БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА – КОЛОНИЈА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

АПСТРАКТ

Да би спријечили рат народи су били спремни на највеће међусобне уступке. Поштујући већински демографски принцип, сами су направили територијалну подјелу на коју су, пред међународним представником (Кутиљеров план), ставили своје потписе Мате Бобан, Алија Изетбеговић, Радован Караџић. Народ је одахнуо. Рата неће бити. Сутра заокрет. Алија Изетбеговић повукао свој потпис након боравка у амбасади САД у Београду. И почиње рат.

Силно се желио и очекивао завршетак рата, вјерујући, како је увијек до сада било, да ће након потписа мировног споразума завладати трајан мир. А онда у развој, сарадњу, помирење. Али све је другачије, трајан ни рат ни мир. Биједа, сиромаштво, распродаје, задуживање, заваде, апатија, безнађе. Будућности које нема. Народ немоћан, развлаштен, језе, страхови. Идеална прилика за нове заваде. Да ли је све ово искрено и шта се истински жели са овим народима и овим простором. Нико нема поуздан одговор. Дио одговора је у институцијама које се оснивају. Да је основана централна банка, као прва претпоставка суверености, брзо би се окупиле све најумније снаге друштва. Отпочео би развој, сарадња, помирење.

Судећи по институцији која је основана изгледа да то није био циљ. Да би се поништио огроман пријетећи потенцијал помирења и развоја, остварено је сасвим другачије рјешење. Према огромном историјском искуству ништа као валутни одбор не уништава привреду и народе све до њиховог потпуног колонијалног ропства. Или, наш валутни одбор није такав.



1.  УВОД

Спречавати власт да прекомјерно троши, а охрабривати банке да увећавају кредите два су основна циља које слиједи монетарна политика. Тај посао, у независним земљама, успјешно обавља централна банка. Са својим пуним овлаштењима она најпотпуније доприноси развоју привреде.

Властита централна банка је поуздан доказ економског и политичког суверенитета земље. Без тога развој се не да ни замислити. Нема ни једне земље која је успјела у развоју, а да није имала властиту централну банку.

У неслободним земљама, које су без свог економског и политичког суверенитета, умјесто централне банке оснивају се валутни одбори. То је монетарна институција без монетарних овлаштења. Стварни садржај мјењачнице се испуњава празним појмом централне банке. И што је најважније то има и своје присталице. Не само политичке, што је разумљиво, него и из реда економиста. Посебно изненађење су економисти из земаља у којима је уведен валутни одбор.

Искреност оних који из правца својих развијених земаља изричу позитивне оцјене о валутном одбору, видљива је већ на први поглед. Сви који тако говоре код себе имају централне банке.

Валутни одбор, као институционални израз неслобода, није у стању да обезбиједи успјешан развој. Слобода је јача од неслободе. Нема примјера у историји да је нека земља дугорочно успјела у околностима валутног одбора. Узалудна су сва упињања политички промишљених економиста. Не могу помоћи. Садашњи валутни одбори су приморани на пропадање, баш као и они из прошлости.

Ослободилачки покрети педесетих прошлог вијека били су скоро збрисали валутне одборе са географске карте. Глобалистичке неслободе су их поново оживјеле. Сасвим природно. И одмах су се, и код нас, нашли њихови бранитељи . Не гледајући на народ и привреду, на јадно стање у којем се налазе и све опасне пријетње које надолазе, данас се пружа скоро општа политичка, па и економска подршка валутном одбору у Босни и Херцеговини. Понављају се познате неистине о доприносима стабилности валуте и цијена, порасту извоза, дотоку страног капитала, порасту бруто друштвеног производа и запослености и слично. Гледа се само на садашњост не дижући поглед према будућности вјероватно да се не би угледала сва величина економског слома која пријети и који надолази.

У раду ће се покушати да се открију неке од ових неистина и да се дигне поглед према будућности.

2. ИСТОРИЈСКЕ ПОУКЕ И ПОРУКЕ

Изворно, идеја валутног одбора потиче од енглеског краља (Wиллиамсон, 1995., стр. 5). Прве формулације су се појавиле у раним 1800-им годинама од економиста окупљених у тзв. „монетарној школи“.

