Амерички заморчићи на власти

 Ив  Батај  (Yves Bataille)  француски интелектуалац, историчар и геополитичар без длаке на језику говори о светским политичким збивањима „окупираној“ француској, Србији и њеним изазовима поручујући Србима:

Моја жеља, као слободног француског и европског држављанина, јесте да рука правде стигне све светске криминалце који су вас десетковали, разбили , раздробили, бомбардовали, осиромашили, озрачили уранијумом и покорили.

Господине Ив у име Српске политике захваљујем се на вашој спремности да одговорите на нека питања која се у нашој јавности најчешће спомињу. Овде се од стране владајућих странака води права медијска кампања о неопходности уласка у ЕУ, па и Нато. Стога бих прво желели да од вас који живите у једној од најзначајнијих земаља ЕУ чујемо нешто из прве руке о томе колико је за Србију добро да приступи ЕУ, јер постоје и мишљења да је ЕУ под потпуном контролом САД. Зато бих овај наш разговор и започео једним таквим питањем. 

•        Да ли је Европска Унија још увек под контролом Сједињених америчких држава? Како видите ширење ЕУ у односу на ширење НАТО?

- Да, под контролом је, више него икад. Као што затвореника заглављеног држе са две стране два жандарма, тако је Европска Унија под стражом жандарма, некадашњег генералног секретара Нато-а Хавијера Солане који је министар виртуелних спољних послова те тзв. Уније с једне стране, а са друге под стражом португалског жандарма Жозе Мануела Бароса, чији је политички маоистички покрет МРПП из времена «револуције каранфила» у Лисабону, финансирала ЦИА. Он је био добар ученик. Управо су Американци ту особу поставили на чело Европске Уније.

У овом тренутку, Европска Унија има два аспекта, економски и политички. На првом економском плану, институционална Европа је џин који данас баца у сенку америчке интересе, на глобалном нивоу у односу на Европу често антагонистичке. Европа и Америка су данас у конкурентској борби и опозицији у многим доменима, као што је, на пример , аеронаутичка индустрија, индустрија простора, или прехрамбено-пољопривредни сектор. Такође, врло социјални друштвени модели неких европских држава у потпуној су супротности са америчким друштвеним системом.

Еуро монета, коју су у почетку толико нападали националисти различитих земаља старог континента, данас је потпуно потопила долар. То је краткотрајно добро за амерички извоз, али је лоше за слику Америке у свету, која је америчким интервенционизмом у суштини већ урушена. Зато Вашингтон сада покушава да лансира једну «заједничку монету» са Канадом и Мексиком, монету која би требало да контрира евру, а која би се звала «амеро». То је предвиђено за прво време, јер по некима, следећа етапа би требало да буде наметање целом свету једне исте монете.

•        А како ствари стоје на војно-политичком плану?

- За разлику од овог економског, на другом политичком плану, бриселска Европа је потпуно наслоњена на Америку, као њена приколица. Функционери те бриселске Европе не представљају реалну Европу, већ су потпуно подчињени САД. Не треба заборавити да је та западна (мала) Европа у свом почетку и била направљена да би представљала атлантистички бастион против Совјетске Русије. Нато је у потпуности био англосаксонско војно средство, а Европа је требало да буде главно поље те блоковске битке. Управо из тог разлога, што је Нато од самог почетка био англосаксонски војни инструмент, генерал Де Гол који је то одмах увидео, Француску 1967 повлачи из ове организације. Зато никако не треба побркати Европу и Нато. Иако атлантистички политичари покушавају да одрже ову конфузију. Треба знати да су Нато и Европа потпуно различите ствари.

Земље које су некада припадале совјетској зони такође данас праве ову исту конфузију и амалгам, не схватајући да Европа сутра неће имати никаквог разлога да своју одбрану потчини неевропској сили.

