Производња фалш историје

У име светске супремације може се оправдати било каква акција и претворити у позитивну чињеницу. Међународне сфере моћи претварају злочин у стратегију док маркетиншке агенције пакују смирујућа објашњења. То није више проблем етике, него лексике. Било који народ би могао, од данас до сутра, да промени име од пријатеља у непријатеља и да претрпи оно што се десило у Ираку, на Балкану и у Авганистану

Свакоме иоле паметном одавно је јасно: ко је фабриковао лажи током рата у рушевинама Југославије, како и за чији новац је то чинио, како је то коришћено да би се направило покриће за покретање убилачких „казнених експедиција Новог Поретка”, какве су далекосежне последице свега тога по историју као науку, по међународно и право уопште, по јавни и лични морал. По екологију и животну средину, по цивилизацијске кодексе и људска права, по поимање базичних појмова уграђених у саме темеље људскости (појмова попут истине, правде, слободе, лепоте, душе...). Онима с бољим осећајем за историју и време јасно је, такође, да је ово човечанство управо кроз те догађаје ступило у једну сасвим нову епоху, суштински друкчију од свих досад, чије перспективе, упркос усиљеном антрополошком оптимизму, не нуде разлоге за спокој

Интензивни развој телекомуникација последњих година створио је тако брз и непосредан систем информација да се сваки догађај може преносити директно на екранима, хиљадама миља далеко од места догађаја, али је истовремено настао и проблем контроле и коришћења таквих слика.
Данашњи начин живота, усмерен на рад и такмичење у великој самоћи, начинио је телезависнике од највећег дела западног становништва. Свет се враћа кући, одмах пали телевизор и пушта слике да протичу, без размишљања. Такав начин живота је створио веома плодну масу корисника, пријемчиву за пасивну, једносмерну комуникацију.
Амерички лингвиста Ноам Чомски, у есеју „Потребна илузија”, објашњава да је у демократском систему неопходно уверити јавност да су предузете акције праведне и оправдане. Отуд изузетан значај слике и софистициране комуникације, помоћу којих се ствара „потребна илузија” и задобија сагласност.

То је, несумњиво, кључ за читање многих медијских догађаја насталих од 1999. године до данас, после пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза, који су омогућили САД планетарну хегемонију.
Геополитичко преуређивање света подстакло је да се створе најнапреднији системи помоћу којих се код јавног мнења граде поједностављене слике и као стварност приказује оно што је у складу са унапред испројектованим политичким потребама. Те политичке потребе, ако би се приказале онаквима какве јесу, могле би да буду непопуларне или у супротности са етиком и међународним правом, што би имало веома негативне ефекте.

Англосаксонски менталитет оних што су у САД увек држали полуге власти намеће неопходност да се било каква акција увек изводи уз пренаглашено „поштовање” лицемерног протестантског морала. Ако за то нема основа и оправдања, измишља се.
Није случајно што је британски дипломата лорд Артур Понсонби (1871-1946), према истраживању италијанско-белгијског историчара Ан Морели, формулисао принципе ратне пропаганде засноване на четири кључне тачке:

1. Увек је противничка страна та која жели рат.
2. Информисати о великим греховима непријатеља, оличеног у његовом вођи или у његовој влади.
3. Мотиви за неки рат су увек хуманитарни или идеалистички.
4. Ширење опширних информација о злочиначкој природи и обичајима супротстављене војске.1

Та правила су успешно примењивана током рата у Голфском заливу, у Босни, против Југославије, у Авганистану и у Ираку!

НЕСРЕЋА КАО МЕДИЈСКО-ПОЛИТИЧКА РОБА

Дакле, узношење деловања штићених земаља и осуда оних што су имали несрећу да се нађу на погрешном стратегијском путу, да би се доказало да оно што се догађа тече уз пуно поштовање морала, штавише ради спаса оних што су представљени као жртве.
Класичан пример за то је позиција медија у погледу победе талибанских фундаменталиста у Авганистану, које су САД у почетку штитиле. У овом случају, ужасно погубљење шефова оборене противничке владе — Наџибулах је тучен до смрти, његов брат је обешен, а затим су обојица била данима изложена погледу светине — испричано је као сува хроника, без коментара. Није било згађених протеста против варваризма талибана у примени Курана, нити против улоге приплодних кобила и робиња, на коју приморавају жене. Тек после 11. септембра 2001. године и уништења њујоршких кула, наређење за напад на Авганистан, већ раније потписано, претвара се у „борбу против тероризма” и против „окрутности талибана према женама и становништву које се приморава да следи најстрожија правила Курана”.

