Људи око нас

И ова  јесен полако, кроз  сиве, кишне, новембарске дане, одлази у неповрат, а да ништа новог, нити доброг,неће донети за 120 становника оронуле, старе  приземне зграде која је раније  била саставни део мензе великог српског  грађевинског предузећа "Златибор"у Ужицу. Овде, у овим просторијама које су некада биле нужни и првремени смештај сезонским радницима, од 1999. године, парчиће свога живота покушавају да саставе расељени са Косова и Метохије. У дворишном делу, између спаваоница и клозета, где им се ујутру укрштају путеви, има један велики шахт, а на њему   пише "Косово РШ"( Република шиптарска), написали су то у свежем бетону још далеке 1970. године  Албанци са Косова, који су тада  као физички радници били ангажовани на изградњи пруге Београд – Бар. Њихово присуство  забележено је и у собама где су спавали- и дан данас су исти кревети, по чијим странама стоје ексером урезана имена: Хаљиљи, Аземи, Мурићи.... У тим  креветима осам година  своје расељеничке, бесане, ноћи проводе Срби са Косова, које су можда баш ти  Албанци протерали са својих огњишта... цинизам судбине...

Разговарамо у мензи која је до прошле године  била место где су ужички гладни и сиромашни грађани   узимали оброке  "народне кухиње", а ово место за разговор одабрали су  сами моји саговорници.  Време је преподневно, девет сати, тада  долазе да  узму дневно следовање од пола векне хлеба по човеку. Са чуђењем ме гледају, нико  овде не свраћа, никога они не интересују, посебно новинаре. Три- четири жене које су одлучиле да ми буду саговорнице, гурају Николу Пашића,  превремено остарелог педесетогодишњака, из села Драгуљице код Истока, да "пробије"расељеничку тишину:

Живео сам у питомој равници, овде сам у "провалији"

"Живео сам на Косову нормално, лепим жовитом, у питомој равници,  савршени живот у лепој природи. Радио сам у  општинским службама, и помало се бавио новинарством, плата  стизала на време. Али све се  срушило, и морали смо напустити нашу Метохију. То је толико оставило трага да се више не  може поправити.  Овде сам са  женом и двоје деце. Деца су  одрасла и завршила школу,  а што се тиче  свакодневног живота, па, сналазиш се, дан за даном одлазе, обележени оним што је далеко испод стандарда који сам живео доле на Косову. Ја сам био човек који је увек нешто радио, стално запослење, и пољоривреда.  Живот ме овде бацио у неку празнину,  која је сваки дан све већа. Гледам ове људе, доста је међу њима болесних, психичке бразде су у питању, и оне се не могу излечити. Нема визије,  они који су остали  на Косову,  убијени су сви, мучени, заклани.  Нико ме не пита како живим,  замислите  живот у једној соби, двоје  одрасле деце, син и кћерка, ја, и жена  која је психички оболела, болест јој напредује..."

Кућу су  ми Шиптари  сравнили са земљом, а на мом имању у Витомирици посејали пшеницу

Ранка Здравковић има 38 година,  дечје лице, крупне, црне очи из којих "исијава"озбиљност, и по покретима руку, оучава се да не воли  да седи докона:

"Са мужем и децом  дошла сам из Новог Села , седам километара од Пећи.  Без посла смо, и без икаквих услова за живот. Смештени смо у једној соби, ту спавамо, ручамо, ту уче деца, имамо купатило, заједничко, и њега користи  четрдесет становника  у овом центру.  Мој  муж је  на Косову био угоститељ, овде је почео да изалзи на пијац, да продаје, није никада сањао да ће то радити, и тако прође  9 година.  Пре извесног времена Дански  савет за избеглице помогао  нас је  донацијом, набавили су неколико разбоја, и почели смо, нас десетак жена  овде, да  ткемо столњаке,  прекриваче, шалове, завесе. Основни проблем је  пласирати те наше рукотворине које су заиста, видите и сами, лепе, уникатне, од природног материјала. Доста смо урадиле и у почетку поклањале, али морамо да купимо материјал, не можемо више да издржимо. Просто не могу  да причам колико је све ово мучно,  мени  је   најжалије  деце. Ја имам сина и кћерку, замислите њихова преживљавања. Највише  ме погађа када кажем да сам избеглица.  Сви те гледају другим очима, и у школии, и и дому здравља, у  продавници. Деца често кажу"Мама немој нигде да говориш  да смо ми избеглице, зашто  нас толико избегавају.?  Као да нам и без тога није толико тешко. Замислите, када смо дошли, прву ноћ сам приметила на кревету, а то су раднички кревети, видим  шиптарска имена по стубовима кревета. После мени радници кажу да су  Шиптари овде некада боравили, ето ту ми  живимо.  Тако је  то судбина уредила. Ми смо у Витомирици имали кућу, велику окућницу, све што је требало једном великом сеоском домаћинству. Сваку воћку смо гајили. Био је то боговски живот. Све је то уништено.  Мој свекар је пре две године са десет "Кфороваца"отишао да види  шта  је са кућом,  све је  сравњено са земљом, воћке посечене, а Шиптари посејали пшеницу и кукуруз на нашем имању. Па, када ме сада питате, видим, нема лепе будућности.  Докле  ћемо издржаи, не знам.  Питање је шта ће са Косвом бити.  Девет година је иста прича,  још увек не знамо да ли је Косово продато.."