Основни разлог појаве валутног одбора је настојање Велике Британије да, и на тај начин, сачува своје империјално царство. Набујали ослободилачки покрети су носили опасности масовног политичког и економског ослобађања колонија. Да би се то спријечило смишљен је валутни одбор као веома успјешна колонијална институција. Ефикасност је била изузетна. Скоро без икаквог отпора продужено је колонијално ропство, у низу земаља, за следећих сто година. Трошкови функционисања су били скоро безначајни а користи изузетне. Организовањем валутног одбора свом снагом се и даље доприносило економском развоју империје, а уништавању домаће привреде. И тако до потпуног економског слома. То је управо непосредан допринос дјеловања валутног одбора.

Први успјешан покушај оснивања валутног одбора остварен је у британској колонији Маурицијус 1849. године. Од тада број земаља са валутним одбором убрзано расте. Свој врхунац достиже око 1940. године када је око 50 земаља свијета истовремено било у режиму валутног одбора. Укупно је око 70 земаља до сада остварило ову врсту искустава .
Половицом прошлог вијека догађа се нагли заокрет. Набујали ослодилачки национални покрети су масовно извлачили земље из режима валутних одбора. Већ око 1950-те године свега су четири крајње мале земље задржале валутни одбор: Бермуда (63.000 становника), Кајманска острва (35.000 становника), Фокландска острва (2.800 становника) и Гибралтар (29.000 становника). Од тада валутни одбор, као монетарна институција, скоро да је био заборављен.

Интерес је нагло порастао са покретањем процеса глобализације. Први пут у историји валутни одбори се оснивају на тлу Европе. Посебно је важно да су то релативно крупне и државе са претходним релативно високим нивоом економске развијености: Естонија 1992 – 1,4 милиона становника, Литванија 1994 – 3,6 милиона становника, Босна и Херцеговина 1997 – 3,8 милиона становника и Бугарска 1997 – 7,8 милиона становника какве се у историји валутних одбора углавном не сусрећу.

Историјску улогу оснивања колонијалних валутних одбора сада је од Велике Британије преузела Европска Унија.

Валутни одбори су резултат углавном британске колонијалне власти. Само њих неколико (Аргентина, Филипини, Бермуда, Хонг Конг) користе долар као резервну валуту.
Након ослобађања од валутног одбора земље су чекали тешки проблеми исправки вриједности девизног курса и провале инфлације (Сцхüлер, 1992.; 132). Вријеме трајања валутног одбора је вријеме скоро потпуног уништења домаће привреде. И након дужег времена земље нису у стању да се економски опораве. Валутни одбор је такорећи трајно зауставио развој на тим подручјима. Неподношљиви дугови и платни дефицити, уништена привреда, распродати природни ресурси слика је опустошене земље након валутног одбора. Данас су то најсиромашније земље свијета.

Историја јасно упозорава да се у режиму валутног одбора западало онда када се губила политичка самосталност, а из њега излазило када се политичка самосталност поново стицала.

Присуство валутног одбора, историјски мјерено, је довољан доказ политичке заробљености. Углавном се то догађало након ратова и дубоких економских криза. Да је валутни одбор колонијална институција и да не доприноси развоју властите земље говори и податак да „ниједна већа и развијена земља тржишне привреде није користила монетарни одбор“ (Душанић, 2005.; 41).

Након ослободилачких покрета укидани су валутни одбори а осниване властите централне банке. Валутни одбор је, историјски гледано, показатељ губитка, а враћање централне банке је показатељ поновног стицања суверенитета.

Скоро да нема случајева промјена у девизним курсевима, девалвације односно ревалвације у времену трајања валутних одбора. Да није случаја Источних Кариба код којих је (1976) приликом замјене резервне валуте (енглеске фунте за амерички долар) смањена вриједност домаће валуте (источно карибски долар) за 30 % девалвација би, у околностима валутног одбора, била непознат појам. Слично се односи и на ревалвацију. У дугој историји валутног одбора, од преко 160 година, догодиле су се само три ревалвације валуте (Сингапур и Брунеи 1973., Хонг Конг 1967.). Разлог је у повезаности валутног одбора са иностраном а не са домаћом привредом. Само инострани разлози могу да доведу до промјене вриједности домаће валуте (Сцхüлер, 1992.; 185).
Нема случаја да је неки валутни одбор пропао због пропадања домаће привреде. Кретања су супротна. Што је домаћој привреди теже, валутном одбору је све боље. Они се уништавају онда када сиромаштво толико нарасте да то покрене социјалне протесте који се претварају у ослободилачке покрете.

