BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Ал­бан­ци – ла­жни Или­ри

Ал­бан­ци – ла­жни Или­ри
19.11.2007. год.

У СА­НУ је одр­жан скуп “Ме­то­до­ло­шки про­блем ис­тра­жи­ва­ња по­ре­кла Ал­ба­на­ца”, на ко­ме је пи­та­ње ау­тох­то­но­сти на­ро­да на Бал­ка­ну раз­мо­тре­но мул­ти­ди­сци­пли­нар­но са гле­ди­шта исто­ри­је, фи­ло­зо­фи­је, исто­ри­је, со­ци­о­ло­ги­је, ар­хе­о­ло­ги­је, лин­гви­сти­ке, фи­зич­ко-тех­нич­ких на­у­ка и ге­не­ти­ке. О по­ре­клу Ал­ба­на­ца ди­ску­то­ва­ло је ви­ше ака­де­ми­ка, про­фе­со­ра и по­зна­тих срп­ских ис­тра­жи­ва­ча, ме­ђу ко­ји­ма су: Ми­хај­ло Мар­ко­вић, Ђор­ђе Јан­ко­вић, Ми­ха­и­ло Ста­ни­шић, Ни­ко­ла Жу­тић, Дра­го­љуб Ан­тић... Од ра­до­ва из­ло­же­них на овом ску­пу у ин­те­грал­ној вер­зи­ји, ко­ји са свих аспе­ка­та раз­би­ја­ју по­сто­је­ћу ми­то­ма­ни­ју о ау­тох­то­но­сти Ал­ба­на­ца и до­се­ља­ва­њу Ср­ба на Бал­кан у 7. ве­ку, из­да­вач­ка ку­ћа “Пе­шић и си­но­ви” об­ја­ви­ла је књи­гу под на­зи­вом “Ал­бан­ци – ла­жни Или­ри”, до­пу­ње­ну ста­рим ма­па­ма и нај­но­ви­јим на­уч­ним ре­зул­та­ти­ма из по­ме­ну­тих обла­сти.

