Зло слободног тржишта

 Резиме: Ништа као слободно (отворено) тржиште не уништава мање развијене привреде уз истовремено остварење изузетних користи за развијене. Слободно тржиште деветнаестог вијека је произвeло таква социјална и економска зла која су довела до једне револуције (1848), два свјетска рата и појаве фашизма и комунизма у Европи. Да би развој кренуо напријед, рјешавајући највећу економску кризу тридесетих прошлог вијека, било је потребно укинути слободно тржиште и увести државу у економију. Вашингтонским споразумом (1990) је враћено слободно тржиште у Европу и још неке дијелове свијета (земље Латинске Америке, Подсахарске Африке и слично). Већ су видљива неизмјерна зла која слободно тржиште оставља иза себе. Због тога, многи страхују од понављања историје. 
 
1. Јуриш у тридесете
 
Тржиште, попут невидљиве руке, најуспјешније усаглашава интересе појединаца што доноси највеће богатство. Због тога је штетно уплитање државе у привреду. Што је мање државе у привреди богатство је веће. Овако је говорио Адам Смит (Adam Smith), утемељивач слободног тржишта. 
Од тада (1776. године изнесено у књизи Богатство народа) почиње рађање капитализма. Почиње свеобухватна превласт капитала над радом са невиђеним богаћењем на једној и сиромашењем на другој страни. Гомилање проблема је било толико да је то одвело у једну револуцију (1848), два свјетска рата, појаву фашизма и комунизма у Европи. 
Због тога се деветнаести вијек, као вијек слободног тржишта, означава као најстрашнији период европске историје . Тридесетих прошлог вијека избија до сада највећа економска криза. Систем се загушио у неправди. Сиромаштво је зауставило раст материјалног богатства и систем је престао да функционише. Наступиле су реалне пријетње пропасти капитализма. 
Да би се спасио, било је потребно укинути слободно тржиште . Увођење државе у привреду, уз снажна ограничења тржишних дјеловања, довело је до стварања државног капитализма односно државе благостања која биљежи свој веома успјешан ход. Држава и тржиште, односно мијешана економија, непролазна је карактеристика привредних система развијених све до данашњих дана. 
Деведесетих година прошлог вијека (Вашингтонски споразум) једном броју мање развијених земаља (земље Латинске Америке, Подсахарске Африке и европских посткомунистичких земаља) поново је наметнуто слободно тржиште. Мјерено величином зла које је и у овом кратком времену почињено реалне су пријетње понављања историје. Гомилање социјалних енергија отпора оволико нараслој незапослености, неразвоју и бруталном колонијализму пријети њиховим покретањем у правцу рушења система глобализма. Да ли ће се у сукобу глобалистичких и антиглобалистичких енергија догодити неки нови рат или ново скретање у фашизам или комунизам или нешто сасвим ново, остаје да се види? Многи мисле да пут по досадашњем не може још дуго да траје и да до разрјешења проблема ускоро мора доћи. Вријеме је толико кратко да то неки називају јуришем у тридесете .
 