Ми немамо где да се вратимо

Милка  Грујић, средовечна плавуша изненађена је да  је неко пожелео да чује причу   "оних"са Косова.  Не жели да буде грађанин другог реда:

"Живела сам у Обилићу,  више од 20 година радила сам  у  добростојећој фирми "Монатжа багера"као секретарица. Имала сам малтене амерички живот, свега  у изобиљу. Ратне 99. сам некако извукла децу, и данас смо растурени по Србији.  Била сам  самохрана мајка на Косову,  муж ме  оставио када су  деца била мала, неговала сам децу сама, неговала сам и болесну  мајку.  Годину дана пред рат, умрла је од страха, јер  она је  као дете преживела рат. Овај центар у Ужицу ми је четврти.  Дуго сам била на Јабуци, крај Пријепоља.  Ми немамо где да се вратимо. Не знам зашто држава нешто не учини да   посатнемо пуноправни грађани, па и ми смо живели у Србији.  Сви ми знамо да  се нико од нас више никада неће вратити на Косово.  Шиптари ће сада за католички Божић прогласти своју државу, јер они су такви, продали су веру за вечеру. Ја моје српство не дам ни за шта, и ево испаштам ја, и  сви ми који смо  морали побећи са Косова. Шта смо ми коме криви, пристајемо да копамо, перемо, зидамо, само да прехранимо своју децу. Ко ће нам обезбедити кров над главом. Па ми смо изгубљени људи, растурене породице. Мој старији син је у  Новом Саду, а млађи у Прокупљу. Питам се зашто наша држава не помогне  да одемо у иностранство, у Европу, па Европа је ово закувала...."

Овде сањамо шта смо имали на Косову

Станимирка Каравелић сва је у покрету,  док разговара држи пластичну посуду и нож,  управо је  у  ћошак избегличке собице оставила лонац купуса "рибанца". Она је са мужем и сином дошла из околине Пећи, из села Будисаваца. Има још седам кћери,  оне су у разним местима, широм Србије:

"Можда људи овде не верују, доле смо богато  живели.  Сада,  како живимо, само ми знамо, а ови српски главари,  боре се за своје  фотеље, за нас их није ни мало брига. Да ли Динкић,  пун пара, погледа како живе избеглице са Косова, он је неки политичар који добија признања, зашто, зато што има много, зашто нас неко не похвали  што смо све ово издржали до сада?  Где нам остадоше куће. Сада, са својих 64 године живим у једној соби, како је то мучно! Била сам домаћица, од чега сада да спремам ручак. Па, на Косову није било врсте меса, нити поврћа и воћа које нисмо свакодневно имали у својој кући. А овде само сањамо шта смо некада јели и пили, где смо спавали. Косово, никада више неће бити срспко, шта год су зацртали Американци, то су и добили. Боли ме што ће Србија да остане без Косова, а ми јадни Косовци, где ћемо, без игде ичега.  Тамо нисмо знали, шта је, да се нема. Нама не верују овде, како смо ми тамо добро живели...."

Никога нисмо дирали, а данас смо мањи од мрава

Вера Ајданић је  из Истока. У колективном центру  живи са троје деце и мужем. Муж  по одласку са Косова  потезато је за флашом више него што треба:

"Почео је да пије, све је пошло наопако, лечио се, па је поново почео да пије, деца су патила.  Овај рат нас је упропастио, оставио  ожиљак.  Ја сам у Истоку радила,  донедавно сам примала   надокнаду, сада немам ништа.  Зарадим неку пару , идем по кућама, перем, јесенас сам брала шљиве,  летос малине,  пре неки дан секла купус, све што некоме затреба, идем и радим. Деца пате  што смо у тако понизном положају, а знају како нам је лепо било  н а Косову.  Када би поделили Косово, па макар и мањи део припао Србима, ја бих се вратила, али Шиптари не дају.   Цела  Србија није богата толико, колико Косово.  Наши људи су годинама одлазили, напуштали сва села око Истока, све су  тамо били Црногорци,  много пре бомбардовања  су отишли. Селили се...одлазили, нико их није питао зашто одлазе, а на њихова имања долазили су Шиптари, нико се у Беогарду није питао зашто се  то ради, и сада питамо, ко је  крив, Тито, неко други, историја  то зна, а њу мењају, шта смо ми као појединци кирви,  никога нисмо дирали, и данас смо  мањи од мрава...."Још једну причу сам  хтела да забележим...   Јездимир Андрејевић,  стар 78 година, спремао се да  ми све исприча, почео је и... пре месец ипо умро му је син, њих двојица су овде живели заједно, син је неколико година из дана у дан  ишао да ради најразличитије послове, био је миран, тих, неожењен човек, изненада се разболео,  умро је за три месеца.  Отац Јездимир га је сахранио у Великој Моштаници, тамо му живи једна кцхерка,  а он је позајмио  новац да га  сахрани.... Још четири кћерке има Јездимир, али када син  умре, то је највећа жалост.   За који дан биће "четрдест дана", а Јездимир нема новац да оде сину на гроб.