Око­шта­ла и пре­ва­зи­ђе­на зва­нич­на исто­ри­ја

Оно што ме­ђу­тим, нај­ви­ше при­вла­чи па­жњу не са­мо ску­па, већ и књи­ге, је­сте сло­бо­дан при­ступ овој те­ми осло­бо­ђен од днев­но-по­ли­тич­ких сми­ца­ли­ца, а пре све­га од око­шта­ле и пре­ва­зи­ђе­не зва­нич­не исто­ри­је. При­ме­ра ра­ди, на­ши ђа­ци још у 6. раз­ре­ду основ­не шко­ле у сво­јим уx­бе­ни­ци­ма за исто­ри­ју, ау­то­ра Ра­де­та Ми­хаљ­чи­ћа, у по­гла­вљу: “Ал­бан­ци у сред­њем ве­ку” не са­мо да мо­гу про­чи­та­ти, већ мо­ра­ју и на­у­чи­ти ка­ко “Ал­бан­ци во­де по­ре­кло од ста­ро­се­де­ла­ца на Бал­кан­ском по­лу­о­стр­ву, нај­ве­ро­ват­ни­је Или­ра, ро­ма­ни­зо­ва­них у ма­њој ме­ри”.
Ни­шта ма­ње по­губ­на ни­је ни ин­фор­ма­ци­ја из­да­та у Ен­ци­кло­пе­ди­ји Бри­та­ни­ка, у из­да­њу “По­ли­ти­ке”, ко­ју је при­ре­дио до­ско­ра­шњи глав­ни уред­ник тог ли­ста Ми­лан Ми­шић, а штам­па­ла “На­род­на књи­га”, где на стр. 27. пи­ше: “Ал­бан­ци су по­том­ци Или­ра, ста­рог ин­до­е­вроп­ског на­ро­да ко­ји је жи­вео у сред­њој Евро­пи и ко­ји се по­чет­ком гво­зде­ног до­ба пре­се­лио на југ (в. ИЛИ­РИ­ЈА). При­пад­ни­ци Ге­га скра­си­ли су се на се­ве­ру, а при­пад­ни­ци То­ска на ју­гу, за­јед­но са грч­ким ко­ло­ни­за­то­ри­ма. Ово под­руч­је је у 1. ве­ку пре на­ше ере пот­па­ло под рим­ску власт; по­сле 395. ад­ми­ни­стра­тив­но је по­ве­за­но с Кон­стан­ти­но­по­љем”.
Је­дан од ор­га­ни­за­то­ра ску­па о Ал­бан­ци­ма, ака­де­мик Ми­хај­ло Мар­ко­вић, у свом увод­ном ре­фе­ра­ту од­ре­дио је су­шти­ну овог про­бле­ма: “На­жа­лост, на Бал­ка­ну, а по­себ­но на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји при­ли­ке ни­су нор­мал­не, а ал­бан­ска на­ци­ја са за­ка­шње­њем од два ве­ка во­ди бор­бу за сво­је на­ци­о­нал­но ује­ди­ње­ње и при­том ко­ри­сти сва рас­по­ло­жи­ва иде­о­ло­шка сред­ства. Јед­но од њих је ин­си­сти­ра­ње на иде­о­ло­шком про­јек­ту “При­зрен­ске ли­ге” из 1878. го­ди­не о ства­ра­њу Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је”. По ње­му, др­жа­ва ал­бан­ског на­ро­да тре­ба да укљу­чи, осим Ал­ба­ни­је, и ис­точ­ну Цр­ну Го­ру, За­пад­ну Ма­ке­до­ни­ју, Ко­со­во и Ме­то­хи­ју, Ју­жну Ср­би­ју и Се­вер­ну Грч­ку.
Дру­ги, још ам­би­ци­о­зни­ји про­је­кат је­сте иден­ти­фи­ка­ци­ја с Или­ри­ма и за­по­се­да­ње свих те­ри­то­ри­ја на ко­ји­ма су не­ка­да жи­ве­ли Или­ри. У тој си­ту­а­ци­ји пи­та­ње по­ре­кла ни­је на­уч­но, већ иде­о­ло­шко. Дру­гим ре­чи­ма, не тра­га се за исти­ном, за ва­ља­но про­ве­ре­ним чи­ње­ни­ца­ма, за до­бро до­ку­мен­то­ва­ним и об­ра­зло­же­ним об­ја­шње­њи­ма, за те­о­ри­ја­ма ко­је су у скла­ду са це­ли­ном већ утвр­ђе­них зна­ња из да­тих обла­сти. Уме­сто то­га, про­јек­ту­је се те­о­ри­ја, чи­ји је основ­ни циљ да за­до­во­љи од­ре­ђе­ни по­себ­ни его­и­стич­ки ин­те­рес, из­ми­шља­ју се и фал­си­фи­ку­ју по­да­ци, ко­ји та­кве те­о­ри­је по­твр­ђу­ју.
У слу­ча­ју ко­ји раз­ма­тра­мо, ин­те­рес ко­ји усме­ра­ва та­ко­зва­на ис­тра­жи­ва­ња ал­бан­ских исто­ри­ча­ра, иде­о­ло­га и по­ли­ти­ча­ра, је­сте оправ­да­ње већ из­вр­ше­не, као и пла­ни­ра­не бу­ду­ће оти­ма­чи­не и при­сва­ја­ња ту­ђих те­ри­то­ри­ја. Кад твр­де да во­де по­ре­кло од Или­ра, они сма­тра­ју да има­ју пра­во да сво­ја­та­ју оне обла­сти у ко­ји­ма су Или­ри жи­ве­ли. Они зна­ју да та­кво “исто­риј­ско пра­во” ни­је до­вољ­но за ле­ги­тим­но рас­по­ла­га­ње не­ком те­ри­то­ри­јом. Али они се с пра­вом на­да­ју да оно до­при­но­си мо­рал­ној те­жи­ни њи­хо­вих пре­тен­зи­ја. Они су, на­вод­но, ста­ро­се­де­о­ци Бал­ка­на, ко­ји су у ми­ру жи­ве­ли на сво­јој зе­мљи. А он­да су из не­ких ту­ђих про­сто­ра до­шли на­сил­ни­ци и оте­ли им зе­мљу. По­што си­ла не мо­же по­ста­ти пра­во, они скром­но тра­же да им се њи­хо­ва зе­мља вра­ти и да им се при­зна су­ве­ре­ност на оном де­лу ко­ји су већ ус­пе­ли да по­вра­те.
Ову те­зу о илир­ском по­ре­клу Ал­ба­на­ца пр­ви је по­ста­вио не­мач­ки исто­ри­чар Тун­ман 1774. го­ди­не. Она је за­тим об­но­вље­на у Бе­чу у дру­гој по­ло­ви­ни 19. ве­ка.
Ка­кви до­ка­зи по­сто­је да из­ме­ђу Ал­ба­на­ца и Или­ра (или Дар­да-на­ца, по ка­сни­јој Ру­го­ви­ној ко­рек­ци­ји) по­сто­ји би­ло ка­ква ге­нет­ска ве­за?
Ни­ка­кви!