 
2. Развијени упорно намећу слободно тржиште
 
Ништа тако успјешно не уништава мање развијену привреду као слободно, отворено тржиште. Пустите ли развијену на мање развијену привреду ова последња је самљевена, уништена. Због тога, у економској историји, развијени се упорно боре за отварање граница и слободу кретања роба, људи и капитала, док су се мање развијени штитили царинама и другим облицима заштите. 
Енглеска је још у шеснаестом вијеку постала водећа индустријска сила тако што је енглески краљевски низ из породице Тјудора (Tudors) (1485-1603) забранио извоз вуне, на којој основи се развила текстилна индустрија . Енглески економски теоретичар Адам Смит (1723-1790) и Давид Рикардо (David Ricardo) (1772-1823) су писали своја дјела о слободној трговини у времену када је њихова земља већ увелико преузела економско вођство у свијету, чиме су заправо настојали да допринесу њеном развоју. 
У XVIII и XIX вијеку Енглеска упорно настоји да убиједи САД и Еворпу о потреби отварања граница. У то вријеме САД су штитиле своју индустрију челика са царинама од чак 100 %. Знајући да је Енглеска још од 1400-тих развијала своју привреду на високим царинским заштитама, као одговор енглезима економисти САД су сковали крилатицу: „Немој слушати шта ти Енглез прича него гледај шта ради“. За американце, који се данас тако упорно боре за слободно тржиште, могло би се рећи: „Немој слушати шта Американци причају него гледај шта су радили у својој историји“ .
Знајући да не може да произведе довољно хране да би прехранила своје становништво Енглеска је у XIX вијеку упорно настојала да превари Европу говорећи да ће она пустити слободан увоз хране у Енглеску, а да за узврат друге земље то треба да учине са индустријским сировинама. Уз то, као индустријски најразвијенија земља, она ће најјефтиније прерађивати те сировине и враћати им најјефтиније индустријске производе. Један број земаља је насјео овој превари што је довело до револуције 1848. године, а њемачки економиста Фридрих Лист (Friedrich List, 1789-1846) је извршио самоубиство пошто није успјео да убиједи своју владу да не насједне тој подвали. 
Наравно да је ова превара трајала веома кратко када су се мање развијене европске земље вратиле својим царинским и другим заштитама од развијеније Енглеске. 
Након Другог свјетског рата свјетско економско средиште се преноси из Енглеске у САД, која тада остварује вриједност од 40 % свјетског друштвеног производа (Енглеска пред Други свјетски рат 30 %). У наметању слободног тржишта, рекло би се да су САД знатно активније од раније Енглеске. Почетак је већ у јулу 1944. године када је у мали град Бретон Вудс (Bretton Woods) у америчкој савезној држави Њу Хемпшир (New Hampshire) стигло 730 делегата из 44 савезничке земље са циљем да се одреди стратегија и правила будућег међународног монетарног и финансијског система. Основана је Свјетска банка за обнову и развој и Међународни монетарни фонд као кључне институције будуеће глобализације. Захваљујући америчким интересима и доминацији Свјетска банка и ММФ су постале организације које су осигуравале зависност сиромашних земаља од америчких кредита. То је јачало међународну економску позицију Америке и претварало је у основног носиоца глобализације. 
Други правац активности америчке владе односио се на уклањање царинских и осталих препрека у свјетској трговини. Већ 1947. године 25 земаља потписује Општи споразум о царинама и трговини (ГАТТ) у којем се обавезују на уклањање дискриминаторских уговора у међународној трговини. Пропагирајући доктрину слободне међународне трговине САД су успјеле да ГАТТ замјене Свјетском трговинском организацијом (1995). Крајем 2005. године WTO је изградио значајну институционалну структуру која има за циљ уклањање било каквог протекционизма у међународној трговини, што се посебно односи на уклањање царина. 
На крају америчка доктрина слободне трговине добија свој коначан израз у „Вашингтонском споразуму“ (1990) изнесеним у 10 тачака: гаранција фискалне дисциплине, преусмјеравање приоритетне јавне потрошње, реформа пензијског система, финансијска либерализација, конкурентски курс валуте, либерализација трговине, смањење царина, унапређење директног страног улагања, приватизација државних предузећа, дерегулација економије, заштита права власника .
Суштина глобалистичког економског дјеловања заснованог на провођењу захтјева Вашингтонског споразума  је у оживљавању и наметању слободног тржишта. Мање развијени се присиљавају на отварање граница за слободно кретање роба, људи и капитала, чиме их се спречава да понове развојни пут развијених. 
Док су развијени своје привреде одгајали на снажној државној интервенцији, прије свега на царинској и другим облицима заштите, изводећи на тај начин, једну по једну европску земљу до највиших развојних нивоа, сада се мање развијеним та могућност одузима. Они се присиљавају да отворе своје границе за свјетске и европске економске џинове који просто сатиру и мрве мање развијене привреде, не остављајући им било какве могућности развоја. 
Резултат оволико дугог (преко 50 година) и упорног настојања САД да свијету наметну слободно тржиште је изузетан. Разлике у развијености су огромне и у несмиреном су порасту. Све је масовније и дубље сиромаштво на једној и огромно увећање богатства на другој страни. Свијет се креће према скоро потпуној поларизацији на узак круг енормно богатихх на једној и распрострањеној плочи дубоког сиромаштва на другој страни. Ход средње развијених земаља више није усмјерен према горе. Оне већ остварују раст прихода који је ближи најсиромашнијим земаљама и многоструко је мањи од раста у развијеним земљама. Њихов ход је очито усмјерен на ниже, према мање развијеним. 
Разлике у неправедности расподјеле дохотка у свијету су знатно веће од било које појединачне земље. За свијет у цијелини Џинијев коефицијент  износи 0,67. Скоро да нема земље на свијету која има оволику неправедну расподјелу дохотка. САД има Џини коефиицијент од 0,41, Велика Британија 0,36, Русија 0,31, Хрватска 0,29, Словенија 0,28, Мађарска 0,24, Босна и Херцеговина 0,26, Шведска 0,25, Њемачка 0,28, Јапан 0,24 . 
 