Искрцавање маринаца у Могадишу, под светлостима рефлектора и уз присуство телекамера, уз благослов председника Буша, коме је истицао мандат — искрцавање ради учешћа у операцији „Restore hope”, која је брзо пропала — даљи је показатељ медијске сценографије и потврда значаја телевизијске комуникације у настојању да се позитивно прикажу акције које другачије не би било могуће оправдати.
Глад од које је патило становништво на Рогу Африке била је иста као у Дарфуру, у Судану. Али, становнике Дарфура CNN није представљао сликама испијених лица деце у гро плановима, па глад Суданаца није ни постојала, јер се геополитички интереси у том часу нису бавили тим подручјем. Тамо и тада, дакле, нису биле потребне хуманитарне интервенције. У пракси, глад и епидемије постоје само ако су приказани на екранима и снимљени телекамерама, само ако иза хуманитарне операције постоје интереси неке мултинационалне компаније. У случају операције у Сомалији, интерес су имале четири нафтне компаније које су купиле права на бушотине у једном делу те земље.2

НАЈЦИНИЧНИЈИ ТИП РАТА У ИСТОРИЈИ

Развијена је вешта техника да се произведе монтирана историја! Као последица тога, рођен је и нови начин вођења рата. Циничан, неморалан, веома вешт да уплете и убеди милионе људи: то се зове медијски рат.
Господари те нове врсте рата су стручњаци за комуникацију и слику, уско повезани са политичким моћницима. Производе једну врсту комуникације софистицираније у односу на класичну државну пропаганду. Добијајући велика финансијска средства, инструментализују исту танану психологију као што је она коју користе пропагандне агенције да би успешно лансирале на тржиште неки производ.

Њихово оружје су компјутери, столови за монтажу, врло ажурни адресар, одлична познанства на највећим телевизијама, у новинама, са политичарима и владиним лобијима. Оператери те нове методологије су „агенције”, а њихови главни клијенти су оне државе, владе, политичке партије за које је одлучено да играју прецизну партију на међународној шаховској табли. Оперативна техника се састоји у стварању имиџа клијента и његове одбране разним нападачким стратегијама, међу којима је и она да се користе информације неповољне по противника и онда када нису проверене, али које сигурно остављају утисак на јавно мнење, и које се потурају новинским агенцијама. Када галама коју су произвели новине и тенденциозно измонтирани телевизијски снимци почне да се стишава, износи се нова прича која треба да поново разгори самилост или згражање.

Последице су катастрофалне. Права природа драме се изобличује, без икакве забринутости за становништво умешано против своје воље у ту софистицирану игру. Пример за то је различито вредновање окрутности три стране у Босни и њихових грађанских сукоба — а, онако како је то виђено у рату између муслимана и Хрвата у Мостару и између самих муслимана у Бихаћу. Још је компликованија ствар са Косовом, али успешна, јер се заснивала на противницима које су већ осудили политички избор великих сила и ранија приказивања ситуације.

НЕЖНИ РЕЧНИК СУРОВОГ РАТА

Велике агенције, као „Hill & Knowlton” коју је ангажовала краљевска породица из Кувајта, деловале су се током Заливског рата 1991. и постигле велики успех производњом шок-вести.3 Вешто су ублажиле слику клијента као жртве, а истакле перфидност Садама Хусеина, који је прво био савезник, па затим непријатељ.4 Ирачки лидер, у спору око нафте коју су Кувајћани испумпавали из ирачких подземних налазишта, није се усудио да пошаље ниједног војника у Кувајт, док претходно није тражио и добио полузванични пристанак САД. Тај пристанак је оспорен чим су ирачке трупе прешле границе Кувајта, а оспоравање је било искоришћено да се оправда рат у Голфском заливу и инсталирају јаке америчке базе у Кувајт и Саудијску Арабију.

Ништа није помогло писмо објављено на целој страници „Хералд Трибјуна” које су 1990. упутили амерички Ирачани. Девет година касније исту судбину је доживела плаћена страница у „Вашингтон Посту” коју је објавила српска дијаспора у САД. Амерички Срби су молили председника Клинтона да размисли о бомбардовању, о којем се причало, што је могло да доведе до трагичног сукоба.