Француска је у три наврата покушала да уцрта један посебан, независан пут у односу на ову америчку хегемонију. Први пут када је одбила «одбрану Европске заједнице» која је била подчињена америчкој војној команди (ЦЕД) 1954. Други пут је Француска покушала да уцрта свој независан пут са политиком националне независности и отварања ка истоку коју је водио генерал Де Гол после повратка на власт 1958. године. И, најзад, трећи француски покушај независности био је «Амстердамски уговор» из 1997. године и постављање на ноге посебне европске политике наоружања која ће претходити  декларацији из Сант Малоа 1998. године, односно политици европске одбране. Најзад, догодио се то и 2003. на самит у Тервуерену - Белгији на коме су учествовале Француска, Белгија, Луксембург и Немачка. Тај самит је ишао у правцу антиратне политике према Ираку, са главним носиоцима те политике Шираком и Вилпеном.

Међутим, сваки пут овакве иницијативе озбиљно су забрињавале Англосаксонце који су, да би ограничили значај или да би саботирали француске акције, стално притискали најзависније и најпокорније земље како би се одупирале Француској. Али, нису у томе имали потпуног успеха. Треба знати и то да је Нато који је дуго био само америчко војно средство, касније постао војно-политичко средство са циљем да Америци омогући наметање другим, посебно «новим демократским» земљама (НЕД) тзв. «нове Европе» своју индустрију наоружања. На тај начин се елиминише одбрамбена индустрија европских земаља и они постају зависни купци војне технике. Видели смо то када је Пољска, пошто је од Брисела тражила и добила додатак субвенција, морала да купи америчке Ф16 на рачун француских и шведских летелица.

•        Бивше источне земље више нису комунистичке. Зашто онда на њих толики притисак да постану чланице Нато-а ?

- Тај притисак постоји зато што је Нато за Вашингтон и даље средство и гаранција америчке доминације у целој Европи. После распада Совјетског савеза и Варшавског пакта, тзв. «средство одбране запада» од Свјетске Русије и комунизма прерасло је у «средство америчке глобалистичке експанзије». Почевши од 1990. године, рат у бившој Југославији послужио је као повод не само очувања северно-атлантске војне организације, већ и ширењу на исток. Приметили сте да су три прве земље које су примљене у Нато биле земље које су традиционално обрађиване од стране «анти-руских снага» : Пољска, Чешка и Мађарска. То није нимало случајно.

•        Русија је хтела сарадњу са Европском Унијом преко познатог лука : Париз-Берлин-Москва. Да ли је ово Европа уопште схватила, нарочито Европа која има само технологије, док се све сировине налазе у Русији?

- Лук: Париз-Берлин-Москва је званично заустављен избором про-америчких конзервативаца Ангеле Меркел у Немачкој и Николаса Саркозија у Француској. У Француској се читав амерички пропагандистички глобалистички и ционистички апарат (медија, рекламне агенције, интернационалне финансије) мобилисао да би био изабран тај медиокритетски политичар.

Упркос свему, ја сам сигуран да судбина нашега континента није «велика ширина», како је за Атлантик говорио Винстон Черчил, већ је то «велики Исток», односно Велика Европа, како је говорио Де Гол. Будућност Европе је у разумевању и у сарадњи са Русијом. Будућност Европе није у «атлантској интеграцији», како покушавају да нас убеде, већ је будућност Европе у «евро-азијској интеграцији», односно у Евро-Азији, која је уосталом један јединствени континент. У домену савремених технологија ово се већ остварује јер ће Француска и Русија ускоро заједнички лансирати ракете и сателите из Куруа у француској Гвијани. Постоје такође пројекти о заједничкој производњи путничких авион. Ова технолошка сарадња коју је бивша влада де Вилпена поставила на ноге, биће праћена и политичком сарадњом. Американци то знају и они чине све да би спречили тај природни велики континентални савез који ће се кад тад, упркос свим русофобским политичарима одређених земаља, остварити.

Плаћајући марионете по разним земљама које раде против интереса сопствених земаља, Американци могу само да успоре овај процес, али не могу да га спрече. Тек када се дефинитивно ослободи америчког туторства, права Европа ће почети да дише. Али, некадашње источно –европске земље које су постале «независне» и које су заузеле антируски став, раде у ствари против те праве Европе која нужно подразумева и Русију. Наша Европа се не зауставља на црном мору, већ се простире од Владивостока до Даблина, рекао бих чак до Монтреала у Квебеку који би требало да се ослободи англо-америчке омче.