 
3. Империја капитала
 
Данашње слободно тржиште је потпуно различито од свог историјског претходника. Због тога су и његове последице различите па би и разрјешење проблема могло да буде другачије. 
У историјској варијанти слободно тржиште је постепено напредовање према кризи која погађа развијене. Данашње слободно тржиште је пројекат економског уништења мање развијених са циљем да им се преузму материјални и природни ресурси, а они гурну у колонијално ропство. Због тога, супротно историјском искуству, данашње слободно тржиште погађа мање развијене, код којих је жариште кризе. Данашње слободно тржиште је знатно агресивније од свог историјског претходника. То увећава проблем и скраћује вријеме његовог трајања. 
Свака империја има свој крај. Дуга је листа аутора који предвиђају скори пад глобализма и да ће то бити веома болно. Да наведемо само Џорџа Сороша (George Soros). 
„Данашње слободно тржиште је заправо огромна империја капитала која, као и свака империја има свој центар и периферију гдје центар профитира на рачун периферије. Најважније од свега је да глобални капиталистички систем показује одређене империјалистичке тенденције и он не тежи равнотежи, већ безобзирно стреми експанзији и не може се смирити све док постоји и једно тржиште или икакви ресурси, који још нису у њега укључени. У том погледу нимало се не разликује од империје Александра Великог или Атиле Бича Божијег. 
Али једнако као и код свих познатих империја у прошлости, његова експанзионистичка стремљења могу га лако довести до пропасти.... Већ могу назријети настајање коначне кризе. Она ће по свом карактеру бити политичка. Врло је вјероватно да ће се појавити локални политички покрети који ће жељети извршити експропријацију мултинационалних компанија и повратити „национално“ богатство. Неки од њих могу успјети на начин на који је успио Боксерски устанак или Заптистичка револуција.... Слом глобалног тржишта би био трауматски догађај са незамисливим последицама. Ипак, чини ми се лакше то замислити него наставак садашњег режима“ . 
Зашто Сорош тако страхује над пропасти глобализма и зашто мисли да би то могло да заврши у општем међународном хаосу као општи „дар-мар“. Комунизам је пао скоро нечујно, преко ноћи. Једноставно нестало је комунистичке, а појавиле су се друге партије. Комунизам је очито био идеологија. Након његове пропасти народи су остали у пуном власништву над својим материјалним и природним богатствима . 
Код глобализма је све другачије. Овдје је тежиште на имовини и природним богатствима. Продаје, приватизације, концесије, хипотеке, дугови, све је то достигло такав ниво да су поједини народи већ странци у властитој земљи, немоћни да било шта учине на побољшању свог јадног положаја. Та силна неправда која се чини тим народима природно је да ствара силну социјалну енергију која тјера на промјену. Изгледа, управо онако као што је то било при крају (историјског) дјеловања слободног тржишта. Уколико се настави са досадашњим неспутаним дјеловањем садашњег глобалистичког слободног тржишта многи стрепе од понављања историје. 
 
