Порођај једне Војске

У конкретној ситуацији то се питање јавља као „битка” у којој смо ми, Србија, мали и слаби, хтели да одвратимо јаког и моћног, САД, да не подржавају пројекат независности Космета. У пренесеном значењу, та се „битка”, дакле, јавља као „битка” коју желимо да избегнемо. То је, наравно, тачно, ако смо као слабији успели да убедимо јачег да у „борбу” не ступи, односно да не подржи независност јужне српске покрајине. Јер, то је онда та „небитка”. У којој смо, је ли, победили, јер није запуцало. А Космет изгубили? Уосталом, какве то везе има с војним фактором и, уопште, с војном моћи Србије?
 
На семинару „Србија и Европа: Изазови интеграција”, који је у Београду недавно одржан у организацији Парламентарне скупштине НАТО-а било је неколико занимљивих изјава. Прво је директор Дирекције за планирање НАТО Френк Боланд негирао неке раније тврдње „да НАТО од Србије тражи смањивање војног потенцијала, односно броја припадника и количине борбене технике војске Србије”, додајући истовремено и „да Србија може да има онолико војске колико може да плати”. Нико од присутних у сали није му одговорио, али је можда неко од домаћина ипак прогутао и неку „кнедлу”. Боланд је споменуо и то да „у Србији још нису усвојени закони о одбрани и војсци, да Србија троши за војску шест одсто буџета и да зато војска и мора бити ефикасна и под демократском контролом”. То да је војска Србије под демократском контролом опште је позната ствар, али ово око шест одсто буџета за војску признајем да ми није јасно. Или је господин Боланд погрешио, или смо ми сви криво информисани.
У сваком случају, Боланд је вероватно поредио бројно стање оружаних снага Хрватске и Србије, при чему ратна армија Хрватске треба да броји 142.000 припадника, а ратна армија Србије 78.510 људи. Каква прецизна процена! Можда је управо због тога и директор за планирање НАТО дошао у Београд. Интересовало човека како смо дошли до тих 78.510 војника, подофицира и официра ратне армије за коју се званично каже да и неће ратовати. Јер, како ми планирамо, то ни НАТО не уме.
 
Осим, ако ми под ратом не подразумевамо хватање живог Бин Ладена, за шта је тај број од 78.510 припадника ратне армије Србије сасвим довољан. Хрвати очито Бин Ладена схватају много озбиљније и за ту врсту посла предвиђају 142.000 војника. Додуше, бивша браћа су и у другим стварима много озбиљнија од нас, па ту и не треба ситничарити. Јер, неки би код нас можда одмах додали да је то тако, јер наш војник вреди двоструко. Што је мало теже и доказати, али пустимо историју у последњих 16 година.
 
Елем, на том семинару у Београду чуло се и „да смо квантитет оружаних снага претворили у квалитет, и да је данас војска Србије много ефикаснија од раније војске, јер садашње бригаде имају много већу борбену моћ него некадашњи корпуси”. Лепо, само како то и доказати? Шта је то у војсци Србије промењено да би борбена моћ била већа него раније? Бројно стање је смањено, па тако сада припадници Војске у копненој зони безбедности на југу Србије „падају с ногу” од посла. Скоро цела једна бригада копнене војске треба да се бави само копненом зоном безбедности, јер док је трећина састава на задатку, трећина се обучава, а трећина се одмара и припрема за задатак. У погледу модерне војне технике и технологије у последњих 17 година скоро да ништа и није купљено. Мобилност је смањена, камиони и хеликоптери за транспорт су на граници ресурса или им је век трајања већ прошао, „интелигентне” артиљеријске муниције нема, пушка М-21 још није купљена за домаћу војску, нови универзални борбени авион још увек је теоретска жеља, тенкови се не модернизују, а доста их је већ и исечено у старо железо, официрима и подофицирима се не плаћа прековремени рад, али се зато води прави рат са сиротим војним пензионерима око пензија и просторија које они користе у Дому Војске у Београду да мало играју шах и питају се за здравље.
 
Успут, обично раном зором, војна полиција ненајављено упада у касарне тражећи Ратка Младића, што довољно говори колико поверења имају шефови војске у своје подређене команданте када им тако шаљу нову ГИНО у служби Хага. То се зове субординација на нови начин.
Аспект војне моћи Србије и спољне политике у контексту збивања на Космету? Сада је то само теоретско питање. Јер, карактеристика војне моћи, садржај и облик доношења одлука из војне области – све то треба да одговара циљевима и задацима спољнополитичке активности Србије и њеним приоритетима. Иначе се може створити утисак, макар и погрешан, али пун тешких компликација, о некаквој самосталној политичкој функцији војне моћи у Србији, што је, наравно, недопустиво.
 
Природни савезници Србије? Кажу да је то непристојно и помињати, јер то наводно не би променило композицију војне моћи државе.
Дакле, војна моћ Србије? Колика, каква и зашто? Сви избегавају прецизан одговор. А нова војска Србије долази на свет са ногама напред. Врло компликован порођај...