Сукоб масона и језуита око превласти у Србији

 Сваком озбиљном човеку је јасно да су политичари само пиони на политичкој сцени неке државе. Главни играчи – они који вуку конце и управљају политичарима су у позадини – невидљиви за оне који имају слаб „вид“, а таквих је много. Захваљујући великој манипулиацији и испирању мозгова током низа година, људи су постали неосетљиви на превару и слепи да препознају оно што се око њих дешава.

Ко су главни играчи у Србији? Ко помера политичаре као пионе на шаховској табли? Сами пиони (политичари) нам то кажу, иако ни сами нису свесни каква је позадина оних који са њима управљају (политичари верују да велики играчи њих само „финансијски помажу“ да се боре за „праве вредности у друштву“).

Владајућа коалиција данас у Србији окупљена је око Демократске странке (ДС). Ко њима управља? Сами политичари владајуће коалиције отворено признају да су чланови „Малтешког реда“.

Јелена Триван (ДС) каже:

- „Малтешки ред“ бави се хуманитарним и социјалним пословима и моја идеја је да видим на који начин они могу да нам помогну.

Посланик ДС-а Горица Мојовић признаје:

- Колегинице су ме наговориле да се учланим. Тек треба да видим о чему се ту ради. Рачунам да то није нешто из чега не могу да иступим ако ми се не свиди, па нисмо се верили! Није то нека секта или школа.

Шеф посланичке групе мањина Балинт Пастор каже да се учланио у „Малтешки ред“ из „радозналости“.

Шта је „Малтешки ред“? У питању је моћна и веома утицајна католичка организација прихваћена као субјект међународног права, мада од „територије“ поседује свега две виле у Риму. Овај ред има дипломатске односе са 96 земаља и сталне мисије у УН-у и његовим специјалним агенцијама, и делегације у интернационалним организацијама. „Малтешки ред“ активан је, како они то воле да кажу, у областима „медицинске и друштвене неге и хуманитарне помоћи“ у више од 120 земаља. Мисија „Малтешког реда“ је сумирана у моту „Одбрана вере и помоћ онима који пате.“

Њихов мото „Одбрана вере“, враћа нас пет векова уназад, на почетак 16. века, када је римокатоличка црква била веома уздрмана побуном својих незадовољних свештеника који су протествовали због великог неморала у цркви и папу називали најпогднијим именима. У то време доминиканци (припадници једног католичког реда) довели су пред папу човека који је био ухапшен под оптужбом да манипулише са људима на невероватне начине. У питању је био окултиста под именом Игњацио Лојола, аутор књиге „Духовне вежбе“, помоћу којих је могао себе и друге да доведе у стање хипнозе, а касније да манипулише са онима који су прошли његове „вежбе“.

Уместо да се брани, Лојола је рекао папи да се против јеретика треба борити свим силама и свим средствима, што је задивило папу и од тада почиње вртоглави успон овог окултисте. Убрзо је основао „Ред језуита“ (или „Ред Исусоваца“) са циљем „одбране вере“. Папа је убрзо језуите назвао „армијом римске цркве“, што су они заиста и били. Уследиће крваве године инквизиције и прогона „јеретика“ од стране армије језуита који су се бавили „одбраном вере“. На чело језуита постављен је „језуитски генерал“ или „црни папа“, како га неки зову.

Главни циљ језуита био је, а и данас је, контрола система образовања, медија, закона и оних који доносе законе – политичара. Широм света су почели да отварају католичке школе и универзитете, да публикују своја издања и да промовишу своје идеје, тако да данас контролишу највише образовних институција у свету на којима су се школовали бројни водећи светски политичари – од познатијих да споменемо Била Клинтона и Зорана Ђинђића (о чему ћемо рећи нешто више у наставку).

У новије доба језуити су, да би прикрили своје активности, почели да оснивају своје организације и редове у које учлањују најутицајније људе по државама широм света. Неке од таквих организација су: Малтешки ред, Витезови Колумба, Опус Деи и др.

Ако читамо језуитску литературу видећемо да је као њихов највећи непријатељ означена масонерија. Са друге стране, ако читамо масонску литературу, видећемо да масони означавају католичку цркву својим највећим непријетељем која их је током вековао најстрашније прогањала називајући их „сатанистима“.

И заиста, када погледамо статистичке податке, тамо где римска црква има највећи утицај (Европа) ту има најмање масона. Према подацима које је изнео бивши водећи масон Југославије Зоран Ненезић у својој књизи „Масони Југославије“, највише масона има у Сједињеним Америчким Државама (САД) (3.300.000 чланова у преко 15.000 ложа), а затим у Великој Британији (Шкотска: 350.000 чланова у 1.160 ложа; Ирска: 50.000 чланова у преко 800 ложа), док их је у земљама под језуитским (католичким) утицајем доста мање (Немачка 15.000 чланова у 460 ложа; Француска: 15.000 чланова у 900 ложа). У исламским земљама масонерија је забрањена, осим у Турској (8.400 чланова у 100 ложа), Јордану, Саудијској Арабији и Либану.