•        Како у том новом геополитичком контексту видите Србију, а посебно са даншњим питањем Косова?

- Србија је била главна и највећа жртва обновљеног покушаја „Drang nag Osten“ (продор на Исток), али овога пута спровођеног, не толико од стране Немачке, већ од стране Сједињених америчких држава. Као и у бившим светским ратовима, Србија је за тадашња и садашња велика царства била главна препрека коју је требало елиминисати да би се прокрчио пут на Исток. Иако то многи Срби још не схватају, између 1990. и 2000., Србија је одиграла кључну улогу: будно се супротстављајући западно-америчкој и натовској агресији, она је створила један «продужени отпор», који је многим другима, а пре свега Русији омогућио да добије у времену и увиди геополитичку ситуацију која се тада стварала, као и нове облике ратних техника. Србија је омогућила Русији да схвати да ће снаге сличне онима које су употребљене у Југославији, са истим оперативним методама (употреба невладиних организација, медијски рат, рат ниског интензитета итд) бити употребљене касније и у самој Русији да би раздробиле њен простор и уништиле њену државу.

Управо то је и предвиђао план Збигњева Бжежинског у «Великој шаховској табли», сечење Русије на најмање три дела. На срећу, тај план је пропао захваљујући Владимиру Путину.

Србија је и Русији (а и Кини) показала да једна мала, али одлучна земља може да се одупре коалицији двадесет пута јаче наоружаних атлантистичких снага, ако против Нато-а интелигентно примени технике асиметричног рата.  Кинески стратези су, са своје стране, теоретизовали нешто још много опасније у будућности, а то је рат без граница. Њихови стратези су проучавали управо рат који је вођен против Србије и цитирају у својим књигама примере стратегије и тактике српске војске у току бомбардовања Југославије 1999. године.

•        Кажете да је Србија била светао пример другима великим земљама, али како ће Србија даље, и шта сад треба чинити?

- Оно што у овом тренутку Србија треба да учини, то је да, у ишчекивању бољег, прокламује своју независност и да одбије улазак у Нато пакт, како не би постала елемент колонијалне пешадије Вашингтона. Потпуно је парадоксално и неприхватљиво да они који одбијају српске трупе на Косову и Метохији, траже те исте српске трупе за Авганистан и Ирак. Што се Косова тиче, треба скинути капу Србима који су имали храбрости да тамо остану и који данас сметају тзв. «интернационалној заједници». Предпоставка окупатора била је да ће после повлачења српских трупа са Косова и Метохије, сви Срби напустити Косово и да ће тако бити дефинитивно решен проблем присуства Срба у њиховој историјској колевци. Међутим, очигледно је да су се преварили. Руска претња ветом, али и жеља Америке и њених савезника да заобиђу Уједињене Нације како би наметнули псеудо независност Косова и Метохије, јасно показују да ми не живимо у свету у коме се поштује међународно право, већ искључиво гола сила. Нема у томе ничег зачуђујућег, јер они који нам неуморно говоре о међународном праву и о правима човека и појединца, први су који их свакодневно безобзирно крше. Сједињене америчке државе нису само земља која еколошки највише загађује читаву планету (и која одбија да потпише Киото споразум), већ су и држава која је починила и даље чини највећи број ратних злочина на читавој планети.

•        Наш премијер Коштуница је више пута упозорио јавност на анекс 11 Ахтисаријевог плана који одговара тежњи Нато-а да оформи сопствену државу на Косову и Метохији. Ко у томе има интерес и шта се налази у позадини свега тога ?

- Американци са Албанцима на Балкану играју исту игру као са Курдима на Блиском Истоку. И једни и други су само пиони који су гурнути и подстакнути на регионалној сцени у функцији застрашивања осталих. Колико могу да сметају, ометају и у којој мери представљају Демоклесов мач за државе које пред Вашингтоном морају да се покажу послушнима. Проширени Нато је средство такве уцене у односу на три или четири земље у којима ови амерички пиони оперишу као што то чине на Блиском Истоку. Косовска „држава“ требало би да буде сива зона албанске мафије која би ту држала прљаву финансијску моћ (дрогом и проституцијом), док би Нато (тј. америчка армија) држао политичко-војну моћ, редуцирајући Европљане на улогу безначајне муве.