Агенције „McCann & Erickson” и „J. Walter Thompson” су сарађивале са CIA-ом у разним приликама. Вештини тих агенција се дугују термини који бескрупулозне ратне операције представљају готово господственим, уз минимализацију цивилних губитака: „интелигентне бомбе” (да се створи убеђење о хируршкој прецизности бомбардовања); „колатерална штета” (када интелигентне бомбе киксирају); „хуманитарни рат” или „акција међународне полиције” (да се увери да евентуално проливање крви има високо позитивни циљ). То је начин да се конципира стерилни рат, лишен „зноја, суза и крви”.5

Амерички државни секретар, Колин Пауел је сматрао, док је још био генерал у време Заливског рата, да информативни системи унутар оружаних снага не треба да се сматрају пратећим сервисом, већ правим правцатим оружјем. Они и јесу такви.
Телевизије и штампа одговарају са ентузијазмом на смишљене подстицаје оператера комуникације, често заборављајући професионалну обавезу да би постигли сензацију и добили рекламу од оних који тако обезбеђују саучесништво средстава комуникације.
За време бомбардовања Југославије, генерал Пјер Мари Галоа ми је показао читаве странице реклама великих америчких компанија у највећим француским листовима и часописима. То изненадно и редовно присуство америчких марки у медијима, у том периоду, било је неуобичајено и могло се повезати са потребом да се постигне аутоцензура од стране дирекција новина, чиме се и новинарима врло јасно намеће „politically correct” понашање.

ПЛАЋЕНИ ДА СЕ НЕ БАВЕ МОРАЛОМ

Једна од познатих агенција „Ruder & Finn Global Public Affairs” била је ангажована на почетку југословенског сукоба од стране Хрватске (август 1991 – јун 1992), затим од стране муслимана из Босне и Херцеговине (мај 1992 – децембар 1992) и најзад од стране „Републике Косова”6 (од октобра 1992). И више пута је радила. Причало се да је прво понудила своје услуге српској влади, али да је Слободан Милошевић то одбио, не ценећи корист од „паблик рилејшна”. Касније, пошто је схватио грешку, ступио је у контакт са агенцијом „Lowe-Bell” из Лондона, познатом по томе што је бринула о имиџу Маргарет Тачер, али је било сувише касно да би се постигао неки значајнији резултат.7

Џемс Харф, ондашњи директор агенције „Ruder & Finn Global Public Affairs”, данас председник аналогне фирме, у једном интервјуу француском новинару Жаку Мерлиноу,8 који овај преноси у својој књизи, говорећи о клијентима из Југославије, о стратегији и постигнутим успесима, рекао је:
„Између 2. и 5. августа 1992, ‘Њујорк Њуздеј’ је објавио вест о логорима. Ухватили смо ту вест у лету и одмах смо контактирали три велике јеврејске организације: ‘B'nai B'rith Anti-Defamation league’, ‘American Committee’ и ‘American Jewish Congress’ (...) Улазак у игру јеврејских организација на страни Босанаца била је изванредно покерашки одиграна карта. Истовремено смо могли да упоредимо Србе, у очима јавног мнења, са нацистима (...) Наш посао није да проверимо информације (...) Наш занат је да расејемо пожељне информације, да учинимо да што брже циркулишу да бисмо постигли да се тезе повољне за нашу ствар прве појаве (...). Када је информација добра за нас, морамо одмах да је усидримо у јавно мнење, јер ми добро знамо да се прва вест рачуна. Демантији немају никакву ефикасност. (...) Ми смо професионалци. Имамо посао који треба да се обави и ми га обављамо. Ми нисмо плаћени да се бавимо моралом. А и када се он доведе у питање, нама је савест мирна. Јер, ако ви намеравате да докажете да су Срби јадне жртве, само покушајте и бићете усамљени...”

СЛУЧАЈ МАРКАЛЕ, ПРИМЕР ЗА НОВЕ УЏБЕНИКЕ

Мало је новинара, и то усамљених, покушало да до краја провери вести и то са изненађујућим исходима. Још 1992. многи су били затечени разликом између чињеница из телевизијских дневника и стварности на терену. Често би онај што је имао везе са члановима НАТО добијао директне вести о догађајима које су биле у потпуној супротности са оним што су објављивали међународни медији.