Средином прошлог вијека када су пред ударом ослободилачких покрета валутни одбори скоро нестали са историјске сцене појавиле су се и бројне критичке економске анализе у којима су валутни одбори обојени црним бојама (Невин 1961., Марс 1948., Оw 1985.). Изгледало је да је стављена тачка на критичку научну мисао. Валутни одбори су штетни за развој домаће привреде, владало је опште мишљење.

Покретањем валутних одбора на основи глобализације поново је оживила и ова врста економске дискусије. Поново се сусрећу позитивна и негативна мишљења. Знајући за негативне ефекте валутног одбора многи траже излазе у омекшавању историјски ригидних модела, вјерујући да је на тај начин могуће допринијети порасту њихове ефикасности. На тој основи критика је знатно мекша од оне из педестих прошлог вијека. Примјетна је не мала снага политике под којим теретом се остварују и одређена прилагођавања (пожељних) економских мишљења. То је посебно примјетно код аутора у чијим земљама су управо основани валутни одбори, што се односи и на нас.


3. ПРЕВАРАМА У КОЛОНИЈАЛНЕ ПОХОДЕ

Енглеска је одавно примјетила да се не исплати силом освајати туђе територије и народе. Далеко су ефикасније преваре. Под привидом властитог политичког суверенитета, подмићујући и присиљавајући домаће политичаре остварује се успјешна економска колонизација. На тим основама, такорећи без метка, Енглеска је створила и најдуже задржала највеће колонијално царство. Знајући за то данас су сви „постали Енглези“. Сви развијени се, у колонијалном запосједању мање развијених, служе преварама. Подмићују се и присиљавају домаћи политичари да раде за рачун странаца (и наравно за свој), а против народа. Методи су веома усавршени којима је скоро немогуће супроставити се (хуманитарне помоћи, инвестирања, субвенционирања, помоћи експерата, школовања, невладине организације и слично). Све то наравно заврши у уништењу властите привреде, неподношљивим платним дефицитима и дуговима, распродајама природних и јавних добара. И ту је крај. То је већ колонијализам.
Једна од историјских енглеских превара, која није успјела, односи се на „слободно тржиште“. Развијенија од Европе и Америке (XИX вијек) Енглеска их је убјеђивала да је за све најбоље да они своје сировине прерађују у Енглеској одакле ће добивати најквалитетније и најјефтиније индустријске производе. Америка и Европе ће производити сировине, а Енглеска ће их прерађивати. Неке европске земље су то прихватиле. Њемачки економиста Франц Лист је извршио самоубиство пошто није успјео да убиједи своју владу да не насједне тој превари.

Превару су прозрели и одбили амерички економисти. И поред природне заштите, због великих транспортних трошкова, Америка је штитила своју челичну индустрију царинама од 100 %. На понуду Енглеске да се укину царине на извоз сировина, а она ће укинути царине на увоз готових производа амерички економисти су смислили крилатицу: „Немој слушати шта Енглез прича, него гледај шта ради“. Подсјетили су Енглезе на њихову економску историју и краљевску породицу Тјудора. Док су продавали вуну Европи Енглеска је сиромашила, а Европа се богатила. А онда је породица Тјудора прво увела царине на извоз вуне, а онда потпуно забранила извоз. На тој основи Енглеска је убрзо постала најмоћнија свјеска сила у текстилној индустрији.

На понуду Енглеза амерички предсједник Абрахам Линколн је подругљиво одговорио: „Слободна трговина је добра ствар. Штета што немамо новаца за њу.“ (Реинерт, 2006., 32).