Ма­ни­пу­ли­са­ња ар­хе­о­ло­шким чи­ње­ни­ца­ма

Не­ма ни­ка­квих исто­риј­ских за­пи­са о бо­рав­ку Ал­ба­на­ца на Бал­ка­ну све до 11. ве­ка. Не­ма ар­хе­о­ло­шких ин­ди­ци­ја о њи­хо­вом при­су­ству. Сви ал­бан­ски то­по­ни­ми по­ти­чу из ка­сног сред­њег ве­ка и ве­за­ни су ис­кљу­чи­во за обла­сти ју­жно од Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. По сво­јим струк­ту­рал­ним од­ли­ка­ма, ал­бан­ски је­зик не­ма го­то­во ни­чег за­јед­нич­ког са илир­ским.
И за­и­ста, су­ви­слој кон­ста­та­ци­ји ака­де­ми­ка Ми­хај­ло­ви­ћа при­дру­жи­ће се у књи­зи “Ал­бан­ци – ла­жни Или­ри” и про­у­ча­ва­ња оста­лих ау­то­ра, пре све­га проф. ар­хе­о­ло­ги­је Ђор­ђа Јан­ко­ви­ћа, ко­ји пи­ше да се у слу­ча­ју са­вре­ме­них Ал­ба­на­ца, “шта год се под тим ет­но­ни­мом под­ра­зу­ме­ва­ло, у про­у­ча­ва­њу њи­хо­вог по­ре­кла, по­шло са на­ме­ром да се у ви­ше фа­за до­ка­же же­ље­но, тј. да се по­ка­же да Сло­ве­ни­ма (од­но­сно пра­во­слав­ним Ср­би­ма) ни­је ме­сто на Ја­дра­ну, и због то­га се до­ка­зу­је да су ту од­у­век жи­ве­ли Ал­бан­ци. За по­сти­за­ње тог ци­ља ис­ко­ри­шће­на је и ар­хе­о­ло­ги­ја. Пр­во је тре­ба­ло до­ка­за­ти да су Ал­бан­ци по­том­ци Или­ра, а по­том да су и по­том­ци Дар­да­на­ца, што прет­по­ста­вља и на­ред­ну фа­зу, у ко­јој ће би­ти са­мо по­том­ци Дар­да­на­ца, а ко­ји се упа­дљи­во раз­ли­ку­ју од Или­ра. За до­ка­зи­ва­ње тих те­за ко­ри­сти се фи­ло­ло­шка гра­ђа, исто­риј­ски по­да­ци и ар­хе­о­ло­шка гра­ђа, по­гре­шно и ла­жно про­ту­ма­че­ни. Да би се ар­хе­о­ло­ги­јом до­ка­зао кон­ти­ну­и­тет, ис­ко­ри­шће­на је Ко­ма­ни Кро­ја кул­ту­ра, на­вод­на ве­за из­ме­ђу Или­ра и са­вре­ме­них Ал­ба­на­ца... Ти­ме се от­кри­ва ме­тод ма­ни­пу­ли­са­ња ар­хе­о­ло­шким чи­ње­ни­ца­ма – би­ра се шта ће би­ти ис­ко­па­ва­но, би­ра­ју се ин­фор­ма­ци­је ко­је ће би­ти об­ја­вље­не, а то су оне ко­је се мо­гу ис­ко­ри­сти­ти за по­ли­тич­ке свр­хе, док се оста­ле са­кри­ва­ју... За са­да је ско­ро не­мо­гу­ће про­у­ча­ва­ти про­шлост Ал­ба­на­ца ар­хе­о­ло­шким ме­то­да­ма, јер го­то­во да не­ма та­квих по­да­та­ка о њи­ма. То ни­је нео­бич­но, за­то што су да­на­шњи Ал­бан­ци ме­ша­ви­на раз­ли­чи­тих ет­нич­ких ком­по­нен­ти, од­но­сно раз­ли­чи­тих кул­ту­ра. Они ко­ји