Одлазак хегемона

 Како Збигњев Бжежински види позицију САД у прераспоређивању глобалне моћи?

Ветеран америчке дипломатије који „дуго памти“ (рођен је 1928. у Варшави), теоретичар и практичар спољне политике (саветник за националну безбедност ЏимијаКартера), велики стратег који је много тога предвидео али и превидео (распад Совјетског Савеза), Збигњев Бжежински је данас професор међународних односа на угледном „Џон Хопкинс“ универзитету, активан истраживач у вашингтонском Центру за међународне и стратешке студије, утицајан спољни саветник Барака Обаме – и рекло би се дежурни евидентичар опадања америчке моћи.

Његова најновија књига „Стратешка визија – Америка и криза глобалне моћи“, објављене прошлог месеца, у спољнополитичким круговима овде тема је дана, а он је тим поводом у последње две недеље чест гост на вашингтонским трибинама, где објашњава своје главне тезе и одговара на питања.

Слушао сам га на трибини Женског националног демократског клуба, где је за 60 минута изнео своју дијагнозу онога где је Америка данас и где би морала да буде сутра.

По Бжежинском, последњих пет векова „наше колективне историје“, протекли су у борби за глобалну моћ и доминацију. После распада Совјетског Савеза, Америка је изненада постала једина глобална суперсила. „Ми смо тада били уверени да ће то бити и главна одлика 21. века.

То су нам, на различите начине, поручивали и наши председници. Бил Клинтон на свој начин, а Џорџ Буш са емоцијама, говорећи да су ’САД одабране од Бога и ангажоване од стране историје да буду модел за свет’”.

А где је Америка данас, за 20 година и нешто касније?

„Ту смо где смо. Не више тако супериорно доминантни у свету. Не више тако прееминентни. Не растемо више брже од других. У свом говору о стању нације председник нам је пре неки дан рекао да ми не назадујемо и био је у праву: ми не назадујемо. Растемо око два одсто годишње. Ми смо као неко ко у својим осамдесетим не корача тако брзо као у двадесетим, али не иде уназад, креће се напред“.

„Али проблем је што други корачају брже, нарочито једна сила – Кина, која ће нас у неким важним аспектима ускоро претећи, можда за деценију или нешто више. Имаће већи БНП, а са тим и војни буџет велики као наш. А наш је данас, као што сви знамо, колико и сви војни буџети остатка света узети заједно“.

„Све ово симбол је основне ствари на глобалној сцени: нема више једног хегемона. Ми смо још далеко најутицајније, али смо ограничени са најмање две околности. Прва је да су дуга војна ангажовања која смо предузели у последњој деценији и по била фактор који нас је ослабио.

Допринела су нашој презадужености. Друга је чињеница да у једном броју кључних области, наше друштво стагнира. Стагнира у смислу да не држи корак са другима“.

Бжежински је ову стагнацију сликовито објаснио својим искуствима – у путовању железницом.
„Да бих из Париза стигао до Лондона, седам у супербрзи воз, веома елегантан и удобан, који иде испод Ламанша и стиже за мање од два сата. (Дистанца је 495 километара – прим. а.)”

„Исто је и кад путујем од Париза до Брисела, или од Токија до Кјота, или од Пекинга до Шангаја.
„Из Вашингтона у Њујорк (328 километара) путујем три и по сата ’Аћелом’ која се рекламира као ’амерички брзи воз’. Заиста је брз јер јури и до 105 километара на сат! То осећате, јер се веома тресе, не можете ништа да пишете. Можда, ако су вам очи још добре, можете да читате. То је наш најбржи воз“.

„Ако гледате кроз прозор, највећим делом пута видите урбане сламове. То није знак друштва које хита ка будућности“.