Историјску улогу Енглеске данас је преузела Америка. „Имајући у виду стратегију коју Америка данас примјењује према трећем свету, могло би се рећи: ‚Радите оно што што су Американци радили, а не оно што сада причају’.“ (Глобализатион, 2007., 36). Данас се, у кругу развијених, упорно развијају вјештине да се једно ради, а друго прича. Увјежбавају се преваре. Једно се ради у властитој земљи, а сасвим супротно се препоручује мање развијеним земљама (правите другом штету да би Вама било добро, говоре енглески економисти). У том циљу измишљен је и подругљив и понижавајући појам транзицијских земаља, од када су преваре добиле свој потпуни легалитет. Углавном се то остварује путем финансирања бројних „истраживања“ и масовног публиковања резултата.
Све што није добро за развијене добро је за мање развијене транзицијске земље. Као да географија и степен економске развијености могу да мијењају економске принципе и законитости. Али на жалост то је широко прихваћено и од економиста мање развијених (транзицијских) земаља.

Оно што није успјело Енглеској у XИX вијеку успјело је Америци и Европи у XXИ вијеку. Мање развијеним земљама Европе је наметнуто „слободно тржиште“ као велика економска превара.

Све се ово односи и на валутни одбор. По свом начину функционисања и коначном резултату валутни одбор је заправо велика економска превара.


4. ЗА ТУЂИ РАЧУН

Одузимање домаћег новца. Валутни одбори се не оснивају да развијају домаћу него инострану привреду. Све је усмјерено на уништење домаће, а помоћ иностраној привреди.

Начин да се то оствари је прекомјеран износ девизних резерви. Девизне резерве и до 120 %   (100 % новац у оптицају плус и до 20 % обавезне резерве банака) су потпуно непотребне. У околностима централне банке девизно покриће до 30 % или највише до 50 % у стању је да покрије и највеће ризике. Нема централне банке са 120 % девизног покрића.

Оволико девизно покриће се образлаже жељом да се оствари изузетна сигурност што је, на жалост, широко прихваћено. Занимљиво је да се и код нас томе толико аплаудира, не улазећи у све силне негативне развојне последице које иза овог стоје. Циљ свакако није сигурност. Они који се залажу за оволико девизно покриће у земљама валутног одбора код себе, у својим централним банкама тешко да се достиже трећина тог износа. И томе се не противе. То их не забрињава.

Циљ је сасвим други. У износу прекомјерних девизних резерви од мање развијене земље се одузима силно богатство, садржано у домаћем новцу, које се у форми претварања у девизне резерве претвара у богатство земље резервне валуте (код нас Европске уније). Сада се тај новац, као страни (уствари домаћи), посуђује уз изузетно високе камате привреди и становништву земље валутног одбора. Властити новац се скупо купује. То је циљ који се тако успјешно остварује.

Добро смишљена превара зар не. То је изузетно високо монетарно оптерећење. У околностима централне банке овај новац, умјесто да га купују, привреда и становништво би га добивало скоро бесплатно.

Страни (домаћи) новац служи развоју стране привреде. Кључна одредница валутног одбора је да се обавезне резерве не могу користити у властитој него у страној земљи. Није могуће куповати домаће него само иностране хартије од вриједности. Овим је у потпуности разоткривена намјера оснивача валутног одбора. Док се намјера о одузимању богатства (новца) од мање развијене земље и претварање у властито богатство (девизне резерве) вјешто прикривала жељом и потребом високе сигурности, овдје се она показује потпуно отворено, нескривено. Наравно, ако се то жели да види.
Одузети домаћи новац (богатство) претворен у страни (девизне резерве) сада служи стабилизацији и развоју иностране привреде. Јефтино се купује новац валутног одбора (девизне резерве), а онда га се тој истој земљи продаје и по десет пута већој цијени. С обзиром на величину одузетог богатства и висину цијене величина економског терета је таква да то није у стању да поднесе ниједна привреда и народ. Сви су под тим теретом пропали.

Валутни одбор не може да заштити валуту од шпекулативних напада. Када наиђу поремећаји на финансијском тржишту земља валутног одбора није у стању да се заштити. Валутни одбор, због ригидног фиксног курса, није у стању да спријечи шпекулативне ударе на валуту. Управо због задржавања чврстог курса у околностима валутне кризе, овдје су трошкови највећи.

