Неман глобалног паразитизма

Вађење нафте у земљама Голфског залива коштало је, до недавно, 5 долара по барелу према 15 долара у Тексасу и Северном мору. На тај начин је остајала разлика више него довољна да се покрију дивиденде, трошкови администрације и заступања, разни други трошкови, корумпирање политичара и све остало неопходно ономе ко се бави оваквим пословима.

Много година се нафта продавала по цени од 22 до 28 долара по барелу. Али, однедавно, уз скоро непромењене трошкове, цена „црног злата“ се брзо повећавала све док се није удвостручила, па и више од тога, искључиво путем шпекулативних активности. Покушаћемо да претпоставимо како се користи овај преостали део зараде.

Да би указали на редове величина који су у игри и омогућили бар приближну рачуницу, подсећамо да је годишња производња 3,6 милијарди тона. Дакле, узимајући у обзир просечну специфичну тежину производа (0,9) и запремину барела од око 159 литара, повећање цене од тридесет на шездесет долара представља већу зараду од преко 700 милијарди долара, односно 2 милијарде долара дневно!

Неко потпуно располаже тим и тако насталим износима новца, нето и без трошкова, енормним како по вредности, тако и у процентима светског дохотка. У том погледау, легитимно је да се запитамо ко присваја ту неизмерну моћ. Дакле, имају ли је:

• такозване компаније „СЕДАМ СЕСТАРА“, ОДНОСНО МУЛТИНАЦИОНАЛНЕ КОМПАНЈИЈЕ КОЈЕ КОНТРОЛИШУ СВЕТСКУ НАФТНУ ТРГОВИНУ?
• „муслиманска браћа“ или арапска популација уопште?
• шеици и њихова родбина?
• финансијске мултинационалне компаније?
• неке велесиле?
• они који брину о дебалансу америчког буџета?
• банјке за финансирање продаје са закаснелим плаћањем, што убрзано осваја Италију и друге земље?

„Седам сестара“ је добро пролазило и пре тог повећања цена нафте. Нису извршиле толико велике и неуобичајене инвестиције које би такав прилив новца сигурно изазвао.

„Муслиманска браћа“ и даље напасају козе и камиле, док рођаци шеика воде леп живот као и раније, без неких промена. Уосталом, да ли смо се икада запитали коме се плаћа нафта која се сад вади у Ираку после његове присилне „демократизације“?

Профитна тржишта у која инвестирају финансијери из целог света су проституција, криминал, корупција и лихварство. Нико од прва три случаја не изгледа да је тражио или добио овај капитал, јер су већ набрекли од новца.

Што се тиче лихварства, попто су дебело задужили државр да би их ставили под своју контролу, сада се путем такозваних кредита „без камате“ настоји да се задуже и породице. То се већ десило у Северној Америци, а она је, на несрећу, модел живота који ће нам наметнути у будућности. Шта то значи „без камате“? Није ваљда да су банке одједном постале добротворне установе? По неумереним трошковима на нашим сопственим текућим рачунима, то не би могло да се закључи. Дакле, постоје скривене камате које мора да су и масне, судећи бар по великом пропагандном притиску у корист „бескаматних позајмица.

Као и државе, којима дајемо велики део камата како би плаћале пасивне камате, и ми ћемо бити принуђени да радимо да би платили варијабилне камате на породичне дугове. „Купи сада а плати кроз годину дана.“,“купи и плаћај на рате“, то су предлози који за сада погађају најнеопрезније, који ће се наћи у ситуацији да не могу више да плате рату чим се промени есконтна стопа па самим тим и пасивне камате. Мораће да уступе своју кућу, већ делимично плаћену, да би отплатили смањене дугове које никада више неће моћи да  врате. У будућности ће систем моћи да присили многе на та опасна решење: Америка нас је већ претекла у тим облицима трошења и дугова. Новонастале земље биће оне које ће због тога највише трпетии неће се из тога моћи извући. Нема ни речи о великодушним позајмицама за „развој неразвијених“.

За финансирање тих операција задуживања милиона потрошача потребан је огроман капитал. Једина међународна сила која врши глобалне инвестиције димензија какве разматрамоје Кина, а са њом и још неке азијске земље. Дакле,могло би се помислити да се ту стичу огромне суме стечене гуљењем коже свих народа преко дуплирања цене нафте, што је произвело и производиће прворазредне економске и руштвене кризе. Знамо да је Кина већ постала стециште капитала сакупљеног са разних берзи, од малих предузетника привучених лакоћом зараде, као и од социјалне заштите САД и Енглеске. Ако ствари крену лоше, опет ће новац да изгубе штедише и пензионери. Међутим, Кина и друге азијске земље још немају довољну моћ да контролишу нафтно тржиште и немају интереса да се повећају цене нафте, напротив. Дакле, мора да се ради о неким другим комбинацијама.

Повећање цене петролеја могло би да буде операција за удвостручење количине петродолара у оптицају потребних да се финансира дефицит баланса САД. Емитује се новац у износу од 700 милијарди долара, нарочито пре евентуалне катастрофалне девалвације која је, можда, већ близу. Такав новац нема никакву реалну гаранцију, али ће, свеједно, да послужи да се смањи дефицит САД од пет милијарди долара по радном дану који САД моррају да покрију позајмицом. А преко тог дуга се шири куповина извора богатстава у целом свету.