су да­ли име овој но­вој на­ци­ји, за­бе­ле­же­ни су пр­ви пут тек у 11. ве­ку, под ет­но­ни­ми­ма Ал­ба­ни и Ар­ба­ни. Они су би­ли до­се­ље­ни сто­ча­ри и за­то су ар­хе­о­ло­шки те­шко пре­по­зна­тљи­ви – ни­су по­зна­ти по трај­ним на­се­љи­ма ни за­нат­ској про­из­вод­њи, тре­ба­ло би тра­жи­ти њи­хо­ва гро­бља у пла­нин­ским пре­де­ли­ма. Сто­ча­ри ра­ни­јих епо­ха, као ху­но­бу­га­ри или угар­ско пле­ме, ни­су за­бе­ле­же­ни по соп­стве­ној грн­чар­ској про­из­вод­њи, ко­ја је нај­че­шћи ар­хе­о­ло­шки на­лаз у на­се­љи­ма, већ по гро­бљи­ма и гроб­ном ин­вен­та­ру, ко­ји­ма се мо­гу пра­ти­ти њи­хо­ве се­о­бе из­ван ма­тич­ног про­сто­ра. Пи­са­ни из­во­ри и је­зик ука­зу­ју на ра­зно­род­но по­ре­кло ал­бан­ских пле­ме­на, ме­ђу ко­ји­ма ис­хо­ди­ште нај­зна­чај­ни­јих Ар­ба­на (Шип­та­ра) и Мир­ди­та – Мар­да­и­та тре­ба тра­жи­ти у пред­њој Ази­ји, од Кав­ка­за до Си­ри­је. За са­да по­сто­ји са­мо је­дан ар­хе­о­ло­шки на­лаз на под­руч­ју Ал­ба­ни­је, ко­ји од­у­да­ра од оп­штих сло­вен­ских осо­би­на ју­го­и­сточ­не Евро­пе и упу­ћу­је на азиј­ско по­ре­кло.... Окол­ност да су ти гро­бо­ви уко­па­ни у ту­му­ле из Брон­за­ног до­ба, ис­ко­ри­шће­на је да се до­ка­зу­је кон­ти­ну­и­тет са Или­ри­ма од пре­и­сто­ри­је, а гро­бље је при­пи­са­но Ар­ба­ни­ма, јер се раз­ли­ку­је од (ста­ри­је) Ко­ма­ни Кро­ја кул­ту­ре (што би на­вод­но зна­чи­ло да она при­па­да Мир­ди­ти­ма?).
Од 1945. по­чи­ње про­па­ган­да да су и Ме­то­хи­ја и Ко­со­во би­ле илир­ске обла­сти, пре­ма то­ме и ал­бан­ске, јер је под окри­љем фа­ши­стич­ких си­ла, Ита­ли­је и Не­мач­ке, пр­ви пут об­ли­ко­ва­на Ве­ли­ка Ал­ба­ни­ја. Та­да је већ про­па­ганд­но био утвр­ђен став да су Ал­бан­ци по­том­ци Или­ра. За­то је је­згро Или­ра тра­же­но са­мо у се­вер­ној Ал­ба­ни­ји и Цр­ној Го­ри, упр­кос то­ме што је ар­хе­о­ло­шка на­у­ка и тог до­ба и на­ших да­на рас­по­ла­га­ла до­ка­зи­ма да се ма­тич­но илир­ско под­руч­је на­ла­зи на ди­нар­ском про­сто­ру. Усле­ди­ле су рас­пра­ве о Дар­да­ни­ји ко­ја се не­ка­да про­сти­ра­ла у ју­жној Ср­би­ји и се­вер­ном де­лу Ре­пу­бли­ке Ма­ке­до­ни­је; да би се до­био про­стор за да­на­шње Ко­со­ва­ре, у Дар­да­ни­ју је укљу­че­на и Ме­то­хи­ја, а Дар­дан­ци су про­гла­ше­ни за Или­ре...