 
4. Мулитнационалне корпорације су
носиоци глобализма
 
Глобализам је дјело мултинационалних компанија. Глобализам се појавио као последица нарастања и увећања броја мултинационалних корпорација. Од 1970 до 2000. године број мулитнационалних компанија се повећао са 7.000 на 50.000. Од 200 највећих (1999) њих 142 су имале сједиште у САД, Њемачкој и Јапану. Оне контролишу велики дио свјетског инвестиционог потенцијала, а  остварују више од 70 % свјетске трговине. Такве, оне представљају главне носиоце глобалне економије с огромним утицајем на судбину многих земаља .
Приближно 40.000 мултинационалних компанија има своја предузећа у више од три државе. Стотину највећих остварује годишњи приход од око                  1,4 милијарди долара. Од укупно 70 % свјетске трговине која се обавља у оквиру мултинационалних корпорација, половица се остварује унутар мреже самих корпорација, што је сами центар глобализације. Савремена подршка (логистика) и ниски транспортни трошкови омогућавају властиту производњу и трговање у оквиру компанија између више земаља и континената. Добро организовани Концерни као на примјеру Asea Brawn Baveri (ABB) са 1.000 друштава кћерки у 40 земаља, у стању је да за неколико дана пребацује из земље у земљу производе или дијелове производа. 
Домаћа предузећа углавном не успијевају да издрже притисак мултинационалних корпорација како на домаћем тако и на међународном тржишту. Да би мултинационалне корпорације несметано функционисале у више држава и на више континената природно је да се захтијева отварање граница односно остварење међународног слободног (отвореног) тржишта. 
Глобализам, заснован на дјеловању мултинационалних корпорација није опасан само за мање развијене земље. Његове опасности су и на страни развијених. Тјерани профитом у потрази за јефтинијом радном снагом мултинационалне корпорације селе читаве привредне гране из данашњих развијених привреда у мање развијене, прије свега у Кину. Наравно да то води уништењу тих привредних грана у кругу развијених. 
 
 
5. Слободно тржиште као идеологија глобализма
 
Идеологија је један од начина отклањања и сламања друштвеног отпора. Развијајући одређена вјеровања и припадања, без обзира на њихову реалност, отклањају се друштвени отпори, што олакшава кретање напријед. 
Код слободног тржишта, рекло би се, да је резултат потпун. Отпора скоро да и нема. Влада пуно повјерење и позитиван однос према слободном тржишту. Вјерује се да ће слободно тржиште донијети неслућено богатство, да ће нас убрзано увести у свијет богатих. Вјерује се да ће донијети економско изравнање. На основи слободног тржишта постаћемо богати као и они који су већ богати. Бићемо као они. Бићемо дио Европе богатих. Сиромаштва неће бити. Само да се „прикључимо“ Европи, да испунимо те услове прикључења. И онда почиње сасвим нови сретни и богати живот – пуна  запосленост, слободно кретање по свијету, високе плате. Једноставно, Европа као заједница подједнако сретних народа. 
И због тога европски пут нема алтернативу. Скептицима, а посебно противницима, нема мјеста. У говору сваког, и најмањег, нашег политичара то су ријече које се не заборављају и које се редовно изговарају. Био би то неопростив гријех када би се то заборавило. Припадност Европи и европском путу уједињења је значајна идеолошка опредјељеност у коју није пожељно да се посумња. Могло би то да кошта политичке каријере. 
Умјесто мукотрпним радом и производњом ми ћемо се богатити слободном трговином. Према досадашњем, увозићемо од развијених, улазити у платне дефиците, задуживат ћемо се, нећемо градити индустрију него путеве, комуналну инфраструктуру и слично. Трговат ћемо туђим робама и туђим новцем и тако се богатити. 
Потпуна алхемија економије. Богатство из ничега, из слободног тржишта, из безграничног трговања туђим. 
Вјерује се у теоретску обману која је донијела толико зла човјечанству. Слободно тржиште никада и нигдје није у потпуности постојало и никада и нигдје није обогатило ни један народ. И само нешто веће његове слободе носе свакојака зла, сиромаштво и неправду, која нужно завршавају у огромним материјалним ограничењима и губицима (депресије, кризе). Све је то освједочено и историјски доживљено. Па ипак вјерује се у супротно, у његову добробит. Потпуна побједа (неосноване) теорије над здравом памети. Побједа идеологије над стварности.
Када би се окренули стварности и здравој памети зар би оволико немилосрдно рушили властиту привреду, оволико се задуживали, улазили у платне дефиците, трпили оволику незапосленост и сиромаштво, продавали највредније. А све у име неке нестварне Европе и нашег нестварног положаја у њој. 
Економија то је производња властитих материјалних вриједности којима се тргује. Очекивати богаћење без властитих материјалних вриједности, без властите индустрије, потпуна је економска бесмислица. На жалост, управо је та економска бесмислица основа идеологије слободног тржишта, у које се код нас толико вјерује. Вјерује се без увјерења. У име те бесмислице тако се бесмислено и немилосрдно руши властита привреда и срља у сиромаштво. Не уочава се да се ради о великој превари. 
Па ипак у тој бесмислици има много смисла. На основу те бесмислице гради се и остварује успјешна идеологија. Остварује се пристајање домаћег фактора на рушење властите привреде, на задуживање и распродаје, што су управо основни циљеви империје капитала. 
Припадање слободном тржишту је заправо припадање идеји рушења властите привреде, а да се за то не осјећа никаква грижа ни кривица. Не осјећа се властита издаја. И ту је управо сва замка и опасност глобалистичке идеологије слободног тржишта. Како је слободно тржиште основна идеолошка вриједност за коју се вјерује да „води према Европи“ и да доноси добробит онда се природно политчки ослонац тражи не у властитом народу него у агентима глобализације који су носиоци идеологије слободног тржишта. 
Ослањање на туђу моћ представља тако, основни политички ослонац и основу политичког дјеловања у цјелини. Одатле управо сва тежина наше политичке, друштвене и економске ситуације. Народ све дубље тоне у неподношљиво сиромаштво и незапосленост, расту притисци дугова, платних дефицита, расту опасности високо прецијењене валуте, а да на то нико не обраћа пажњу. Упорно се, и без икаквог основа, слијепо вјерује у економску добробит слободног тржишта. До када, још се не зна? Да ли ће се вјеровати до коначне пропасти? 
 