Друга хипотеза, још лошија, била би да неко братство или лоби, или тако нешто, што контролише суме о којима је реч, инвестира у Кини, узимајући као платно средство производе по локалним ценама који би потом били препродати по западним ценама То већ раде, за себе, мали произвођачи попут „Занусија“, који отпушта италијанске раднике и пребацује производњу у Кину, са намером да тако произведене робе прода у Италији. Тако се може разумети разлог због кога изгледа да владе, контролисане од финансијских институција и велике индустрије, занемарују потребу да бране рад и привреду у сопственим земљама законима који би предвидели заштитне царине. Зато би политичкој класи данашње Европе били преко потребни иначе толико демонизовани национализам и социјализам.

Те операције делокализације производње омогућавају да се располаже производима већег квалитета од постојећег у Европи, јер су произведени на постројењима која су тек изграђена, па су врло модерна и са високом технологијом. Прошло је време када су Кинези производили материјале лошег квалитета по малој цени. Увозници купују производе у бесцење, али те цене не важе за потрошаче. На тај начин се може увозити, по тим ценама, више него што су наше потребе, што ће изазвати предвидљиве поремећаје унутар тржишта и запослености.

Ако се кинеска производња продаје Западу за 15 одсто наших цена, може се замислити вртоглава зарада продајних мрежа. Потпуно је неморално, а и врло опасно, да посредници имају већу зараду од произвођача. Али, проблем је ко ће нам субвенционисати набавке и потребне ресурсе, пошто ће, са затвореним фабрикама, ток новца ићи само ка излазу, јер нећемо имати ништа за извоз. Могли бисмо да користимо нашу урођену особину путујућих трговаца, где смо најбољи. Али, можда ћемо, на крају, морати да радимо дванаест сати на дан у производњи и да се задовољимо зделом пиринча.

Остаје да ће Кинези имати врло модерну опрему, већ плаћену и димензионирану за светско тржиште, или бар за тржиште од преко милијарду потрошача, и способност дистрибуције која ће постати врло агресивна. Ми ћемо морати да све то поново стварамо, јер смо, у међувремену, затворили скоро све наше фабрике због банкротства. Вероватно ће нас до тога довести дуплирање цена нафте.

Једини начин да се изађе из ове врло опасне ситуације, коју стварају лутајући капитали о којима говоримо, јесте да се изазове неки рат пре него што буде касно. САД већ почињу да стварају трења са измишљеним изговорима имогу то себи да дозволе, јер су велики дужници према Кини у бвезницама америчког државног тезора, па би само зарадили, ако би раскинули споразуме, дакле, не плаћајући више дугове, с тиме што би умеђувремену скупиле довољно капитала да могу да финансирају сукоб. Захтев за исплатом америчких државних обвезница могао би да доведе до девалвације долара или несолвентности. Ми, Европљани, пак, инвестирамо капитал и технологију  и моћи ћемо да играмо само против себе самих у случају конфликта: мораћемо да учествујемо као „савезничке“ трупе против противника са великим нуклеарним арсеналом и ракетама, што би довело до великих разарања на нашој територији или бар до тога да на суцењују с толиком војном премоћи. На страну што би плодове евентуалног војног успеха извукле САД, плодове из тих стравичних последица, а не Европа, иако би она била доведена у ту ситуацију да се сама бори, што је већ, можда, детаљно планирано.

А да би се решили сви ти проблеми довољно је захтевати да будемо независни и да се побунимо против крупног капитала и његовог бруталног наметања „слободног тржишта“. Управо је такав крупни капитал  генератор великог срозавања и незапослености. Морале би би бити привремено уведене заштитне царине и сасечени тешки паразитски трошкови. Друга хитна мера би била да се производне снаге ослободе бесмислених и парализујућих европских и националних прописа. Али, видим и наше предузетнике: умишљају да су финансијери и крећу у подухвате за које им се чини да ће им омогућити велике и брзе зараде, а који ће сигурно донети несрећу нама!

Европски политичари указују на Кину као на велику прилику, а економисти гарантују да, са „Маде ин Итали“, можемо ући на тржиште од милијарду потрошача. Међутим, Италију су преплавили фалсификатори ексклузивних марки, јер у тим земљама нема унутрашњих и међународних прописа у вези са тим. Додајмо окрутно искоришћавање рада, посебно малолетничког и женског, на кој исе ни један синдикат никада није пожалио, док наши радници остају код куће, беспослени . у име либералног тржишта и глобализације.

Стручњаци који нову нафтну цену приписују механизмима слободног тржишта нису ни мало глупи. Они, једноставно, „пазе шта говоре“ јер раде за интересе оних који су их, добивши игру, већ шездесетих година доводили на  власт, уводили их у ту фарсу подређене власти, фасаде власти, са циљем да се Европи одузме слобода да води независну политику. После  свега овога, закључује се да је повећање цена нафте могло да се изврши само после војен окупације Ирака и потоње контроле његове производње. То повећање служи да се плати поменути рат који се и даље наставља, али, пре свега, да одржи на ногама велику грађевину дугова без гаранције, грађевину коју оличава амерички трезор и међународни банкарски систем, као и да одржи оквир тоталног рата против Европе који се наставља путем енергетског и економског гушења. На том огромном дугу, који је тампониран удвостручавањем цена нафте, високе финансијске институције заснивају стављање у своје власништво свих ресурса планете.