Срп­ски исто­ри­ча­ри су ћу­та­ли кад су тре­ба­ли при­ча­ти исти­ну

За­ни­мљи­ва и нео­бич­но ва­жна све­до­чан­ства из­нео је проф. Мо­мир Јо­вић, исто­ри­чар да је у сред­њо­ве­ков­ној срп­ској др­жа­ви вла­сте­ла одр­жа­ва­ла не­ке од­но­се са ал­бан­ски/ар­бан­ским пр­ва­ци­ма, али да Ал­бан­ци та­да ни­су на­се­ља­ва­ли срп­ске про­сто­ре Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, што ва­жи и за ка­сни­ји пе­ри­од де­спо­то­ви­не, као и по­чет­ком тур­ског осва­ја­ња, да Ал­бан­ци још ни­су би­ли уну­тар срп­ске др­жа­ве. Проф. Јо­вић свој текст пот­кре­пљу­је пи­са­ним до­ку­мен­ти­ма, тур­ским књи­га­ма деф­те­ри­ма и xи­зи­ја­ма, ко­је су па­жљи­во бе­ле­жи­ле све сво­је по­да­ни­ке. “Пре­ма деф­те­ри­ма на про­сто­ри­ма Ста­ре Ср­би­је, све до 1690. го­ди­не Ал­бан­ци ни­су ста­но­ва­ли у Ср­би­ји. За­хва­љу­ју­ћи ори­јен­та­ли­сти­ма из Ори­јен­тал­ног ин­сти­ту­та у Са­ра­је­ву, 1964. го­ди­не об­ја­вљен је деф­тер “Кра­ји­ште Иса­бе­га Иса­ко­ви­ћа, збир­ни ка­та­стар­ски по­пис из 1455. го­ди­не”. Ње­го­во Кра­ји­ште је об­у­хва­та­ло ши­ри про­стор од да­на­шњег Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. У чи­та­вој књи­зи, на свих 116 стр. тек­ста, кон­ста­ту­је се са­мо 79 име­на ко­ја ни­су уо­би­ча­је­но срп­ска. Очи­глед­но је да се ра­ди о му­сли­ман­ским име­ни­ма, али то не под­ра­зу­ме­ва да су ал­бан­ска. Са­свим је исти ре­зул­тат из пре­гле­да деф­те­ра истог са­ра­јев­ског Ин­сти­ту­та, “Област Бран­ко­ви­ћа, оп­шти ка­та­стар­ски по­пис из 1455. го­ди­не”, Са­ра­је­во, 1972. го­ди­не. По­себ­но је ва­жно ис­та­ћи да је те го­ди­не (1455.) про­шло већ 69 го­ди­на од Ви­дов­дан­ске бит­ке, али ва­жне гра­до­ве, При­зрен и Но­во Бр­до, Тур­ци су за­у­зе­ли тек те го­ди­не. Пре­ма овим тур­ским књи­га­ма, Ал­бан­ци још ни­су би­ли на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, а ти­ме ни­су ни мо­гли уче­ство­ва­ти у Ко­сов­ском бо­ју. Ис­ти­чем то, јер Ал­бан­ци са­да на­сто­је да на­мет­ну сво­ју при­чу, да су те 1389. го­ди­не већ ма­сов­но би­ли на про­сто­ри­ма Ста­ре Ср­би­је, а ти­ме и са број­ним че­та­ма бор­ци у Ко­сов­ском бо­ју (је­ди­но не по­ми­њу – на чи­јој стра­ни!).
По­себ­но убе­дљи­во све­до­чан­ство чи­ји је и сам био све­док, проф. Јо­вић из­нео је о ве­ли­ком бро­ју срп­ских исто­ри­ча­ра са­вре­ме­ног пе­ри­о­да ко­ји су у јед­ном пе­ри­о­ду мо­ра­ли да ћу­те, а ка­сни­је су упра­жња­ва­ли си­стем да не ис­ти­чу сво­ја не­сла­га­ња ка­да су се из­но­си­ле не­и­сти­не. Он ка­же да је “Ра­до­ван Са­мар­xић, на ску­пу у ма­на­сти­ру Де­ча­ни, као и ми оста­ли, слу­шао не­су­ви­сла из­ла­га­ња про­фе­со­ра при­штин­ске ка­те­дре Исто­ри­је Скен­де­ра Ри­за­ја. Он је не­ги­рао срп­ске се­о­бе, па и Ве­ли­ку, Чар­но­је­ви­ће­ву. На­из­глед, то