Такав случај је са Бернаром Волкером, из „Телефранса 1”. После масакра на пијаци на Маркале у Сарајеву, 5. фебруара 1994, који је био покриће за ултиматум Србима дат од стране УН-а и за најаву западне оружане акције, телевизијски репортер је добио „тајну” информацију од једне особе која се налазила високо у врху власти. Два дана после истека ултиматума, 11. фебруара 1994, Волкер је испричао у телевизијском дневнику, на основу сигурног извора, да је масакр изазвала једна хаубица из које је испаљен хитац са муслиманског положаја. Прецизирао је да је вест унета у извештај који је дат лорду Овену и председништву Савета Европе, које је, са своје стране, то послало министрима иностраних послова ЕУ. Дан касније УН и француска влада су то збуњено демантовали. По званичној верзији, порука је представљала вест београдске новинске агенције ТАНЈУГ и пренета је без ограда. Сазнаће се да је ТАНЈУГ-ова вест послата дан после званичне. А Волкер је био принуђен, због интервенције коју је извршио „Conseil Superieur Audovisuel”, да се исправи наводећи званичне изворе, иако је претходно више пута потврдио да су извор и веродостојност његове информације били несумњиви. Уосталом, те његове информације су објављене и у емисији енглеске телевизије коју је водио Миша Глени.9 И по његовим изворима је граната из минобацача што је пала на тржницу у Сарајеву, 5. фебруара 1994, била испаљена са муслиманских линија. Против Бернара Волкера и ТФ1 поднела је пријаву једна приватна асоцијација „Carton Jaune”.10

ПОУЧНО КАЖЊАВАЊЕ СУВИШЕ ИСТИНОЉУБИВИХ

Новинарка Милена Габанели11 је класичан пример онога што се почетком деведесетих могло догодити објективном репортеру у Италији ако би се неко супротстављао званичним верзијама, нарочито онима пласираним на телевизији. Габанели је била новинар „free lance” и сарађивала је са РАИ 2, радећи за програм „Миксер” Ђованија Минолија. Миноли је затражио од Габанелијеве 14. новембра 1991. да оде у Београд и „види о чему се заправо ради”. Новинарка је прихватила, имајући у виду своје озбиљно искуство из Вијетнама, Камбоџе, Газе и Нагорно Карабаха.
У Београду је зауставља локална бирократија која тежи да спречи штампу да оде у ратне зоне. Дакле, она се сналази и одлази у један кафић у коме су регрутовани добровољци. Сусреће чувеног Аркана и он је води, без дозвола или других бирократских заврзлама, у Источну Славонију (Крајину), где је у току битка за Вуковар. Ту присуствује жестоким сукобима, види да заједно пристижу избеглице и Срби и Хрвати, у једним амбулантним колима обезглављено тело, у болницама рањене и мучене. Добила је вест о масакру над децом у Борову Селу и отишла је на лице места да то сними, у пратњи парамилитараца. Иза једног зида је видела мала тела, али бесни битка и она је угурана у једно блиндирано возило и удаљена. Дан касније мала тела су нестала. Затим интервјуише једну хрватску заробљеницу, која је оптужена да је са својим вереником убила десет Срба, зато што ју је њен жупник Борислав Петровић, током мисе, подстицао да убија Србе чим буде избио рат.

Габанели је 21. новембра на аеродрому прочитала Ројтерсову вест о масакру. У току емисије „Миксер”, 2. децембра 1991. године, која има наслов „На српској страни”, новинарка је испричала причу о свом путовању и показала измонтиране интервјуе. Од тог тренутка је кренула на њу и на Минолија читава олуја претњи и погрда. Прохрватске асоцијације и „Одбор за Хрватску” професора Виторија Менеуинија воде протестну кампању код директора и председника РАИ. Не задовољавају се тиме, па улажу интерпелацију Парламентарној комисији за надзор. Гарант за издаваштво, Ђузепе Сантинијело, наређује исправку, 13. јануара 1992, Концесионару за радио-телевизијске услуге. „Одбор за Хрватску” оптужио ју је за лаж, тврди да жупник Петровић не постоји, да су масакрирана деца хрватска и да је заробљеница мучена. Света свештеничка конгрегација изјављује да има једног свештеника са тим именом, али побожног и далеко од фанатизма или национализма. Најзад, еснаф новинара њеног региона ју је позвао и председник, Лука Голдони, упутио јој је „опомену”.

Већ поменути Жак Мерлино, помоћник шефа редакције „Телефранс 2”, после Темишвара и Заливског рата, приметио је иста поједностављења и претеривања у сукобима у бившој Југославији. Његово истраживање, чији су резултати објављени у реченој књизи, баца светлост на испоруке оружја Хрватима и муслиманима упућене из Аустрије, Немачке, Швајцарске и Ватикана, открива лажи о силовањима и истину о атентату на ред људи који су чекали хлеб у улици Васе Мискина у Сарајеву.12 Ондашњи председник ТФ2 и ТФ3, Жан Пјер Елкабаш смењује га и поставља на место специјалног извештача, без икаквог објашњења, док су неке недефинисане хуманитарне организације за Босну демонстрирале испред „Телефранса 2” уз повике: „Мерлино, Мерлино, народ ће ти одрати кожу!”

НЕПРОВЕРЉИВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ КАО ТЕХНИКА

И заиста, ако би било који новинар покушао да исприча истину која није у складу са текућом политиком, имао је веома озбиљне проблеме. У најбољем случају био би изолован, ако не и демонизован.
Напади и претње снашли су и циришки недељник „Die Weltwoche” после објављивања, 20. јануара 1994, скраћене верзије једног чланка Питера Брука који је објављен у америчком часопису „Foreign Affairs”, у децембру 1993. Аутор је износио површност новинара који не проверавају информације да би имали сензацију. Посебно је напао двојицу добитника „Пулицерове награде”, Роја Гутмана и Џона Берна, због неодговорног начина на који су пренели сензационалне вести о српским „логорима смрти” и о „систематским силовањима” у Босни — а те исте слике и чланке је пренео и „Time Magazine” 20. јуна 1994. године.

Рој Гутман (Roy Gutman) је био познат по томе што је, као и многи други, писао своје чланке о Босни из Загреба, у Хрватској. Гутман је добио телефоном информације о логорима за заробљенике у Омарској и на Мањачи од једног енглеског најамника. Није проверавао стварно стање, није тражио да се о томе поведе истрага, није тражио да се иста таква истрага поведе и о хрватским и муслиманским заробљеничким логорима.
Мартин Летмајер, новинар „ТВ Штерн”, радио је за више међународних телевизијских мрежа као ратни извештач из рушевина Југославије. Приметио је непрецизности и бројне пукотине у званичним медијским верзијама и зато је започео истраживање. У „Die Weltwoche” је 10. марта 1994. објавио једно своје сведочење под насловом „Ми смо једноставно веровали, заиста не постављајући себи питања”. Открио је, између осталог, како су неке славне колеге, прва међу њима Александра Штиглмајер, радиле са информацијама о мрачним проблемима, као што су „ратна силовања”, без извора који се могу проверити или из непостојећих извора. И у овом случају напад швајцарске штампе је био суров.
Од октобра 1992. године, пошто је опало интересовање јавности за масакр у „реду за хлеб” у Сарајеву и за „српске концентрационе логоре”, почела је нова кампања са вестима о силовању муслиманки и Хрватица у Босни од стране Срба. Први је оптужбе изнео министар иностраних послова босанских муслимана Харис Силајџић, на мировним преговорима у Женеви. Бројке су биле крајње неумерене, а прича је непрестано проширивана новим сведочанствима и грозним детаљима, који никада нису стварно доказани. Замисао је била генијална, јер је утицала на сегмент јавности изузетно осетљив на такво питање, на жене и све међународне женске организације.

ХЛАДНИ ПОГОДАК У СРЦЕ ЖЕНСКЕ ПУБЛИКЕ

Пошто сам била у Београду у децембру 1992. године, започела сам мало истраживање да бих схватила да ли су силовања у Босни трпеле искључиво муслиманке и Хрватице, као што је објављивано, или су силоване жене уопште. Потресна стварност отворила се преда мном када сам посетила психијатријску болницу „Лаза Лазаревић”, где сам нашла четири јаднице у стању тешког шока. Лекарски извештаји су забележили да је кроз то одељење прошло много жена у сличном стању. Девојке, врло младе, из Сарајева, из Вуковара, из Брчког. У ова два последња града вођене су уличне борбе више од месец дана. Свима су у извештајима наведена озбиљна патолошка стања проузрокована чињеницом да не желе да прихвате сећање на оно што су данима преживљавале и трпеле.

Најдирљивији сусрет је био, имајући у виду присебност особе, са Јелом, младом болничарком из Брчког. У јануару 1992, док се враћала кући са одмора у Немачкој, код тетке, њен аутобус су зауставили Хрвати у Славонском Броду. Одведена је у једну спортску халу претворену у затвор, а потом у један муслимански логор у Босанском Броду, где је истрпела све могуће злоупотребе и била искоришћавана као проститутка за војнике који су се налазили на допусту са фронта. Била је у шестомесечној трудноћи када је размењена са осталим заробљеницима, у августу. У Београду, пошто су медицинске власти због превеликог ризика одбиле да јој изврше абортус, родила је у октобру дете које је дала на усвајање. Наш разговор су дискретно снимили, уз њен пристанак, Милан Хорватин — камерман убијен у Могадишу, заједно са новинарком Иларијом Алпи, пар месеци касније — и Серђо Ћанћани са РАИ 3. Не сећам се да сам икада видела ту репортажу на телевизији.
    Мој чланак под насловом „Јела и остале” објављен је у „Ил Манифесту”, 17. фебруара 1993, што је било зрно песка у пустињи, у односу на тенденцију у свим италијанским медијима.
„Коријере дела Сера” је објавио, 20. марта 1996, Јелину причу под насловом „Ми Срби, жртве насиља”.