 
 
 
6. Разарање елите
 
Ослањање на туђу моћ разара властиту елиту, што је додатна тешка последица идеологије слободног тржишта. 
Елита је основни мислећи и стваралачки дио једног народа. То је његов највреднији дио. Остане ли се без елите углавном се остаје без будућности. Умјесто изградње и припадања националном, гради се и припада (нејасним) европским вриједностима, што је потпуни поремећај. Умјесто националне „гради“ се „европска“ елита, што је такође једна од глобалистичких обмана. Као да је европско нешто посебно наднационално, а не да се састоји од националних европских вриједности и поимања. Ослањајући се на туђу моћ, од које примарно зависи наша политичка елита, углавном се окрећу леђа властитом народу. Народ скоро да и нема утицаја на политику. Како иначе објаснити оволику стабилност политике у околностима оволике социјалне и економске ерозије. 
Са пословном елитом је још горе. Оставарујући незаслужено богатство, путем крајње неправедне приватизације, власници капитала се увелико плаше народа којем припадају. Плаше се да ће се отето једном морати да врати. Само народ који има привредни систем у којем се скоро подједнако мукотрпно стичу и профити и наднице, у којем је раст богатства резултат заједничког рада предузетника и радника, може да напредује. То су и околности за израстање пословне елите. 
Тамо гдје се богатства стичу без властитих заслуга, а тоне у сиромаштво без властите кривице, тешко је очекивати успјех. Умјесто сарадње и стваралаштва на дјелу су затегнутости и противљења. Ту нема мјеста за стварање пословне елите.
Не мало одсуство властите политичке и пословне елите онемогућава израстање и одржање и интелектуалне елите. Како иначе објаснити оволику шутњу на оволике нарасле друштвене и економске проблеме. 
Подмићивање је посебно утицајан фактор разарања домаће интелектуалне елите. Разне улоге консултаната, савјетника, учешћа у пројектима, савјетовањима, путовањима у иностранство и слично одвлаче значајан дио интелектуалаца и упућује их на путеве пристајања на глобализам и издају народа.
Прихватање и учествовање у идеологији слободног тржишта носи у себи све опасности пристајања на колонијално ропство, што је нужна последица дјеловања слободног тржишта на развој мање развијене привреде, што је случај са нама. Пристајемо да економски пропаднемо, прекомјерно се задужимо, да распродамо највредније и да се све то заснива на властитим одлукама. 
 