•        Да ли је Косово толико важно да се због тога показује спремност да се крше међународна правила Уједињених нација, као и правни и цивилизацијски светски поредак?

- Поредак о коме говорите више не постоји. Он је замењен диктатом високе и спекулативне интернационалне финансијске и војне силе. Међународно право сахрањено је са америчко-западњачком агресијом на Србију и Ирак. Било да су у Клинтоновом или у Бушовом окружењу, Американци себе виде као савест и врх универзума. Њихов религиозни месијанизам који је потекао из дисидентских протестантских секти које су емигрирале из Европе, уједињен са јудаизмом и протестантским капитализмом WASP типа, чине то да они заиста верују да инкарнирају право и закон у свету. И да су од Бога изабрани да свима наметну «светске стандарде», у које једино они верују. Ако им Уједињене нације одговарају, они поштују одлуке Уједињених нација. Ако им оне не одговарају, понашају се као да Уједињених нација ни нема. Европљани који су под њиховом чизмом, као што смо видели на примеру Ирака, следе, мање или више, делиријум својих тутора и газди. Две врсте фанатизма , Бушов месијанизам (чули смо да се, иако је необразован и неверујући, позива на Бога када почиње ратове) и исламски фанатизам инструментализован израелском политиком, суочиће се на леђима Европљана.

Подстичући до крајности комадање и уситњавање ваше балканске регије, извесни амерички стратези следе план «балканизације» не само Балкана, већ и читаве Европе. Федерална Европа (коју неки зову «Европа са сто застава»), у ствари је пројекат капиталистичких транснационалних олигархија које историјске државе-нације покушавају да замене политичко-финансијским поретком малих феудалних ентитета и микро-државица.

Белгија пред распадом

•        Господине Ив али шта то у ствари значи, хоће ли ЕУ бити заједница држава или регија?

- Јесте ли приметили да ЕУ и Нато ништа не говоре о белгијској кризи, која, ако се настави, води распаду Белгије на четири дела: фламански, валонски, германофонску регију и Брисел. Вероватно мисле да ће распад Белгије бити увод за распад других држава западне Европе, а да ће Брисел постати њихов Вашингтон. Парадокс је у томе што је овај процес добар за Француску, која ће, иако ништа није чинила, припојити себи француску Валонију, а са њом кориговати и један део своје «северне границе». Срби итекако треба да посматрају шта ће се овде догодити јер припојење Валоније Француској, ако се догоди, треба да буде модел за припојење Републике Српске Србији.

У овом контексту, уситњавање Југославије био је школски и лабораторијски пример. Европски политичари који су то уситњавање одобравали, деле се на две врсте: на саучеснике мондијализма и американизације, било због интереса, било због идеологије, и на другу врсту коју чине имбецили помножени са кукавицама. Саучесници су извршавали евро-атлантистичке планове без икаквих емоција, док имбецили нису видели даље од сопственог носа. План за Косово и Метохију уклапа се у ту пројектовану судбину екстремне балканизације коју мондијалистичка олигархија жели да подигне у раван правног поретка Европе која ће се створити на рушевинама Држава-Нација. Као што је то пре неколико година рекао Едмонд де Ротшилд: «карика коју морамо да покидамо, јесте: нација».

•        Не крије ли се иза свега тога одлука да се прошири систем нуклеарне антиракетне одбране под командом Нато-а?  Постоји ли могућност да се такав систем, који је предвиђен за Пољску и Чешку, инсталира и на Косову?

- Нато представља једну солидарну и повезану целину. Америчка база «Camp Bondsteel» на Косову и Метохији нема интерес који би се односио само на Косово. Та база је уклопљена у мрежу америчких Нато база у источној Европи између Јадранског и Црног мора, које узгред, контролишу пролаз нафтовода АМБО (Албанско-македонско-бугарска нафта). Потпуно је јасно да Американци ова инсталирања пројектују, не против Ирана како то званично кажу, већ против Русије и Европе. Ако би ту њихови интереси били угрожени, они се поново не би либили да од нашега континента направе велико крваво бојно поље. У том смислу , криминално и неодговорно понашање европских «атлантистичких политиканата», требало би да буде најоштрије осуђено.

•        Мислите ли да ће Русија задржати свој чврсти став у вези Косова ? Какав ће по вама бити став Француске, узимајући у обзир изјаве вашег новог председника Саркозија ?

Русија нема други избор него да у случају Косова и Метохије ( као, уосталом, и у случају Републике Српске која никако не сме да се утопи у унитарну Босну, већ треба да се очува и приближи Републици Србији), штити став Србије. За Русију је данас јако важно да покаже да је њена реч монолитна, јер она у овом тренутку игра на карту придобијања новог поверења и новог кредибилитета, после мрачног периода Бориса Јељцина када је била гурнута на ниво неке земље треће категорије. У перспективи једног новог мултиполарног светског поретка ослобођеног америчке присиле, Русија мора да зна да све релативно независне и несврстане земље света будно посматрају њен став и њену реакцију и следе их. Језик којим Русија данас говори треба да је праћен конкретним деловањима који ће створити потпуно нове односе снага. Русија мора да брани, не само своје истурене тачке у Придњестровљу, Абхазији, Јужној Осетији, код Јермена у Нагорно Карабаху, него треба и да помогне свима онима који бране исправан одговор на политику Вашингтона (од Белорусије до Венецуеле). Русија не сме више да дозволи да најратоборнија земља, САД, представљају закон у свету. Русија већ сада треба да постави на ноге једну нову организацију која ће оркестрирати борбу за национално ослобођење и независност народа на пет континената.

Што се тиче садашње Француске, од ње не би требало било шта очекивати у овом тренутку. Екипа која је неких шест месеци на власти у Паризу, гаји исти дух који је имала једна Олбрајт, Коени или Кларкови (Кларк, тј. право име Кан).

•        Ова врста јеврејско-хазарских емиграната из источне Европе као да гаје неку дубоку мржњу према словенском и православном свету, према Русима, и посебно Србима. Зашто?

- Вероватно зато што је у случају Руса и Срба реч о можда најупорнијим народима којима је везивање за земљу, традицију и духовност и  даље важно, а то онемогућава или отежава култ Златног телета,  праву америчку религију.

Ова мржња потиче и зато што и Руси, а и Срби инкарнирају неку врсту отпора анти-мондијализму. Маневар подизања Муслимана против православних, Америка је предузела да би олакшала Израелу који је окружен муслиманским светом. Чини ми се да је и масивна, бројна имиграција муслиманских досељеника у Француску последњих година, имала исту ову функцију: да се створи проблем са муслиманским светом, да се направи нека врста диверзије између централне Азије и јужног крила Европе, диверзија која би одговарала Америци и Израелу. Управо је митологија и конструкција типа: «Бин Ладен против Крсташа и Јевреја», томе и послужила. Али, треба се одмах сетити да Православни нису ни учествовали у крсташким ратовима.

Што се Француске тиче, треба знати да није могућа никаква промена политике док не дође до комплетне промене кадрова и оријентације. Ми тренутно имамо једну колаборационистичку владу са политиком Северне Америке и Израела, коју представљају Саркози и Кушнер. Наравно да то није политика Француске. Неко је израчунао да у новој влади на 40 министара и подминистара (државних секретара), њих 20 немају никакву везу са Француском. Супруга председника Саркозија (тренутно су у разводу) , по имену Сесилија Мариа Сара Циганер Албениц потиче из једне породице поцепане између Молдавије и Шпаније и то је, наравно, сасвим добродошло. Међутим, оно што није добродошло, то је да се та иста Сесилија Мариа Сара Циганер Албениц, у тренутку најжешће кампање свога супруга, јавно «похвалила» како «нема ни једну једину кап француске крви». Она је мислила да као тадашња прва дама Француске тиме треба да се похвали. У некој другој земљи, само једна оваква реченица покварила би читаву политичку кампању њеног супруга, али француска медија која су данас у рукама јако мале лобистичке групе, изгурали су то као «добитак».

•        Којих је то двадесетак личности који немају француске корене а креирају данашњу политику предводећи француску?

- Саркози (по свом правом и целом имену: Нађ-Боча) јесте чист производ глобалистичког система. Тај син полумађарских имиграната, управо је од јеврејског америчког комитета недавно добио такозвану награду «лучоноша међу нацијама». Постоји прича да је он у, ствари, почетку своје каријере био сарадник Мосада регрутован да се инфилтрира у Деголистичке кругове и да касније помогне њиховом неутралисању.

Хашим Тачи, садашњи министар иностраних послова француске Бернард Кушнер (у оделима) Британски генерал, Агим Чеку и Весли Кларк командант НАТО- а

 Затим, први министар Франсоа Фијон ожењен је Британком. Бивши «гаулајтер» за Косово кога сви знате, Бернар Кушнер, напола Литванац и социјалистички политички травестит у конзервативца, а сада као такав нови министар спољних послова, постао је доктор (honoris causa) Универзитета у Јерусалиму. Његова помоћница и државни секретар за спољне послове, Сенегалка Рама Јаде, коју је медијски изгурао веома утицајан лобистички новинар Жан Пјер Елкабаш, удата је за сина јидиш певача Бена Зимета, који је опет функционер у министарству за франкофонију.  Нова Саркозијева министарка правде Алжиро-Мароканка Рашида Дати је бивша мала пријатељица Симон Вејл (политичарке) и бивша сарадница директора европске банке за обнову и развој. Тај исти директор Жак Атали, постао је такође функционер у новој поставци. Државни секретар на градском нивоу Фадела Амара, бивша је милитанткиња «СОС расизма» оформљеног од стране уније јеврејских студената, а и она је Алжирка. Још један социјалистички превртач, Ерик Бесон, који је такође именован за државног функционера подељен је између Израела и Марока. Министарка културе у новој влади, Кристина Албанел (Абрабанел) је бивша администраторка Версајске палате и Фондације сећања на «Шоах». Да не бројимо све друге промоције искључиво из тог једног истог глобалистичког миљеа: Роџер Каручи, државни функционер, Мартин Хирш, представник за социјану делатност, Жан Данијел Левит, Пјер Лелуш, Ален Минк, Брис Лалонд Леви итд...

Цео овај «кастинг», као уосталом и сам нови председник Саркози, наметнути су да би се сахранили последњи трагови француског идентитета и да би се поништила велика заслуга националне и слободарске политике бившег премијера Доминика де Вилпена, који је био последње што је Француска имала.

Наравно, није нимало случајно што је управо против њега, бившег премијера Француске, подигнут «револт предграђа» (као некада против Де Гола), или афера «Клирстрим» (у којој заправо сам Де Вилпен може да оптужује) и што њега сада умарају разним саслушавањима. Као што је већ на страницама Српске политике писало, Француска је заиста била жртва једне специфичне «наранџасте револуције». Увек су ту у питању исте методе. Сећамо се речи Кондолизе Рајс поводом француског НЕ рату у Ираку 2003., политике чији је носилац био управо Де Вилпен. Али, немојте мислити да је она рекла нешто оригинално, она је само парафразирала Черчила и његове речи које су у самом почетку јако лепо објасниле како «Нато служи зато да би се у Европи одржало присуство Америке, да би се Совјети одржали ван Европе, а немачки народ у дну те Европе, тј. у подређеном положају, као политички послушан народ». Сетимо се, ово парафразирајући, Кондолиза Рајс, говори о «опроштају Немачкој, игнорисању Русије и кажњавању Француске». Ту њену парафразу коју је извукла из некадашњег говора Черчила, знала она то из историје или не знала, поткрепила је и конкретна америчка акција са много уложених нелегалних долара који су на власт довели једну атлантистичку колаборационистичку владу. Није важно то што нико у тој влади није Француз, нека су шта год да су. Важно је то што се та влада управо труди да отера све што је француско и да затим доследно брани, не француске, већ америчке и израелске интересе.