Тако имамо да су се у задњих неколико векова профилисала два моћна табора која се боре за превласт у свету:

1)      језуитски (римокатолички) табор који контролише углавном Европу (без Велике Британије) и њихове савезнике, са седиштем у Ватикану. Под контролом имају Ватиканску банку, Европску централну банку и многе друге банке.

2)      масонски табор који контролише САД, Велику Британију и њихове савезнике, са седиштем у Вашингтону (где је смештен Врховни савет 33. степена масонерије). Масони делују преко својих организација као што су Билдерг група, Трилатерална комисија и др, а под контролом имају америчке Федералне резерве и многе друге банке.

Прву велику победу у Европи масони су остварили заузимањем „најстарије католичке ћерке“ – Француске, током чувене „Француске револуције“ крајем 18. века. Сукоб се наставио током Првог светског рата када су језуити преко „апостолске монархије“ (Аустро-угарске) покушале да прошире сферу свог утицаја. Исте стране су се сукобиле и у Другом светском рату када су језуити потписали Конкордант са Хитлером, повукли са политичке сцене своју страну (Странку центра која је била једна од најутицајних у Немачкој) и буквално довели Хитлера на власт (о чему је детаљно писао Џон Корнвел у књизи „Хитлеров папа“).

Сукоби у Србији

Борба масонерије и језуита у Србији нарочито је букнула крајем 19. и почетком 20. века. Династија Обреновић је имала „јако добре односе“ са Аустро-угарском монархијом, док су Карађорђевићи били миљеници масона Енглеске. Велики број масонских симбола, кипова и ознака широм Београда и Србије настао је управо за време владавине Карађорђевића између два светска рата, укључујући и кип Луцифера (Светлоноше) који и данас стоји на згради Владе Србије, и који је утиснут на нове личне карте држављана Србије.

У новијој србској историји један од главних заступника интереса масонерије на нашим просторима био је Слободан Милошевић који је био врбован док је радио као представник Беобанке у Њујорку. Најјачу подршку у Србији добијао је од Српске академије наука и уметности (САНУ) – леглу масонерије, што они не крију, већ отворено признају китећи се бројним масонским симболима. Угледни члан САНУ Добрица Ћосић био је блиски сарадник Милошевића и председник СР Југославије.

Из историје је познато, а о томе сведочи и амерички амбасадор у Ватикану (од 1989. до 1993) Томас Патрик Миледи у својој књизи „Велепосланикова прича“, да је у почетку последњег сукоба на Балкану САД бранио став да се очува заједничка држава Југославија, али да је под великим притиском Ватикана дошло до промене политике. Подсетимо да је у то време председник САД био Бил Клинтон (који је завршио филофију на највећем језуитском универзитету у Америци, у Џорџ Тауну).

Када је Милошевић „пуштен низ воду“ јер се показао као „слаб пион“, језуитска и масонска страна су започеле борбу око позицинирања нових пиона на простору Србије. Језуити су контролисали Демократску странку у којој су и масони имали велику утицај. Када масонска опција преко Војислава Коштунице није успела да преузме примат у ДС-у дошло је до формирања ДСС-а (Демократске странке Србије).

Масонерија је још једном покушала да направи пуч у ДС-у преко Слободана Вуксановића, али је на изборима унутар странке победу однео језуитски ђак Зоран Ђинђић.

Треба напоменути да је Зоран Ђинђић докторирао на језуитском колеџу у Констанци, Немачка, а његова супруга Ружица је у интервјуу загребачком  „Глобусу“ признала да је Зоран „био ближи католичком него православном менталитету“ и да она „сваког 24. децембра са Бранком Прпом, невенчаном супругом покојног Славка Ћурувије, дочекује католички Божић, а ту су још Борка Павићевић, Горица Мојовић, Надежда Гаће.“ И још додаје: „Женско смо друштво које у Београду прославља католички Божић, после поноћи обавезно гледамо на Хрватској телевизији божићну мису.“

Након пораза од Ђинђића, познати масон Слободан Вуксановић се убрзо окреће Коштуници и приступа његовој странци.

Када је ДОС преузео власт од Милошевића, језуитима је припала утицајнија функција (место премијера Србије за Ђинђића), а масони су добили мање утицајно место председника СР Југославије (које је обављао Коштуница) – државе која се распадала. Сукоб између Ђинђића и Коштунице одмах је букнуо, а Ђинђић је силовито преузимао све конце у своје руке.

На врхунцу моћи Зорана Ђинђића, у октобру 2002. године, позван је у полицију на „информативни разговор“ водећи масон Србије –Драган Малешевић Тапи, сликар, и Суверени Велики Командир српске масонерије, масон 33. степена (највиши степен у масонерији).

И гле чуда, Тапи је „преминуо приликом саслушања у полицији“. Одмах се огласио Војислав Шешељ оптужујући Ђинђића да је убио Тапија, јер као срчаном болеснику било је довољно „да му се стави кеса на главу“ и да дође до фаталног исхода (и Тапи и Шешељ су имали проблеме са срцем).

Због великих проблема које је правио Ђинђићу, Шешељ је убрзо био пребачен у Хаг, а само неколико месеци након смрти водећег масона Србије – Тапија, убијен је Зоран Ђинђић, у марту 2003. (упућени кажу да је масонска освета била жестока.)

Коштуница преузима све дизгине власти у своје руке и постаје премијер Србије, али због великог притиска језуитске ЕУ и због своје неспособности, власт у Србији преузимају „нове језуитске снаге“ на челу са Борисом Тадићем и његовим савезницима. До смене долази и у Г17, где Мирољуба Лабуса пучем смењује Млађан Динкић.

Језуити врше велики притисак на Србију у којој је масонерија још увек веома утицајна, одузимајући Србији Косово, и у срцу Косова зидају симбол своје моћи – највећу католичку катедралу на Балкану (иако на Косову живи нешто мање од 4% католика).

Масонерија у контра-нападу

Неспособног Коштуницу је требао неко да замени. Процењено је да су најбоља замена за њега Томислав Николић и Александар Вучић. И заиста, након разбијања Српске радикалне странке скоро сва масонска елита је почела да се учлањује у Српску напредну странку – дојучерашњи најближи сарадници Коштунице, али и неки нови (стари) пиони од великог утицаја, као што је бивша саветница Мирољуба Лабуса – Зорица Михајловић – Милановић, сада члан Главног одбора СНС-а.

Ова млада дама не би била много интересантна за нашу причу да није члан организације „East West Bridge” чији су оснивачи и председници најутицајнији масони Србије на челу са Петром Костићем, Великим мајстором Регуларне Велике ложе Србије.

За кратко време Николић и Вучић добијају велики медијски простор, огромна материјална средства и постају гости утицајних организација страних земаља, нарочито САД.

Борба између две сукобљене стране се наставља, а нису ретки случајеви да једна од страна открива „инсајдера“ супротне стране у својим редовима. Тако је откривено да је један од „најуспешнијих бизнисмена Србије“ градоначелник Зрењанина Горан Кнежевић (члан ДС-а) у ствари члан супротстављеног табора. Убрзо након што су објављене његове слике из масонске ложе, био је ухапшен „због финансијских малверзација“.

Пошто је познато да масони и језуити тргују на свим нивоима, убрзо је договорено да Горан Кнежевић буде пуштен на слободу, и он је одмах приступио Србској напредној странци, где му је додељено утицајно место.

Медији у Србији потпуно потпадају под контролу две сукобљене стране (језуитске и масонске) са којих не силазе ДС и СНС, док споредни играчи добијају мање простора. Наравно да се патриотске странке и организације (као радикали и Двери) потпуно игноришу, или исмејавају, ако је то икако могуће.

Стање се сваким даном погоршава. Јаким играчима је у интересу да са људима што боље манипулишу, да их увере у своја лажна обећања, док наивни народ не види да му се спрема афрички сценарио. Да подсетимо да у Африци пре пола века нико није умирао од глади, а сада свакога дана око 40.000 деце умире од глади. Шта се десило? Одговор је: Дошле су „стране инвестиције“ (читај: окупација државе).

Народ у Србији осећа да живи све теже, да глад куца на многа врата, али агресивна медијска кампања уверава многе да ће „стање бити боље“ и да „треба издржати тренутку кризу“. Тако се људи још дубље закопавају у живо блато. У најгорој ситуацији су запослени у државним службама и они који се финансирају из буџета (пензионери, просветари, полицајци, медицинари, правосудни радници…) јер њихове плате директно зависе од страних позајмица (читај: новца без покрића). Спољни фактор може у сваком тренутку да заврне славину зајмова, као у случају Грчке (у Грчкој протествују управо они који су се навукли на нереалан живот завистан од државних позајмица).

Поставља се питање: Како избећи грчки или, још горе, афрички сценарио у Србији? Постоји само један реалан одговор: враћање традиционалним вредностима и животу у природи, по угледу на наше славне претке. Оспособљени за живот независно од робовласничког система, постајемо имуни на све облике уцењивања и притисака, нарочито оног „да не можемо ни да купимо, ни да продамо“. Такође, треба радити на повезивању свог здравог ткива у отаџбини и дијаспори, стварати мрежу добрих, вредних и поштених људи, и веровати да библијски сценарио победе Давида над Голијатом може да се понови. Бог је обећао да ће се тај сценарио поновити. Питање је само на којој страни ћемо ми бити.

(У следећем тексту говорићемо о сукобу масонерије и језуита у савременим светским збивањима.)