је са­мо ње­го­ва глу­пост, али, раз­ло­зи су мно­го ду­бљи. По Ри­за­ју ни­је би­ло се­о­ба. Увек је од­нос Ср­ба и Ал­ба­на­ца на Ко­сме­ту – био исти, као и тих го­ди­на. Ни­ко се ни­је од­се­ља­вао, ни­ко се ни­је до­се­ља­вао. Про­фе­сор Ра­до­ван Са­мар­џић је ћу­тао, иа­ко је то би­ла ње­го­ва на­уч­на област. Мо­лио сам га да се не­ка­ко су­прот­ста­ви Скен­де­ро­вој при­чи, ба­рем ау­то­ри­те­та ра­ди. Од­био је. А Скен­дер Ри­зај је су­тра­дан на Ка­те­дри по­но­сно из­ви­ки­вао да ње­го­ве исти­не ни­је мо­гао по­би­ти чак ни струч­њак Ра­до­ван Са­мар­џић. Про­фе­сор Си­ма Ћир­ко­вић, на ску­пу у При­шти­ни, о Ко­сов­ском бо­ју, слу­шао је при­че да су Бал­ши­ћи од­у­век ри­мо­ка­то­ли­ци. Мо­лио сам га да као ме­ро­дав­ни ме­ди­е­ви­ста, не­што из­не­се про­тив те не­тач­не тврд­ње. Он је ме­ни од­го­во­рио да су то са­мо њи­хо­ве не­бу­ло­зе. Ни­је ни­шта ка­зао. Ја сам се су­прот­ста­вио ар­гу­мен­ти­ма ма­да та­да ни­сам имао Ћир­ко­ви­ћев на­уч­ни углед. Сле­де­ће ал­бан­ске тврд­ње, до­ду­ше на Ка­те­дри, би­ле су да су и Не­ма­њи­ћи ри­мо­ка­то­ли­ци и да Ср­би са њи­ма не­ма­ју ни­ка­кву ве­зу, те да су Не­ма­њи­ћи, у ства­ри, ал­бан­ско “по­зна­то” пле­ме – Ни­ма­ни. Ћу­та­њем се ни­шта ни­је по­сти­за­ло. Увек је то би­ло не­ко обр­ну­то деј­ство.”
Оста­је да се сло­жи­мо са про­фе­со­ром Јо­ви­ћем да ћу­та­ње про­из­во­ди обр­ну­то деј­ство. Ко­ли­ко су ње­го­ве по­сле­ди­це по­губ­не – да­нас се мо­же­мо и са­ми уве­ри­ти. И за­и­ста је по­след­њи тре­ну­так да се за­пи­та­мо до­кле ће­мо да се оглу­шу­је­мо на очи­глед­не до­ка­зе, пре­ћут­ку­је­мо исти­ну и жи­ви­мо у не­зна­њу. •



  • Извор
  • Српско огледало
  • Повезане теме


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Влада у Триполију, која у ствари контролише тек половину Либије, обзнанила је да неће дозволити прераспоређивање руских снага и наоружања који су, после пада режима Башара ел Асада, остали...


Руски председник предложио је тестирање западних одбрамбених система против нове руске хиперсоничне ракете

Србски научник, писац, дипломата и политичар Владимир Кршљањин је током свог децембарског говора на МГИМО универзитету Министарства спољних послова Русије на Међународној конференцији \"НАТО: 25 година експанзије\" тврдио да...


Кијев је прекршио „правила ратовања“ циљајући високог војног официра у Москви, изјавио је Кит Келог

Руске снаге су током дана извеле серију удара на инфраструктуру и индустријске објекте противника у неколико региона Украјине. Украјинске формације су, с друге стране, крстарећим ракетама Storm Shadow напале...


Новоизабрани председник САД одбио је да коментарише да ли је већ било контаката са Кремљом


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА