О Светом Сави

 Христос је пресјекао  времена, сишао у свијет, и од тада рачунамо:  прије Христоса, и, послије Христоса. Тако  је Христос вријеме, ту највећу илузији  – ставио под своју власт. А тада је и смрт  побиједио, и, заиста, онога највећег дана  у историји човјечанства, смрт се вратила  празних руку са Голготе. Ако смо иколико  укриљени у вјери, онда и умијемо да читамо  свијет, онда и знамо: од тога дана живимо  без година, и без смрти. До Христоса вријеме  је текло унатраг, па је и лаик могао наслути  да ће нулте године вријеме поломити зубе.  И десило се највеће чудо под небом: Бог  је послао на свијет Сина свога јединородног  Исуса Христоса. 
И заиста, у божјим  паралeлним рукавцима далеким, наилазимо  на један извор са којега је Христос послао  светога Саву да стори свој народ, и од  тога јутра на Светој Гори, србски народ  јесте прије, и, послије светога Саве. Свети  Сава је првопрестолик који је искочио  из времена и ускочио на пут Христов, који  је искочио из свијета и ускочио у свјетлост,  и отишао за Владиком Небесним и крилатом  господом.  
Неко је успут  рекао да сва несрећа овога свијета  долази отуда што нико неће да остане код  своје куће. Али, нама, Србима, управо се  то посрећило, и спасило нас што је једно  дијете побјегло од куће. А то дијете је  нико други до принц, син Великог Жупана  Стефана Немање – Растко. Цвијет жртвова  плоду, просу смарагде и рубине, и умјесто  царске круне и порфире навуче црне ризе,  и не хтједе да влада него да служи, не  хтједе да буде цар, него слуга. Али, да  чудо буде веће и од тога чуда, онда и отац  побјеже за сином. И, још, да би чуда досегла  звездана кола, ни Ана, мати монаха Саве,  а Немањина жена, не остаде код куће, већ  прими монашки чин, доби име Анастасија,  и повуче се у манастир. Кад се осврнемо  на цијелу Немањићку лозу доброплодну,  видимо да је свако зрно из тога грозда  сазрело у божјој свјетлости. Зато су над  оним земаљским, у Немањићкој лози све  сами божји односи: отац је оцу отац, али  и син је отац оцу, и отац је сину брат,  али и брат је сину отац. 
Извори сложно  говре о жудњи младога Растка за  слатком пустињом, аскетским пребивањем,  постом и самоћом у стијенама планине,  о жудњи за спасом душе.  


Прије светог Саве  нијесмо народ, јер народ који није бoжји  народ, и није народ. Прву божју ријеч примамо  од светог Саве. Свети Сава нас је уписао  у историју земаљску и небеску, и ми смо  историјски небески  народ. Од Оца и Сина, од светога Симеона  Миротичивог и светога Саве, почиње права  србска држава. Највеће учење светога  Саве јесте да настајање цркве, и народности,  и државе – мора бити утемељено на традицији.  Тај наук јесте и наша светосав-ска црква,  темељ свих србских држава на ма којим  мапама се налазиле.  
Не може имати  Бога за оца онај који нема цркву  за мајку, каже свети Кипријан. Послије  упокојења Симеоновог 1199. године, Сава  је још неко вријеме у Хиландару, окупљајући  братство. Послије пада Цариграда 1204, вратио  се у Србију са очевим моштима, измирио  завађену браћу, и остао у Студеници као  архимандрит све до 1217. Онда се опет враћа  у Свету Гору, и одатле наставља пут, и  пут се пред њим отвара, и, у Никеји 1219.  добија чин архиепископа, и статус аутокефалности  за српску цркву. Нема већег датума  у историји  Срба.   
Док славимо Савиндан,  ево једне приче. Давно сам у једном путопису  прочитао отприлике следеће. Наиме, један  наш познати писац боравећи на Светој  Гори, и сједећи у Трпезарији код игуманије  Хиландарске Тројеручице, питао је старца  Никанора, монаха, настојника Хиландра:  ко је, у ствари, монах. Старац Никанор  је одговорио: монах – значи сам са Богом.  А одговор на друго питање посебно је драматичан.  Писац, каже, да у свијести нас, мирјана,  сваки дах и залогај на Светој Гори јесте  ''на рачун смрти'', или, како је сам Никанор  за монахе имао израз ''који самоумиру''...  ''Кад бисте ви, мирјани'', каже Никанор,  ''нас монахе разумјели као што ми вас разумијемо,  ви би знали одговор на то питање. Ми облачимо  монашку ризу, прихватајући драговољно  смрт да бисте ви живјели''. Кроз ове ријечи  треба да разумијемо и величину србских  монаха на челу са светим Савом. Бог љубоморно  чува монаха за себе. Господ кроз монахово  постојање и служење, и своје постојање  у људима – јасније назначује.  Сви светога  Саве монаси до данас морају строго поштовати  три завјета – које је свети Сава поставио  у типику – дјевичанство, сиромаштво,  послушност.  

Да гвирнемо  шта у писму упућеном из Свете земље архимандриту  Студенице, још шаље свети Сава. Шаље му  крстић, појасац, убрушчић, и каменчић,  које је полагао на Христов гроб. Шаље  му једно цијело богатство које би могло  стати у шачицу дјетета. Шаље му оно за  чим је побјегао у пустиљу.  
Прву пјесму  коју сам чуо јесте: Мој  залудни оду/ на Савину  воду. 
Ровчани, Морачани,  Ускоци, планинштаци, горштаци, знамо  да је то оно језеро, онај извор на  Сињајевини, који се зове Савина вода. 
О залудном оду  на Савину воду, пјевају момци и дјевојке,  чекајући друго  љето, и надајући се другој  згоди, на Савиној води. 
И ноћас, са својим  вуковима, иде свети Сава по бијелим превијама,  косама и почелима сињајевинским. А на  Савиној води, свети Сава опраће шапе својим  вуковима, јер шапе вукова светога Саве  морају бити чисте, да не остављају траг  у снијегу.