То се управо догодило у случају девалвације мексичког пезоса (1994). Валутни удар се пренио на земљу валутног одбора, Аргентину. Само за годину дана (јануар 1994. – фебруар 1995.) Аргентина је изгубила трећину својих девизних резерви (Цхоуеири, 1999., 23). Оволики губитак капитала подигао је каматну стопу чак на 20 % (1995) што је довело до пропадања многих банака и предузећа, а привреда је запала у дубоку рецесију. Друштвени производ се смањио за 6 %, а незапосленост порасла на 18 % (Роубини, 1998., 2). Слично се догодило и у Хонг Конгу, након девалвације јужноазијских валута.
Ово јасно говори да не стоје тврдње да валута земље валутног одбора дијели судбину резервне валуте. Валутне кризе могу да погоде земљу валутног одбора, да истроше њене монетарне резерве, а да резервна валута не претрпи било какву штету.

Валутни одбор уништава домаће банке, а развија стране. Није истина да валутни одбор развија банкарски и финансијски систем. Он га уништава. Пропадају домаће, а опстају и јачају стране банке. Улога страних банака није да јачају домаћу привреду него да је максимално задужују и да наплаћују што веће камате. Конкуретнска предност страних банака је у допремању огромних количина јефтиног новца из иностранства. Годишње стране банке унесу око 900 милиона КМ (Ђого, 2011., 23) који износ се вишеструко кредитно умножава.

Домаће банке су ослоњене на скуп и недовољан новац домаћих штедиша што им онемогућава конкурентску утакмицу. Умјесто значајнијег кредитора њихов рад се, са протоком времена, све више своди на обављање функције платног промета. Историјско искуство говори да се углавном ради о безначајно малим домаћим банкама које се веома тешко одржавају на дуги рок.

Почетни проблем је у поимању новца. У околностима валутног одбора сужен је поглед на новчану масу. У новчану масу се убраја готовина изван монетарних власти, депозити банака код монетарних власти и остали депозити по виђењу код монетарних власти. У суштини се ради о готовом новцу (М0). Банкарски новац (М1 и М2) није новац у околностима валутног одбора. Он није предмет монетарне политике. Њиме управља тржиште. Да би дошли до новца привреда и становништво су приморани да га (кредитно) купују по изузетно високој каматној стопи која је 5,19 пута већа од еуро зоне (Вилендачић, 2004, 55). Наравно да то уништава и привреду и становништво.
Код централне банке у новчану масу би, поред готовог новца, био укључен и банкарски новац. Централна банка би вршила избор оптималне каматне стопе – оне која би у највећој мјери подстицала  инвестиције уз потребну заштиту привреде од иностране конкуренције. Да имамо централну банку камате би сигурно биле приближне каматама еуро зоне.

У околностима централне банке новац је јавно добро. Сагласно томе он мора да буде јефтин. Монетарни трошкови морају да буду минимални да би профити у привреди били максимални. Централна банка својом монетарном контролом ограничава профите банака како би се привреди и становништву допремило што више и што јефтинијег новца.
Валутни одбор је сасвим супротно монетарно рјешење. Овдје је новац приватно добро које, такво, тежи властитом максималном профиту. Монетарно је на супрот реалном економском. Основна сврха новца је овдје да буде скуп и да се на њему стичу високи профити, а не као у околностима централне банке, да буде што јефтинији како би се високи профити стицали, не у банкама, него у реалном сектору привреде.

Валутни одбори су профитабилни. Ни један валутни одбор није пропао. Сви су профитабилни. Домаћа привреда може у цјелости да пропадне а да профитабилност валутног одбора порасте. Разлог је што валутни одбор нема никакве везе са домаћом привредом. Кретања су супротна. Своје профите валутни одбор вуче из погоршања у домаћој привреди. Што је домаћој привреди теже валутном одбору је боље. У вријеме погоршања у привреди расту инострана задуживања. Расту девизне резерве по том основу. Продајом тих девизних резерви у иностранству банка остварује властите профите. Раст девизних резерви (задуживање) као израз пропадања привреде увећава профите банке. Профити валутног одбора потичу из иностране, а не из домаће привреде. Не постоји веза између валутног одбора и домаће привреде. Везаност је за инострану, а не домаћу привреду.