УПОТРЕБНА ВРЕДНОСТ МАСОВНИХ ГРОБНИЦА

Уска сарадња између агенције за комуникацију и владе „клијента” створила је оперативну технику, често смртоносну, усмерену на то да се постигну предности пред неку међународну конференцију, или да се издејствује покриће за неки војни напад који би могао да буде осуђен у Савету безбедности УН, уз последични губитак имиџа.
Шеме се понављају. Почиње се кампањом дискредитације. Серијом срамних „открића” о понашању противничке стране покреће се штампа, тако да се створи негативна предрасуда која се дубоко усађује у колективну свест. Вести су често исконструисане или тумачене према потребама наручиоца.
Опсада Горажда је један од примера. Представљено као миран и отворен град, Горажде су муслимани заправо били претворили у тврђаву са фабрикама хемијског оружја и великим арсеналима. Оно што је називано мучким српским нападима био је одговор на провокативна муслиманска гранатирања пред незаинтересованим очима УНПРОФОР-а.
Често су коришћени прошли догађаји, који су чувани за одређену прилику. То је случај са познатим масовним гробницама у Сребреници, у којима се налази „на хиљаде” тела. У ствари, посебна истраживања никада нису обављена до краја, због недостатка новца и због великог одбијања владе САД да се бави ексхумацијом без Хашког трибунала.13 Током 1998. године, госпођа Такако Угаја, из јапанске амбасаде у Југославији, извршила је педантну истрагу о Сребреници, за потребе своје владе. Закључила је да је бројка од наводних десет хиљада муслимана које су стрељали Срби могла мирно и разумно да се сведе на бројку од 100.14 Питање масовних гробница често васкрсава непосредно пре неког важног догађаја или неког значајног хапшења.

ТЕХНИКА БОМБАРДОВАЊА СЛИКАМА

Пошто се нека вест лансира, исправке или демантији немају одјека. Уобичајено деловање на убеђивању подстиче код јавности дубоку мржњу према објекту комуникације. У мржњу се запада, јер ту прималац идеално идентификује све своје свакодневне фрустрације, па зато благосиља оружане интервенције, бомбе, не мислећи рационално на објективне узроке проблема и на судбину умешаног становништва, на мушкарце, жене, децу, породице.

У Босни је техника бомбардовања сликама успешно примењена од самог почетка рата. На почетку сукоба, 1992, нешто пре мировне конференције у Лондону, у августу месецу, осећала се потреба да и Срби, који су побеђивали на свим фронтовима, добију мало прилике да се чује њихова реч. Тада, у року од три месеца, помоћу телевизијских слика, скоро у директном преносу, и помоћу бујица речи по новинама, јавности је предочавана експлозија гранате у реду за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву, што је довело до одлуке Савета безбедности УН да примени оштре санкције против Срба.
    Потом се завртела прича о сахрани два муслиманска детета која су била жртве инцидента са српском патролом која је зауставила аутобус што је требало да их евакуише. Неки снајперисти су пуцали на родитеље који су плакали за време укопа и погодили једну бабу. Подразумевало се да су Срби. Али, на хрватској телевизији је приказан део истог филма CNN-а, који никада није виђен на западу, у коме је новинар интервјуисао једног муслиманског војника. Овај му је на лошем енглеском језику објашњавао где да иде наредног дана да би начинио занимљиве снимке. Одмах иза тога је ишла сцена рањавања. У том светлу, лако је било схватити да су муслимани све то инсценирали.15

Мирис праха и петрола

„Њујорк Тајмс” од 22. августа 1992. је написао: „Обавештајне службе САД су удвостручиле напоре, али нису нашле никакве доказе о систематским масакрима над хрватским и муслиманским заробљеницима у српским логорима.”16
Тај чланак је изашао непосредно пошто је у Трнопољу једна екипа енглеске телевизије снимила неколико муслимана иза бодљикаве жице, помоћу чега је исфабрикована вест о новим концентрационим логорима. Слика муслимана који је био кост и кожа обишла је свет и подигнута на ниво симбола, како би се представило постојање нових нациста на крају века и њихових конц-логора. У ствари, био је то избеглички логор у којем су се људи слободно кретали. Екипа британске телевизије ITN стајала је у ограђени простор за алат и снимала кроз бодљикаву жицу стварајући утисак да су људи иза жице заробљеници. Томас Дајчман, немачки новинар, отишао је на лице места и открио да оно никада није било ограђивано, а од сведока је сазнао како је снимана поменута сцена.

Његове чланке су објавили аустријски дневник „Der Standard” и швајцарски недељник „Die Wektwoche”, 10. јануара 1997. Објављивање је изазвало буру протеста и полемика, до те мере да је директор швајцарског недељника Ханспетар Борн напустио редакцију 1998. године. Немачки месечник „Novo” је објавио чланак 15. јануара 1997. и одмах је морао да организује конференцију за штампу да би оповргао оптужбе за манипулисање вестима. Много буке је изазвало објављивање текста од стране холандског недељника „De Groeweahsterdammer”, 22. јануара 1997. Британски месечник „LM” („Living Marxism”) тужен је од стране TV ITN и доживео је суђење. Пени Маршал, ауторка емисије, правдала је свој поступак тврдећи да је мислила да је реч о концентрационим логорима, а не о логорима за истребљивање. Алан Литл из Радио BBC-ија сматра да је њена највећа брига требало да буде да се логор не опише као концентрациони, јер људи ту нису били затворени, поготову не неограничено, и не да би били убијени.17
Упркос доказима одбране, суд је одбио да уврсти у доказне предмете једну видео касету, снимљену док је енглеска екипа снимала, на којој се јасно види да је телевизијска камера била унутар простора ограђеног бодљикавом жицом. Штавише, осуђује часопис да плати огромну казну. „LM” је на тај начин приморан да обустави даље излажење и објави банкротство.

УЖАС ИСПИРАЊА МОЗГОВА

У јануару 1993. године, организација „Лекари без граница”, уз подршку свог оснивача Бернара Кушнера, у то време француског министра здравља, касније директора УНМИК-а на Косову, планирала је медијску кампању (плакати, радио џинглови и телевизијски наступи) с буџетом од милион и по франака, уз сарадњу агенције „Saachi & Saachi”. Велики панои који су прекрили Париз приказивали су управо слику мршавог човека с ону страну бодљикаве жице, а у једном углу стражару у нацистичком логору са натписом: „Зар вас заробљенички логор, у коме се врше етничка чишћења, не подсећа на нешто?” На другом плакату је била слика Хитлера, поред кога је био Милошевић. Упоређење је било једноставно и ефикасно.

Антисрпско деловање је предвиђало и телевизијске интервенције. На ТФ2 — на којој је истакнути новинар Кушнерова жена Кристина Охран — током вечерњих панел-дискусија, после пријатног ћаскања са познатим личностима, неизоставно је постављано питање шта гости мисле о српским концентрационим логорима и силовањима у Босни. Очекивани одговори су остављали велики утисак на јавност, јер како би иначе било могуће не сложити се са неком славном личношћу?
Кампања је остварена пре почетка конференције у Женеви тог истог месеца.
Никоме није пало на ум да екипа новинара која је „открила” чувене логоре није имала тешкоће од стране српских власти да добије дозволу за обилазак, док истовремено ниједан репортер није могао да види и сними хрватске и муслиманске логоре, као што је био озлоглашени логор у Лори (бивша касарна савезне војске у Сплиту), логор у Тарчину и друге логоре око Сарајева, или онај дивљачки логор у Чапљини, у Херцеговини, где су Хрвати држали муслимане.
Испирање мозгова је успело да улије такав ужас јавног мнења у односу на Србе да је створен проблем: Срби који су већ годинама имали боравиште у европским земљама осећали су се нелагодно, на њих је гледано лоше, као да имају лепру.

СТВАРНОСТ ЈЕ ОКРЕНУТА ТУМБЕ

Бернар Анри Леви (Bernar Anri Levi) — „нови филозоф” који је стао на страну босанских муслимана, аутор једног пропагандног документарног филма о Сарајеву — предводио је, без препрека, напад на Југословенски културни центар у Паризу, са групом својих следбеника, међу којима је била и глумица Марина Влади, гошћа „talk-show” на ТФ2, јануара 1993. године. Супротставила му се, сама, директор Центра Неда Глушчевић; полиција која је штитила зграду је била привидно незаинтересована.

