсковођа који су ратовали против бољшевика за време грађанског рата у Русији после револуције 1917. године, нашао је довољно поноса и личне храбрости да одбије предлог нациста за сарадњу, мада је имао више него довољно разлога да мрзи комунисте.

Актуални Немци морају да се извињавају за нечовечност нацистичког режима, који је изазвао погибију милиона људи, мада су они већ одрасли у новој Немачкој, у којој се било која пропаганда ове тоталитарне и разорне идеологије кажњава законом.

На улицама Берлина једноставно је незамислива парада ветерана СС, па и против совјетских гробова Немци не ратују, напротив, уређују их често боље него што се то некада дешава у самој Русији.

Да ли у Русији постоји мржња према Немцима после најсуровијег рата, који је однео око 30 милиона живота совјетских људи?

На ово питање одговорили су руски музичари још за време рата у блокираном Лењинграду, када су у гладном граду, у хладним концертним салама изводили музику Бетовена, када су чували ретка издања Шилера и Гетеа, бирајући смрзавање само да не би спалили дела светске класике у пећи да се бар некако угреју у суровој руској зими у граду опкољеном нацистима.

Једна стара жена којој је читава породица погинула под бомбама Луфтвафеа, говорила је да је још за време рата, међу рушевинама руског града у којем је живела када је било тешко да нађе јело и за себе сами делила храну са заробљеним немачким војницима.

Занимљиву причу испричао је један Украјинац, који је још као дете за време рата био одведен у Немачку и радио је у подземној фабрици. Немачки војници на кулама стражарама су се специјално окретали и правили се да не виде прелазак деце преко бодљикаве жице, пружајући им могућност да мењају код забробљених америчких и британских војника јабуке из врта који је био маска за ту исту фабрику за чоколаду и кекс.

Становница окупиране Белорусије сетила се како су немачки војници тајно доносили лекове њеном тешкооболелом сину, чиме су му спасли живот, али при томе њене рођаке су убили казнени одреди СС.

Рат није убио главно – људскост, и два народа су имала довољно мудрости да раздвоје појам нацизам и Немци, бољшевизам и Руси, што изгледа до дан-данас не полази за руком неким политичарима у државама које су раније биле део СССР.

Сада не чуди што је руски режисер Александар Сокуров за екранизацију Гетеовог Фауста, при чему је на немачком фестивалу добио Златног лава.

80-их и 90-их годинa прошлог века Немци Томас Андерс и Дитер Болен постали су популарнији од Лењина, а немачки музичари из Шкорпионса, као и легендарни Аксепт, у Русији се примају као „своји“.

У детињству, у Волгограду, бившем Стаљинграду, на мене је велики утисак оставила не гигантска статуа Мајке домовине са мачом у рукама која се уздиже изнад Волге, већ мали меморијал при уласку у град – Војничко поље.

По завршетку борби људи су још годинама скупљали са поља битке гелере, бомбе, руско и немачко оружје, а затим су спојили читав тај арсенал у скулптуралну композицију. Тако вероватно изгледа Смрт залеђена у искривљеном металу, која није штедела ни Немце, ни Русе у тој бици, одлучујућој за исход рата.

Стаљинград је био право чистилиште које је оваплотило у концентрисаној варијанти све представе о рату. Становници Стаљинграда су у замрзнутој земљи копали гробове за немачке и совјетске војнике. Погинули су сахрањени једни поред других.

У песми немачке групе Аксепт  која је изашла недавно, следећи су стихови:

Два војника гину, гасне свет, тела падају.

Они више нису војници, за њих нема више наредби.

Заједно са заједничком боли постали су браћа по крви...

Опростити не значи заборавити, то значи не плодити зло.

На свој Стаљинград пре или касније осуђен је сваки агресор, без обзира на то каквим лепим одређењима камуфлира своје деловање, чија је суштина: рат, крв и разарање. То не треба заборавити. Данас су поуке Стаљинграда и даље актуелне.

А ратовати са мртвима није достојно човека, тим пре када тај рат проглашавају потомци оних чију су земљу од нациста ослободили погинули совјетски војници. Они су такође хтели да живе, али им нису дали.

Василиј Армиџанов,