„Проблем је“ – наставља Бжежински – „што наше друштво поред инфраструктурних има и много других озбиљних недостатака и системских проблема. Наш финансијски систем, на пример. Њиме доминирају шпекуланти. Имамо огромне разлике између оних на врху и просека свих других, а тај јаз се стално повећава. У 1990, плата на врху је била 17 пута већа од просечне америчке плате.

Данас је 325 пута већа. А шпекулантство као начин богаћења није много друштвено продуктивно. Не ствара радна места“.

„Имамо и озбиљан политички проблем. Политички систем је блокиран и све више је зависан од новца. Стигли смо дотле да у нашој демократији изборни исход у све већој мери може да буде купљен“.

„Наш образовни систем је савршен на врху, наши најбољи универзитети су најбољи и у свету. Али на средњем и нижем образовном нивоу, наш систем тешко може да се носи са онима трећег света“.

„Ми смо у протеклој декади ушли у два рата, од којих је један био потпуно непотребан и са лажним оправдањем. Не верујем онима који говори да су наши лидери били обманути. Напротив, били су изузетно вешти у предочавању обавештајној заједници шта желе да им се сервира. Било је наиме веома поузданих доказа да су непоуздани и фабриковани докази којима је оправдавана одлука да се зарати“.

„Ми се, дакле, суочавамо са вишеструком кризом: са кризом глобалне моћи, са крајем западне супремације на глобалној сцени, са растом Истока, са сопственим политичким слабљењем и нашим унутрашњим проблемима“.

Шта онда да Америка, када престаје да буде светски хегемон, треба да ради? Одговарајући на ово питање, Бжежински каже да је његова глобална визија америчка обнова „на два нивоа“.

„На унутрашњем, то је ’капитализам са људским лицем’. То значи капитализам заснован на слободном предузетништву и конкуренцији, али који је морално одговоран. Американци верују у стицање богатства, у згртање пара, али имају и посебан осећај моралне обавезе – да њихов бољитак доприноси и бољитку других. Капитализам не сме да буде ’игра нултог збира’ у којој кад један добија, други обавезно губи. У обзир мора да се узме и колективни интерес“.

На међународном нивоу, Америка треба да се избори за најбољу позицију у започетом процесу „редистрибуције глобалне моћи“.

У томе, треба да задржи и ојача своје везе са Европом са којом „делимо заједничке вредности за које верујем да су још најбоље које има неки систем: људска права, владавина устава, одговорност пред законом, слобода говора и избора“.

Али да би те вредности прихватио и остатак света, „потребна нам је не само већа америчко-европска сарадња, него и ревитализујуће проширење Запада“.

Под тим проширењем Бжежински подразумева интегрисање у Запад „промењене Турске“ и „усисавање Русије“. Турска је, по њему, живи пример могућности трансформације једног веома исламизованог друштва у модерну световну државу, без одбацивања његових исламских традиција, већ њиховог асимиловања у демократски оквир“.

Интегрисање Русије неће се по њему догодити у блиској будућности, а поготово не под Путином, али „не треба превиђати да се и Русија мења, нити потценити степен тих промена. Сведоци смо да се тамо по први пут појављује грађанско друштво које је у неким аспектима напредније од популистичких покрета у арапском свету. То је покрет који стреми аутентичној грађанској демократији као циљу, а не само да неког свргне“.

Најзад, на Истоку, Америка треба да остане пацифичка сила, али овога пута свесна промењених реалности у том делу света. А главна нова реалност јесте стасавање Кине у велику силу. У суочавању с њом, Америка треба да се клони неколико замки.

„Треба да избегнемо демонизовање Кине као извора наших проблема, свакако да не учествујемо у кинеском демонизовању нас. Ми смо међузависни и морамо да уважимо ту реалност. Ако они губе, губимо и ми, ако ми трпимо, трпеће и они“.

Закључио је поуком: „Да бисмо се суочавали са оним данас, морамо имати јасну визију шта ће бити сутра, али да би се спремно дочекало то сутра, мора се назрети и оно прекосутра“.

Поука која није релевантна само за Америку.