И у другим европским земљама је медијска манипулација о југословенској кризи постизала пун успех. Било каква свирепост је одмах приписивана Србима. Вештачки створена прича је продрла дубоко у свест чак и многих интелектуалаца или професионалаца у послу. Италијански недељник „Еспресо”, у свом завршном броју на крају године, кад објављује најзначајније фотографије настале током године на измаку, приказивао је једну фотографију коју је, нешто раније, објавио „Ил Коријере дела Сера”. Видео се насмејани муџахедин, у класичној белој оријенталној одори, како држи за косу одсечену главу човека. Глава је припадала Србину Благоју Благојевићу.18 Потпис слике из „Ил Коријере дела Сера” је коректно објашњавао да је реч о муслиманском добровољцу који држи одсечену главу Србина, али је недељник „Еспресо” написао потпуно супротну ствар, иако је било очигледно, према лицу и одећи герилца, да он није могао да буде Србин. На исти начин су многе слике објавила друга средства информисања, искривљујући стварност у корист муслимана. То је био успех за агенција за комуникацију које су ангажоване у сукобу!

Међутим, крајем 1995. године, нешто је почело да се мења.

Нова бомба је експлодирала на пијаци Маркале, у Сарајеву, 28. августа 1995. Уследио је већ виђени сценарио. Али, ситуација је била нејасна Бутросу Бутросу Галију, генералном секретару УН, па је тражио додатна разјашњења.
Током једне расправе на „France-Inter” „нови филозоф”, Бернар Анри Леви назвао је Бутроса Галија криминалцем, због његовог „оклевања” да бомбардује српске положаје.

„НИКАДА ВИШЕ НЕ ЛАГАТИ О БОСНИ”

Жан Данијел, угледни директор „Nouvel Observateur-а”, интелектуалац наклоњен у сукобу муслиманском етносу, објавио је уводник под насловом „Не лагати никада више о Босни”. Жан Данијел је написао у свом чланку:
„(...) Био сам убеђен (признајем да сам желео да то будем) да су Срби убице. Та грешка је потицала из Караџићевог и Младићевог понашања. Потврда ће доћи касније. Али, зар није требало извршити проверу? Зато што је тражио време да то учини, Бутрос Гали је назван ратним злочинцем. Баш сам то чуо у уторак ујутру на „France-Inter”. Иако је Бернар Анри Леви био изврстан највећим делом времена, генерални секретар УН је имао веома олакшавајуће околности. Сећам се првог атентата на главној пијаци, оног што је изазвао прва НАТО бомбардовања. Данас морам ово да кажем. Едуард Баладур, Франсоа Леотар, Ален Жипе и два врло ‘одговорна’ генерала, којима нећу да откријем имена, рекли су ми да су уверени да су многе Французе, војнике УН, убијене или рањене у Босни, убили снајперисти босанских муслимана. И граната из хаубице испаљена на главну пијацу била је босанска! Није ваљда да су направили масакр у својим редовима! — питао сам ужаснут. — Да — одговорио ми је министар, без оклевања — али су натерали НАТО да престане да оклева. Баладур и Ален Жипе су мислили да је Изетбеговић био ‘провокатор’ у тој прилици. Митеран је отишао још даље, дао је за право провокацији босанског председника. Уосталом, нико није сумњао да киша граната, што је током две године падала на Сарајево, није српска. Како су могли Босанци да не покушају да интернационализују сукоб, ако им је то препоручивано са свих страна?”

Жан Данијел, који заслужује дивљење што је изнео такве истине на рачун оних које је подржавао, показује истовремено колико је исфабрикована слика била дубоко усађена у свест јавности.

АМЕРИЧКИ ПРЕДРАТНИ ДЕКРЕТ СМРТИ

У октобру 1995. године изашла је у Њујорку књига „Bosnia Tragedy”19 Саре Флаундерс, члана International Action Centre који је 1991. основао бивши министар правде САД Ремзи Кларк.
Још од првих страница почиње да се попуњава мозаик у коме су раније фалили главни каменчићи. Разјашњени су ставови и одговорност Немачке, Аустрије и Ватикана. Схватају се слабост и зависност Европе.

На првим страницама књиге „Bosnia Tragedy” чита се:

„У години која је претходила распаду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, 5. новембра 1990, Конгрес Сједињених Држава је одобрио закон 101-513 о издвајању за иностране операције у 1991. години. Био је то декрет смрти. (...) Један део закона 101-513 је предвиђао да изненада и без претходног упозорења сва помоћ, трговина или било који зајам Сједињених Држава Југославији могу бити блокирани у року од шест месеци. Наређивао је одвојене изборе у шест република које су чиниле Југославију, захтевајући да они подлежу одобрењу Стејт департмента у вези са изборним процедурама и резултатима, пре него што се настави помоћ одвојеним републикама. Осим тога, закон је тражио да персонал САД буде ангажован у свим финансијским институцијама, као што су Светска банка и Међународни монетарни фонд, да би се ојачала ова политика затварања кредита и позајмица. Постојала је и завршна одредба. Само оне сн