Руска Персија

Руска Персија нестаје пред очима. Некада многоборојна руска заједница Ирана данас се налази у жалосном стању. У милионском Техерану број руских сународника не премашује сто људи. То су претежно потомци руских емиграната који имају иранско држављанство, сарадници руске амбасаде и њихове породице, представници трговинских представништава и различитих организација РФ који имају сталну акредитацију у земљи.

Трагање за сународницима започело је код Цркве Светог Николаја у Техерану. Ова православна црква налази се у северном предграђу града. Православна заједница постојала је у Техерану од 1597. године. До револуције 1917. године, када су Русија и Иран имали успостављене трогинске и дипломатске односе. У престоници су биле читаве две амбасадорске цркве и мала капела на руском гробљу у граду. После револуционарних промена и смене власти у Русији, обе техеранске цркве биле су затворене, а затим и сасвим разрушене.

Историја Свето-Николајевске парохије сеже у 40-е тодине двадесетог века. Тада је од руских средстава на периферији града била купљена парцела. Изградња цркве по пројекту руског архитетке, емигранта и генрала Иранске Армије Николаја Маркова активно се водила неколико година. 1945. године на куполама руске цркве појавили су се крстови и недовршена црква је почела да прима паројихане. До исламске револуције 1979. године у Техерану је било неколико павославних свештеника. Ипак већ почетком 80-их година сви они су били протерани из земље. Нова страница историје парохије започела је тек крајем 90-их година, када је у име Московске Патријаршије у Техеран на дужност настојника цркве Светог Николе био упућен јеромонах Александар Заркешев.

3. марта 2012. године дописник Гласа Русије биравио је у Техерану, црква је била затворена. На капији ни обавештења, ни информације. То да је у питању православна црква могло је да се погоди само по крстовима на вратима и куполама који провирују иза високе ограде. Кажу да је црква традиционално отворена недељом, мада често свештеници служе сами – сународника сваке године има све мање.

То да православна и рускофонска заједница у Ирану нагло нестаје, потврдио је и Руски конзулат. У руској амбасади сада нема ни курсева руског језика, ни културног центра. А од свих грађана Русије који су некада дошли да живе у Техеран, пошло нам је за руком да разговарамо телефоном само са Фаином Лавовном Нонијаз. Обрадовавши се реткој могућности да говири на матерњем језику, жена у годинама љубазно је пристала да преко телефона говори о свом животу у Ирану.

Мој муж је Иранац. Дуго је живео у Русији као политички емигрант. А 1994. смо допутовали у Техеран, он је решио да се врати у домовину. Тешко ми је било да се прилагодим. Осећам страшну носталгију. Тешко ми је да се навикнем на климу и локалне обичаје. Без обзира на то што сам научила језик. Са Русима разговарам само у цркви, углавном на велике празнике, на пример на Божић. У цркви је тог дана врло лепа служба, добар женски хор.

За Фаину Лавовну разговор у православној цркви скоро је једина могућност да говори руски. Клуб руских грађана у Техерану не постоји. У погледу разговора на матерњем језику мало више среће имали су исељеници из Украјине. Украјинске супруге Иранаца нису чекале када ће се при конзулату појавити званични културни центар, и организовале су га саме. Олга Соснова је допутовала у Техеран пре 16 година. Са мужем Иранцем случајно се упознала у Украјини. Тако сам се заљубила у њега да сам, не размишљајући, одмах пристала да се удам.

Уопште не жалим што сам се удала за Иранца и осећам се ту врло добро. Наравно, било је врло тешко да се прилагодим. Разликује се култура и менталитет. Без обзира на то што ме је морално припремио мој муж, ипак, када сам допутовала овамо, видела сам сасвим другу земљу него што сам замишљала раније. Највише ме је изненадило то што се локални становници врло добро односе према страницма. То не зависи од тога да ли си мушкарац или жена, они улажу максимум како би дошљаци понели о Ирану леп утисак.

По одећи и манирима Олга се данас мало разликује од Иранки. Обавезна марама на глави, затворена одећа, сако, све што прописује ирански закон у погледу спољног излгеда лепшег пола. Ипак неопходност поштовања правила муслиманског света ни мало не смета Олги. У души она остаје оно што јесте – девојка рођена у СССР која је допутовала из Украјине и која говори на чистом руском језику. Са таквим као што је она, женама грађана Ирана, допустовалим са читавог постсојевског простора, Олга се упознаје преко сајта Другови из разреда, друге друштвене мреже у Ирану су забрањене. Преко Интеренета се договарамо о сусретима и о заједничким празницима. Трудимо се да обележимо све празнике наших родних земаља, говори Олга Соснова.

Нова година, Осми март, чак прослављамо Дан победе 9. маја. Обавезно обележавамо и главне православне датуме. У Ирану се према томе односе мирно, још ни једном нисмо имале никакве проблеме када смо хтеле да прославимо неки празник. У Ирану не ометају друге вероисповести. Између осталог, у руску православну цркву у дане празника долазе не само православни, већ и муслимани. Занима их да виде хришћанску службу. За њих је црква, као и џамија, храм Божији, и он је отворен за све.

За разлику од маме, Олгина деца се већ сматрају Иранцима. Ипак поносе се тиме што је њихова мама из Украјине, у школи се чак хвале да знају руски, на којем обавезно разговарају код куће. Олга је сигурна да њена деца у сваком случају треба да познају руску културу и језик. Истина, по некад јој је тешко да објасни зашто, на пример, жене у Украјини и Русији иду са пуштеном косом и у отвореној одећи. Мама, то није добро, сматра петогодиши Олгин син. Ја се смејем и просто мењам тему разговора – смешка се девојка. Кад порасте, сам ће схватити шта је шта.