5. ПРИПРЕМА ЕКОНОМСКОГ СЛОМА

Горе од златног стандарда. На одлуку Енглеске о укидању  златног стандарда септембра 1931. године Кејнз је узвикнуо: „Мало је Енглеза који се не радују чињеници да смо раскинули златне окове. Најзад су нам руке слободне и можемо се посветити разумнијим стварима.“ (Кејнз, 1987, 192).

Валутни одбор је гори од златног стандарда. Робни новац, у златном стандарду, је у измјењивости кретања роба и новца водио ограниченим осцилацијама цијена, што је водило платно-билансном изравнању. Административни фиксни курс, код валутног одбора, то не дозвољава. Умјесто платно билансног уравнотежења тече процес увећања платног дефицита на основи непрекидног увећања прецијењености валуте. Коначно платно-билансно уравнотежење, када се нагомилају губици и дугови, завршавају у наглом губитку вриједности валуте (инфлација) што је веома болно за привреду и становништво. Трошкови новог прилагођавања су изузетно високи.

Криза без дна. Одмах након оснивања валутног одбора привреда стаје на пут кризе. Временом она се увећава идући до крајњих граница, до потпуног пропадања привреде и неподношљивог сиромашења становништва. И што је посебно важно то кретање се не да зауставити.

Централна банка препознаје два крајња стања у привреди: напредак односно просперитет и назадак односно депресију. Зависно од тог стања централна банка примјењује различите монетарне политике, да би помогла привреди. У времену просперитета вишак новца, се разним методама, повлачи са тржишта. У времену депресије привреди и становништву се допремају додатне количине што јефтинијег новца (смањује се ниво обавезних резерви, смањује се камата, утиче се на девизни курс, остварују операције на отвореном тржишту и слично) што води опоравку привреде.
У околностима валутног одбора све је другачије. Овдје нема јефтиног новца. Новац је непролазно скуп. Са растом тешкоћа у привреди, односно са растом ризика улагања, понуда новца се смањује, а његова цијена расте. То продубљава кризу. Онда када је новац најпотребнији он је најскупљи. Изгледа да смо већ ушли у ту фазу. Валутни одбор се не оснива да би помогао домаћу привреду него да би је уништио.

Емисиона добит, каматни губитак.. Централна банка остварује добит од камата и од инфлације. Валутни одбор, с обзиром да не врши емисију новца, нема приход од инфлације. Остварује само каматни приход чему се не ријетко, придаје велико значење. Посебно се истиче поклон који се чини влади (60 %). Скоро да се редовно губи из вида огроман каматни губитак (трошак) који терети домаћу привреду.

Разлика у каматама по којима наша Централна банка пласира наше девизне резерве на иностраном тржишту и камата по којима иностране банке пласирају своја средства на домаћем тржишту је огромна. Просјечна каматна стопа по којој централна банка пласира наше девизне резерве је од 0,65 % до 0,85 % на којој основи је (2010) остварено 38 милиона КМ. Улагања су остварена у Француску (49 %), Њемачку (36 %), Холандију (15 %).

На другој страни просјечне камате по којима комерцијалне банке пласирају своја средства крећу се од 7,84 % (приватна предузећа) до 9,67 % (становништво). На тим основама укупан износ камата којег су пословним банкама платила предузећа и становништво Босне и Херцеговине износи 1,2 милијарди КМ (Агенција, 2010). Овакав каматни притисак привреда није у стању да издржи и мора да пропадне.
Да је умјесто валутног одбора присутна централна банка каматни притисак на привреду и становништво би био за неколико пута мањи. Монетарни трошкови би се значајно смањили што би силно охрабрило развој привреде.

Влада без монетарне контроле. Први циљ сваке монетарне политике односи се на спречавање владе да прекомјерно троши. Ради се о потреби одржања фискалне дисциплине односно спречавању владе да улази у буџетске дефиците. Како је валутни одбор пасивни монетарни агент, он нема никаквих могућности да ограничи владу у прекомјерној потрошњи. То су идеалне околности неконтролисане буџетске потрошње и улажења у високе дефиците који се онда подмирују појачаним иностраним задуживањем. Изузетно високи буџетски дефицити су видљива особина свих земаља валутног одбора.

Валутни одбори не доприносе порасту фискалне дисциплине, као се то редовно и неосновано тврди. Напротив, ради се о појачаној потрошњи и олаком уласку у неподношљиве буџетске дефиците. Ово су идеалне околности за долазак на власт и одржање на власти слабих влада. Добре владе, у режиму валутног одбора, немају изгледа за успјех.

