Василиј Аксјонов: романса са Америком

Име истакнутог руског писца 20. века Василија Аксјонова заузело је своје место у књижевној едицији Живот изузетних људи, посвећеној светски чувеним људима. Прву биографску књигу Аксјонов написао је московски прозаик и новинар Дмитриј Петров.

Књига је заснована на документима и текстовима самог Аксјонова, разговорима са његовим пријатељима и рођацима, са људима који су га познавали. У њих између осталог спада и сам Дмтириј Петров.

У биографској књизи аутор поклања много страница оном периоду живота Аксјонова који је он као већ познати писац провео у САД. Мада је према тој земљи Аксјонов од младости осећао интересовање и симпатију. Ова осећања су се појавила још када је Василиј Аксјонов допутовао код своје мајке у Магадан, далекоисточни град на обали Охотског мора. Мајка писца, Јевгенија Гинзбург, овде је била у десетогодишњем изгнанству после стаљинских логора. На парадоксални начин атмосфера насеља бивших политичких затвореника задивила га је слободом: и у њиховом друштву млади Аксјонов се упознао са стиховима Пастернака, Гумиљова, Ахматове. Овде се осећала интригантна блискост Америке, без обзира на то што ју је од Русије делио океан: у продавницима су се још продавале намирнице ленд-лиза – то је хуманитарна помоћ коју су пружале САД СССР за време Другог светског рата. На игранкама и ресторанима чуо  се џез који је зачидо Аксјонова снажном унутрашњом слободом.

Тако је започела романса Аксјонова са Америком, где се 1980. године нашао аутор већ познатих дела која су код њега у домовини била све оштрије критикована, говори Дмитриј Петров. Последња кап био је алманах Метропол, чији је иницијатор био Аксјонов. Због његовог сардржаја писац је био лишен совјетског држављанства и нашао се у емиграцији у САД, где је предавао на 20 универзитета!

Ксјонов је желео да се оствари као амерички писац, уверен је аутор његове биографије. У САД на енглески су били преведени његови кључни романи: Опекотина, Острво Крим, Кажи „суво грожђе“. А прва његова америчка књига била је У трагању за тужном бејби.

Књига је продавала добро захваљујући доброј штампи, говори Дмитриј Петров. Американцима је било занимљиво шта је написао о њима овај писац протеран из СССР, овај Рус, како он може да осећа Америку? А треба рећи да ова књига није била окрет у страну САД. Аксјонов је писао о томе шта му се овде није допадало. Над многим се шалио, над многим отворено смејао. И америчка критика је то примила сасвим мирно, она је признала: ми овде самодовољно живимо преко океана, одвојени од читавог света и заборављамо да се шалимо на свој рачун. А овај Рус показује оне стране нашег живота које су скривене од нас, на које се трудимо да не обраћамо пажњу.

Ипак наклоност Американаца се спотакла о другу књигу Аксјонова – Нови слатки стил, где он говори о судбини руског емигранта у Америци. Америчка публика није примила сакразам и гротеску – не само у погледу САД и СССР, него и према животу уопште. А следећи роман Царски рез није ни био одштампан, наставља Дмитриј Петров.

Али, на срећу, до тада у Русији је наступила епоха перестројке, говори Петров, и од 2001. Аксјонов је живео већ у новој Русији и добио могућност да штампа књиге. Царски рез је изашао на руском. Тиме се завршила романса Аксјонова са америчком књижевношћу и универзитетом.

Данас се Аксјонова сећају у Америци пре свега поштовани књижевни критичари и слависти. А у Русији Аксјонов остаје култни писац за своје вршњаке и велики књижевник 20. века за све генерације читалаца, закључује Дмитриј Петров.