Амерички заморчићи из програма „Лидери по мери“ сада на власти

Америчка државна подсекретарка за спољне послове Карен Хуг (Karen Hugues) је 25. октобра ове године јавно изјавила, односно обелоданила то да је Саркози био заморче једног америчког програма спроведеног на још 130 лица, почевши од 1945. године, програма за образовање «лидера по америчкој мери». Мало после тога, вероватно јој је речено да демисионира. Она је, као личности-бенефите овог програма такође цитирала енглеског премијера Гордона Брауна и турског председника Абдалаха. Није улазила у детаље, па зато није поменула друге полазнике ових курсева, као што су били Туђман, Изетбеговић, Ђукановић или Шакашвили. Могуће је и да је неки од ваших садашњих лидера Србије такође похађао исте курсеве.

Ив Батај (Yves Bataille)

Је историчар и геополитичар. Потиче из породице старих француских судија и адвоката. Као дете је живео у Алжиру одакле је његова породица протерана у нападу исламиста. Као младић прикључио се борби Акадијаца у Канади против северно-америчке хегемоније. У току рата на Балкану, деведесетих година, организовао је «Фронт француско-српског пријатељства». Учествовао је као посматрач на изборима свуда по свету, а посебно често борави у Србији, Русији и Кини. Уредник је часописа «Геополитичко писмо» и један од уредника геополитичке ревије и сајта «Еуро-Аазија».

Главни рад: Највећа могућа Европа

Најзад, све ово значи да су се Сједињене америчке државе не само мешале у француску председничку кампању, већ да су, без сумње одавно организовале серију илегалних операција којима су помагале промоцију и бирање њихових пиона. Постоји такође синергија са спољном политиком Израела, а шеф израелске деснице Бењамин Нетаниаху је лични друг председника «Сарко». Новац, медијске бескрајне манипулације, илегално елиминисање политичких противника, све је то било тако као што се ради у свакој банана-земљи. Само овога пута је то била Француска. А наше, веома инфилтриране службе безбедности нису ништа виделе. Тачно је да је председник Ширак именовао Саркозија као министра унутрашњих послова и тиме му је такорећи на тацни понудио изборе. То објашњава чињеницу због које бивши председник Ширак, упркос финансијским аферама којима је нелегално финансирао бивши РПР, односно касније УМП још у годинама док је био градоначелник Париза, није у почетку био превише узнемирен: Саркози је у замену за место министра унутрашњих послова обећао да га неће дирати. То такође објашњава зашто је Ширак тада био остављен на миру а бивши први министар Доминик де Вилпен, потпуно чист човек, прозван је преко једне намештене афере. Али, у визији Саркозија захвалност за политичка места која је добио није трајала дуго и сада је , упркос, обећањима, дошао ред да нападне и самог Ширака. Почиње освета. Освета због чега ?  Због француског одбијања да води амерички рат у Ираку и због Ширакове политике која је осуђена од нових власти као сувише «про-арапска», односно недовољно про-израелска.. И , најзад, освета због приближавања Ширака и Вилпена Русији. Оно што америчка поставка у Француској заједно са својим покровитељима није могла да «свари», то је тај чувени историјски лук «Париз-Берлин-Москва» (Де Гол-Аденауер) који је Ширак обновио заједно са Шредером и Путином.

•        Захваљујемо се на овом опширном разговору који ће много допринети да наши читаоци боље разумеју политичке турбуленције у свету а посебно у Француској. На крају, имате ли неку поруку за Србију и Србе данас?

Србима бих рекао три ствари:

Прво, у Србији се свуда, од ваших сервилних политичара чује фразеологија «уједињене Европе», рекло би се да је у питању нека магична реч, или нека мантра, или сезам за Рај. Треба знати да је то прилично дебилно, јер таква Европа о којој ти политичари причају је Бриселска Европа, а она је, заправо, америчка колонија. Ми Европљани треба пре свега де деколонизујемо Европу и да изгурамо Американце и њихову жељу за доминацијом. Србија не треба формално да уђе у Европу каква је данас, тј. поробљена (Нато је управо највећи инструмент ропства), финансијски, медијски и војно. Ви Срби нисте свсни да поред тога што имате проблем Косова и Метохије и фантомске политичаре, имате можда чак у неким аспектима још увек више слободе него ми Французи под овим новим председником. Данас је у Француској постало веома тешко слободно говорити, а најумније људе када их нешто и пусте да кажу, пуштају у медијима око 2 часа ујутру. Тзв. «позитивна дискриминација», тј. постављања на политичка места по кључу, значи то да ако сте Француз тешко можете да напредујете, али ако сте Алжирац, Мароканац, Јеврејин онда вас гурају мимо ваше воље. Све више ствари смета лобијима који траже да се оне прогласе за «вербални деликт». Наравно, реална земља је још увек јака, многи људи су трезни иако не могу да доспеју у медија, а и судије у правосуђу се добро држе. Али, велика борба се води.