 
 
 
7. Пацијент је тешко болестан 
али лијепо изгледа
 
Глобализам је цјеловит систем и ништа се не оставља по страни, не препушта случају. За глобализам је веома важно да се зло прикаже као добро, да зла нема, да се прикрије. То се остварује путем наметања методологије обрачуна бруто друштвеног производа. Према Европском систему националних рачуна 1995 (ЕСА 95) у бруто домаћем производу су обухваћени резултати свих активности производње добара и услуга (и материјалних и нематеријалних). У вриједност бруто друштвеног производа (БДП) се, према важећој методологији, урачунавају и вриједности кредита, платних дефицита, дознака из иностранства, вриједности производње страних фирми. Све се то туђе приписује као наше. 
Од укупно исказане статистичке вриједности БДП у 2008. години од                8,4 мрд. КМ ове иностране вриједности учествују са 4,9 мрд. КМ, те излази да је наш домаћи бруто друштвени производ „наших руку дјело“ износио свега 3,5 мрд. КМ. Зарадимо 3,5 мрд. КМ, а потрошимо 8,4 мрд. КМ, односно трошимо 2,4 пута више него што зарадимо. То се наравно у статистици не види. То остаје скривено. Нема сиромаштва. Богатство расте из туђег приписивања као свог. Слика је затамњена. Нема свјетла. Мрак. Што горе то боље. Што већи дугови и дефицити веће богатство. Богатство у статистици сиромаштво у народу. Као да се туђе неће враћати. 
Потребно је убиједити народ да је његов осјећај сиромаштва лажан. Потребно је вјеровати статистици, а не својим очима. А према статистици ми смо средње развијена земља, како нас сврставају међународне статистике. Сада средње развијени без привреде, а прије рата неразвијени са онаквом привредом. Статистика се показује моћном институцијом опасног завођења .
Слично прикривање стварног стања се односи и на прецијењеност домаће валуте. Високи спољни дугови (око 2,1 мрд. КМ, 2009.) и дефицити (око 2,2 мрд. КМ), а курс валуте стабилан. Инфлација је минимална. А једном ће се морати на тржиште са КМ. 
С обзиром да наш реалан БДП (цијене 1997) износи свега 1,7 мрд. КМ минимално инфлаторно изравнање треба да буде бар 300 %. Вриједност иностраних дугова ће тада порасти за око три пута. При новој вриједности валуте мораћемо извести три пута више материјалних вриједности да би вратили дугове, него што је то сада случај (при садашњој вриједности валуте). То се приближно повећава са садашњих око 5 мрд. КМ иностраних обавеза на 15 мрд. КМ. Шпекулативна добит иностраних повјерилаца биће изузетна и износиће око 10 мрд. КМ. Све хуманитарне, консултанске, савјетничке помоћи и сва посуђивања богато ће се исплатити. 
Наравно да је све ово прикривено, невидљиво обичном оку. И поред видних економских погоршања (дугови, дефицити) Валутни одбор не попушта. Курс КМ остаје чврст. Све до коначног економског слома, до препуштања КМ снагама тржишта. Тада ће већ све да буде касно .
Пацијент је тешко болестан али лијепо изгледа. Опасна економска болест је прикривена високим слојем погрешних статистичких података о мјерењу нашег БДП и високој прецијењености домаће валуте. Када се свјетло упали и када слатка хипноза трошења туђег престане, сви су изгледи да ће већ бити касно. 
 