Дефлација – инфлација. На овом примјеру метод савременог колонијалног заробљавања скоро да постаје видљив. Говорити једно, а радити друго. Залагати се за чврста концептуална рјешења, а онда у току извођења пројекта, од тога скоро потпуно одустати. У случају валутног одбора то је изгледа доведено до краја.

Дефлација је сама суштина валутног одбора. Земљи се одузима новац. Почетна маса домаћег новца (динар, девизе и слично) се замијени за страни који се ставља у девизне резерве, а нова новчана јединица (КМ) се пушта у оптицај. Да би било новог новца нужно је производити и те производе извозити. Само је то основа увећања новчане масе (М0) што се једино сматра новцем. Оскудност новца је изузетна. Само мањи дио привреде која извози „зарађује“ новац за проширене потребе становништва и много већи дио привреде, која не извози и таква не ствара новац. Уз то, новац који се добива извозом претвара се у девизне резерве. Имобилише се и кредитно се не умножава. Са становишта суштине концепта валутног одбора несташица новца је огромна.
Ту је и проблем развоја. Уколико би привреда почела да се развија, а народ хтио да боље живи порасла би тражња за новцем што би дигло каматну стопу. Оскудица новца би се повећала. Валутни одбор и по овом основу не дозвољава развој привреде. Дефлација, као највећа економска болест, уграђена је у саму суштину функционисања валутног одбора. То је опасност која је непрекидно присутна.

Када би се концепт валутног одбора доследно остваривао привреде би, због притиска дефлације, пропадале одмах на почетку. Компромитација валутних одбора би била изузетна. Рјешење је пронађено. Једно је што се прича, а друго се ради.
Да би било новца није потребна домаћа привреда и није потребно извозити. Новац увозе стране банке (око једну милијарду КМ годишње). Од девизних дознака у земљу стиже преко три милијарде КМ. Ту су и инострана задуживања (просјечно годишње преко 0,5 милијарди КМ). Продаја предузећа и осталог су такође значајан извор страног новца.
Да смо остали на изворном садржају валутног одбора већ би били без новца. Дефицит платног биланса (6,3 мрд. КМ) је приближан износу (6,4 мрд. КМ) девизних резерви (Годишњи извјештај 2010., 53).

Пошто се ради другачије (пракса) него што се прича (концепт) новца има толико да га остаје и за инфлацију која је два пута већа од инфлације еуро зоне (Ђого, 2011., 57). И тако умјесто дефлације као економске суштине валутног одбора, инфлација као његова изведбена варијанта. Несуштина која превладава суштину.
Инфлација је веома значајна за коначне економске учинке валутног одбора. Посебо се то односи на прецијењеност валуте.

Прецијењена валута. Умјерена инфлација је најефикаснији и уједно најприкривенији начин припреме економског слома. Непрекидно се истиче захвалност валутном одбору за ову њену скромну величину називајући то доприносом, стабилизацији. Нико не помиње и нико не страхује за коначан резултат.

Одмах на почетку, поштујући огромну количину (страног) новца који је без свог реалног покрића, почиње тећи процес прецјењивања валуте. Цијене у земљи расту брже од иностраних. Лако међународно кретање капитала доводи до убрзања раста увоза. Исплати се вани куповати а овдје продавати и зарађивати на разлици цијена. Извозити је све теже. Платни дефицит је у порасту али несташице новца нема. Обилни су извори из којих дотиче (дознаке, задуживања, продаје, стране банке). Прецијењеност валуте је у огромном порасту. То гуши и уништава домаћу привреду (опада конкурентност), али то не привлачи неку пажњу. Новца за увоз има још увијек довољно.
Чврст административни курс не попушта без обзира на огромну нараслу разлику између реалне и номиналне вриједности валуте. Номинална вриједност се не мијења док је реална све мања. На једној страни то уништава домаћу привреду, а на другој доноси изузетне користи странцима. Онда када дође до изравнања номиналног са реалним курсом, када дође до огромне провале инфлације странци ће остварити изузетну шпекулативну добит за износ прецијењености валуте, а ми толику штету.
Мјерено односом износа иностраног дуга (6,2 мрд. КМ) и платног дефицита (6,3 мрд. КМ) у односу на статистички исказану вриједност бруто друштвеног производа од 24,7 мрд. КМ (Годишњи извјештај 2010.) прецијењеност је ниска и износи свега око 50 %. Умјесто номиналне вриједности од око 2 КМ/Еуро реална вриједност износи око 3 КМ/Еуро.
Проблем је међутим у погрешном мјерењу бруто друштвеног производа (БДП). То се показује већ на први поглед. Пред крај деведесетих (1990) у Босни и Херцеговини се остваривало     1.800 $/становнику, по чему смо били неразвијена земља (Јакшић, 1995). Сада, статистички мјерено, остварујемо 4.800 $/становнику и спадамо у ред средње развијених земаља. Неповјерење према подацима се намеће. Онда, са онаквом привредом, па неразвијени, а сада, скоро без привреде, па у ред средње развијених. Ризик да народ пукне од смијеха.