Друго, што желим да кажем пријатељима Србима, то је да: ако албанска мафија прокламује своју «независност», како је то најавила уз подршку и учешће Американаца и њихових европских собара, онда би требало озбиљно помоћи Србе на Косову и Метохији, јер ће они тада бити у стварној опасности. Ником није до рата, али њима ће бити потребно управо да их неко војно заштити. Ако ваша држава не буде била у могућности да их на тој окупираној територији заштити, ви грађани, морате им помоћи. Не смете да оставите и тих преосталих 120 000 Срба који су имали част и храброст да бране своју земљу, без помоћи и без заштите. Један француски официр из првог светског рата рекао је: «када је отаџбина у опасности да буде изгубљена, она почиње да се мери у метрима». Требало би зато да се снаге концентришу у северном делу Косова. Нато окупација мора испред себе да види покрет отпора. Додајем, уколико званичници у Београду не буду ништа чинили, препознајте у Србији оне који могу да помогну, има их. У таквим ситуацијама мало вреди играти неку легалистичку парламентарну игру, ако људски животи буду угрожени. То онда значи само ићи на руку противнику. Бла, бла у Парламенту у таквим ситуацијама само демобилише и онеспособљава људску солидарност.

На недавним демонстрацијама против Карле дел Понте у Београду, у којима сам био позван да учествујем, било је неких 50-ак људи. Нису се могле видети све оне странке у бучној борби за гласове пред сваке изборе. Али, треба знати да: ако је, кад је, и док је земља окупирана, Парламент је, на жалост, само театар нарцисизма и егзибиционизма и ништа више. Јер, упамтите увек, између представника народа и самог народа, ако ствар дође у колизију, треба изабрати НАРОД. Избори долазе ПОСЛЕ а не пре народног и социјалног ослобођења, то је правило историје. Поготово данас када неолиберални глобалистички систем својим уходама пружа сва потребна финансијска и друга средства да се одрже на власти. Они који мисле да ће на власт доћи једино путем избора, грдно се варају, а пре свега не познају историју. Ништа не може да се деси ако нема општенародног покрета који једини може стварно да протера нечије слуге. Ви морате да успоставите систем у коме има барем неког реда осим партијских игара, систем у коме постоји појам нације, правде, анти-корупције, територијалног јединства. Решење у таквим ситуацијама, у ствари, увек долази са народне улице, демократија није ништа боље изумела. Али оно уопште не мора да буде трагично. Илузија је да ће се народ у историји политичке борбе угасити зарад само партијских и парламентарних игара. Неће, јер народ је увек директна воља која се манифестује, ако се међу његовим тзв. «предсравницима» и у индиректном политичком театру скупи много више неправде него што треба.

Имали сте недавно револуцију, па вам није бог зна шта донела. Вама треба ново прочишћење. Дакле, ви тек после једног таквог новог прочишћења, тек онда можете да имате праве народне представнике у власти и у Парламенту. Треба просто да створите једну НОВУ РЕПУБЛИКУ, као у време када је Де Гол, усред велике кризе око Алжира, а затим бескрајних партијских игара и комбинација, проузроковао поново директан излазак људи на улице, распустио парламент ...и знамо шта је даље било.  Почела је за Француску нова страница. Вама то данас треба. Требају вам нови људи.

Трећа ствар, коју бих рекао Србима јесте оно што би морало да се одвија паралелно: браните хашког затвореника Војислава Шешеља јер тиме браните сопствену историју од великих фалсификата. 

Најзад, моја жеља, као слободног француског и европског држављанина, јесте да рука правде стигне све светске криминалце који су вас десетковали, разбили , раздробили, бомбардовали, осиромашили, озрачили уранијумом и покорили.