 
8. На трулу даску
 
Укрцавамо се у брод који тоне. Стајемо свом тежином на трулу даску. Окренули смо се економијама које су на заласку и које грчевито траже властити спас. По свему судећи ризикујемо да будемо спасиоци пропалих економија и да дио терета њиховог спашавања преузмемо на себе. При самом је крају помјерање свјетског економског центра са Запада на Исток, из САД у Кину. 
Надувани балон дугова и прецијењених валута не може да издржи притисак реалне економије Истока, прије свега Кине, Индије, Кореје, Русије и мораће ускоро да попусти, да издува. Тежећи прикључењу онима који су на економском заласку, у име чега уништавамо властиту привреду, ризикујемо да тај балон великим дијелом буде усмјерен према нама и да прве нас одува, да будемо робови Запада који ће радити за њихово спашавање. Радићемо јефтине лон послове, извозити по цијенама које су 3-5 пута ниже, отплаћивати дугове која средства смо утрошили, која се економски не враћају, предати (концесионо) и продати наша природна и остала добра. Тако се предано предајемо економијама пљачке, надајући се добру. Не уочавамо велику промјену у свјетској економији и гледамо у погрешном правцу. 
Не окрећемо се економијама и привредним системима Истока који очито односе побједе. Зашто се не запитамо шта то тако снажно вуче економију Кине напријед и зашто то не пренесемо код себе? Реална су предвиђања да ће Кина ускоро (до 2016. године) производити више роба и услуга од САД (око 20 % свјетског БДП) што ће довести до помјерања садашњег свјетског економског центра из САД у Кину. 
На страни Кине је реална економија, подцијењена валута (јуан), платни суфицити, незапамћена стопа штедње до 30 %, огромне инвестиције, држава је основни предузетник која прва инвестира заједно са предузетницима, грађанима и радницима. То је нови привредни систем који односи побједе, чак у оквиру једнопартијског комунистичког система. Нема на кратко зарађених профита и политичких мандата којима је ближе приватно од друштвеног и који уништавају друштвено у име приватног, што је код нас тако раширена појава. 
А, видљиво је, да је прво друштвено, јавно и да само на снажном и увећаном јавном, израста увећано приватно. Земље Запада које су савладале ту основну логику привредног система економски и друштвено напредују (нордијске земље и неке земље Западне Европе). Ми не слиједимо ни Исток ни Запад.
Новчана маса се у протеклих тридесет година повећала за више до четрдесет пута, док се количина роба повећала за само четири пута. Дон-Џонсов индекс повећао се од 1992. године дванаест пута али БДП САД за само четири пута.... Крајем 2004. године амерички дугови су износили 437 % укупног годишњег економског учинка, а штедна стопа приватних домаћинстава лежала је близу 0 процената.... Долар је високо прецјењен. У 2006. години цијена злата је износила 600 $ за унцу, а процјењује се да је стварна вриједност 2.000 $. То је двадесет пет пута више од званичне фикције и негдје три пута више од званичне тржишне цијене.... Мјерено паритетом куповне моћи Кина данас остварује вриједност од 66 % вриједности америчке економије са свим изгледима да већ 2016. године претекне САД . Са три пута већом количином долара од БДП Америка присваја огромне износе свјетских материјалних вриједности, прије свега оних из мање развијених. 
За разлику од високо прецијењеног долара који онемогућава извоз из Америке, а подстиче увоз и улазак у платни дефицит (2007. године инострани дугови САД су износили 30 % БДП ). Кина води сасвим другу монетарну политику. Јуан је високо подцијењен, скоро пет пута. Тиме Кина обезбјеђује масован извоз али и масовну куповину сировина по свијету. Иако их плаћа скупо оне су, са кинеског становишта, јефтине јер је јуан јефтин. 
Нама је као крајње неразвијеној привреди наметнута сасвим супротна монетарна политика. КМ је прецијењен за 3-4 пута што страни новац чини јефтиним, а домаћи скупим. То подстиче увоз, а онемогућава извоз, што продубљава кризу. 
 
 
9. Завади, осиромаши, задужи, купи
 
Ово су међусобно високе повезане појаве. Завада сиромаши, сиромашни се задужују, а задужени продају не питајући за цијену. Ако је дуг прекомјеран онда се и не продаје него предаје. Ширење и увећање заваде, производња рата, а онда трајног ни рата ни мира основни је правац глобалистичког дјеловања и заробљавања. 
На крају комунистичке фазе било је шест држава, а сада, на том простору 29, од којих на простору бивше СФРЈ је шест. Наравно да уситњавање држава није процес који тече сам од себе. Ради се о смишљеном и брижљиво вођеном пројекту. 
Потпуни парадокс. 
Дијељење и уситњавање као услов окрупњавања? Да би се прикључили великој држави Европи морате претходно да постанете мали. Што сте мањи већи су изгледи прикључења (Црна Гора иде брже од Србије и слично). 
Много је питања која навиру? Али само једно. Како то да не могу да се у заједничкој држави одрже скоро исти народи, а да тако различити народи граде заједничку велику државу Европу? Потпуно је видљиво (ко хоће да види) да није циљ стварање државе Европе него сасвим друго. Прикључење Европи се користи као средство завада и уситњавања држава како би оне биле економски немоћније и зависније, како би више сиромашиле, задуживале се, распродавале. 
То се види у још једној чињеници. „Мирење“ међу народима и државама је такво, да се они никада не помире. Продужени ни рат ни мир, што неподношљиво нагриза економију. Босна и Херцеговина је изузетан примјер. Направи се Дејтонски споразум којим се скоро ништа не дефинише да би такав постао непролазни предмет спорења и заваде, до у недоглед .
Код сиромаштва је слична ситуација. Да би се прикључило Европи морате што више да осиромашите, задужите се. Сиромаштво као услов богатства. Да бисте се придружили богатим морате што више да осиромашите. 
Јасно се види да није циљ прикључење него осиромашење. Сиромашни се прекомјерно задужују, а како не могу да врате дугове онда јефтино распродају оно што им је највредније. То је коначан циљ глобализације као несмирене империје капитала. Природно је да би наш одговор, као начин антиглобалистичког супростављања морао да буде на доприносима миру и помирењима, убрзању привредног развоја, смањењу задуживања и заустављању било каквих продаја. 
 