Разлог је у погрешном статистичком мјерењу БДП. У њега се урачунавају вриједности које нису „наших руку дјело“. У БДП се неосновано урачунавају: инострани дугови, платни дефицити, дознаке. То повећава статистичку вриједност БДП за око 50 %. Када се те „туђе“ вриједности искључе из вриједности нашег БДП излази да БДП БиХ по текућим цијенама (2010) износи 13,5 мрд. КМ. Када се та вриједност, по цијенама из 1997. године, сведе на реалну вриједност добива се износ БДП БиХ у 2010. години од свега 6,5 мрд. КМ (Милојевић, 2009., 2010.,2011.). Сада је инострани дуг и платни дефицит (12,7 мрд. КМ) око два пута већи од износа реалног БДП. Прецијењеност валуте на тој основи износи 100 % .

То је веома тешко економско стање. У моменту свођења номиналног на реални курс, до чега једном мора доћи, најдаље у тренутку укидања валутног одбора, то би било стање потпуног економског слома. Цијене у земљи би порасле за најмање два пута. Предузећа би масовно пропадала, а број незапослених се нагло увећавао. Вриједност дугова и дефицита би порасла за око два пута. Умјесто садашњих око 12 мрд. КМ вриједности роба које је потребно извести, да би се вратили дугови и изравнао платни биланс, тада ће то износити преко 24 мрд. КМ. У двоструком порасту сиромаштва а да се то оствари, тешко је и замислити. То је већ стање потпуног економског слома.

Коначан циљ валутног одбора је постигнут. Ми сиромашимо, а странци остварују изузетну шпекулативну добит од 12 мрд. КМ.

Да је умјесто валутног одбора била централна банка стање би било сасвим другачије. Постепеним промјенама девизног курса помагало би се домаћој привреди. Одржавала би се и њена инострана конкурентност. Новац и робе у иностранству би биле све скупље што би ограничавало увоз и задуживање. Пријетње економског слома не би постојале.


6. ЗАКЉУЧАК

За развој је потребна сигурност и повјерење. У Босни и Херцеговини, прије тога, потребно је помирење и квалитетан мир. Да би се то остварило нужно је градити ефикасан привредни систем. Само је развој оно што вуче напријед и оставља терете прошлости иза себе. Потребно је градити институције економског и сваког другог интегрисања чији рад је заснован на властитој пуној одговорности. Таква освједочена институција је централна банка. Она својим радом никог не оставља по страни. Да би било резултата сви су обавезни на пуни допринос и сарадњу. Централна банка је институција мира и економског напретка.

У раду су разматрана бројна питања која јасно говоре да се валутни одбор не оснива да би доприносио развоју домаће него иностране привреде. Његове везе са домаћом привредом скоро да и не постоје. Фиксни девизни курс који се показује у привиду ниске инфлације опасно прикрива крајњи резултат. Пред нараслим дуговима и дефицитима чврст курс ће морати да попусти када ће се догодити огромна провала инфлације, што је равно коначном економском слому. Процјењује се да прецијењеност валуте сада износи 100 %. Изводи се закључак о потреби пуног ангажовања на укидању валутног одбора и оснивању централне банке Босне и Херцеговине.