 
10. Србима је најтеже
 
Од када је Енглеска преко једне корпорације, заузела Индију „без метка“, од тада се непрекидно ради на усавршавању тог метода колонизације. Основно „убојито оружје“ енглеског заузимања Индије је у пружању подршке лошијем, слабијем. Слабији је, када му се укажу могућности побједе, знатно агресивнији и обилније се „захваљује“ пружаоцима подршке. Скоро да све тече само од себе. Трошкови заробљавања су минимални. Одвија се процес самозаробљавања. И док се двојица свађају, трећи се користи. 
Данас су ти методи знатно савршенији (извоз демократије, савјетници, консултанти, невладине организације, хуманитарне помоћи, контрола избора, високи представници, судије, кредити итд. итд.). Ипак остало се при основном принципу – пружати подршку слабијим који непрекидно и са свих страна нападају јачег. 
Код Срба и Србије то се јасно види. Срби као најбројнији и најмоћнији народ, уз помоћ странаца, окривљени су за сва највећа зла и нападнути од свих. Вјешто балансирајући сад на једну сад на другу страну проблем се непрекидно држи врућим, увијек при одређеној „радној температури“, никада да се превише прегрије како се не би догодио сукоб, али и да се не охлади до постизања коначног мировног рјешења. Вјечно ни рат ни мир. 
 
 
11. Држава у центар
 
Рјешење је јасно. Потребно је напустити привредни систем слободног тржишта и у економски центар поставити државу као основног носиоца развоја. Потребно је по моделу привредног система Кине да држава преузме улогу највећег инвеститора, те да се по моделу јавних корпорација изазове висока штедња и висока акционарска инвестициона улагања. 
То би донијело силан развој што је најбољи начин да се умакне глобалистичким притисцима прекомјерног задуживања и сиромаштва. А развој доноси мир и помирење. 
 
 
12. Закључак
 
Наше немогућности конкурентског супростављања развијеним на отвореном тржишту води потпуном уништењу домаће привреде. На унутрашњем плану слободно тржиште води огромном порасту социјалних али и сваких других разлика (регионалних, гранских и слично). То носи опасне пријетње убрзаног гомилања социјалних енергија које су природно усмјерене на рушење постојећег система слободног тржишта. 
Потребно је по данас најуспјешнијем моделу Кине да држава (Влада) преузме улогу основног инвеститора у привреди, развијајући уз то масовно интерно и екстерно акционарство. Дижући на тој основи ниво штедње становништва постоје све могућности да се прекине са већ прекомјерним иностраним задуживањем, те да се оснивањем крупних предузећа крене на пут успјешног привредног развоја. 
То је начин отклањања постојећег зла слободног тржишта и начин да не дође до његовог насилног рушења. 
 
Резиме: Слободно тржиште је један од најуспјешнијих начина уништења мање развијених привреда. Неразвијена привреда, без царинске и других облика заштита немоћна је да пружи конкурентски отпор те од развијене привреде нужно бива уништена, самљевена. Да би се то спријечило потребно је вратити се царинској и другим облицима заштите. Умјесто садашњег немијешања државе у привреду (слободно тржиште) потребно је управо супротно – да држава преузме водећу улогу у привреди и друштву. То је начин превазилажења постојећег система слободног тржишта и свих зала које оно собом носи.