У покушају отимачине Косова од Србије има нечег промислитељског

 Отимање Косова од Србије, које свакако може представљати само привремену окупацију, никако коначно стање, осим својих очигледних негативних последица, има свакако и својих добрих страна. По оној народној, “нема зла без добра” или “Човек снује, Господ пресуђује”, из великог страдања и мука на распетом Косову и Метохији, може се свакако извући и Промислитељска црта и учешће Промисли Господње и милости Господње и у овом чину.

На десету годишњицу велике српске несреће “српске петооктобарске револуције”, за Руску Народну Линију написао сам текст “Ја нисам сам, са мном је Бог”  https://www.ruskline.ru/analitika/2009/10/05/ya_ne_odin_so_mnoyu_bog/  у коме сам писао о великој несрећи србског народа која га је задесила после доласка на власт западних најамника. Тамо сам образложио да је слањем у затвор Слободана Милошевића, Запад тиме желео да га казни због непослушности и непристајања на западни вредносни систем, али су му тиме, по Промисли Господњој, вероватно спасили душу. Тамо је у Хагу, од неверујућег човека, Слободан постао верујући хришћанин, који је почео да слави Крсну славу и на питање судије како може да се брани сам, без адвоката – он је одговорио овако:  “Господине судија ја нисам сам, са мном је Бог”. Ту се показала та народна србска пословица – “Човек снује, Господ пресуђује”. Хтели су да казне човека, а дали су му могућност да у миру окаје своје грехе и мученички умре у хашком казамату.

Можда после извесног историјског периода и на ово данашње безакоње савремених западних христобораца, посебно по питању наше заједничке свесрпке куће – Косова и Метохије – будемо гледали кроз призму велике Божије Промисли над  многострадалним народом нашим. Јер нас борба за свету српску територију, спасава од још погубније ствари – губљења душе народне. Као у време Александра Невског у Русији, када је велики кнез морао да бира између два велика зла – ропства татарско-монголског и ропства западно-папског, тада оличеног у католичком Шведском царству или Тевтонским орденима. И велики кнез је схватио својом православном душом, да је много погубније падање под духовно ропство Римског папе од падања под физичко ропство Татаро-Монгола. И са мачем у руци одлучно се супроставио папистима, прихватајући привремену световну, чисто физичку превласт Татаро-Монгола. Данас као да Косово и Метохија, чувају народ Србски од модерног духовног ропства – уласка у ЕУ, по цену привременог губитка своје свете територије.

Недавно је у Србији боравила једна козачка делегација, која је са чудотворном иконом Табинске Мајке Божије прокрстарила србским земљама, обилазећи места руске емиграције и велике српске светиње. Они су успели да тајним каналима уђу и на окупирано Косово и Метохију и тамо пруже велику моралну подршку народу србском на барикадама. Читали су акатист чудотворној икони Табинске Мајке Божије док је изнад њигових глава кружио хеликоптер са главнокомандујућим КФОР-а. Храброст руске браће козака изазвала је праву  антируску хистерију у шиптарским средствима јавног информисања и од стране КФОР-а а и код србских најамника и западних плаћеника у Србији. Индикативно је запажање руководиоца Крсног хода са Табинском иконом Мајке Божије, војног заповедника Константина Вадимовича Крилова, о утисцима из Србије, који као да су дубоко онеспокојили западне најамнике у Србији, па су започели праву антируску хистерију. Константин Крилов је рекао следеће:

“Прво што морам приметити да у Србији више воле Русе него што ми волимо сами себе. Ја сам непрестано имао утисак да не боравим у иностранству, него као да сам на руској земљи. У Србији буквално све дише Русијом… Ми који смо били у саставу Крсног хода са Табинском иконом, успели смо да боравимо и на Косову и Метохији. Срби, житељи србских енклава на Косову и Метохији, били су одушевљени нашим доласком, сретали су нас са нескривеним одушевљењем. Јер то је била прва руска делегација од 2004. године, која је боравила на, од стране Албанаца окупираној србској територији. Нас су примили руководиоци тих енклава и буквално нас обасули поклонима. Ми смо видели да са једне стране стоје житељи србских енклава – ненаоружани људи, старци, жене и деца, а са друге стране – до зуба наоружани припадници КФОРА-а. Притом, оружје тих снага је окренуто против Срба, иако све провокације постојано долазе само са албанске стране. Ми смо видели хеликоптере који лете изнад србских енклава. Уопштено, ја сам стекао такав утисак да се не ради о рату за некакве територије, у питању је рат против светог Православља.

На крају бих желео посебно истаћи, да Срби са Косова и Метохије херојски стоје на бранику Православне вере и то не може да не изазове усхићење и уважавање.“ https://borbazaveru.info/content/view/4089/1/.

Антируска хистерија у Србији, чији смо сведоци ових дана, синоним је и са антисрбском хистеријом и са антиправославном хистеријом – јер јенаше Православље у ствари главна мета западних и прозападних модерних нациста и Константин Крилов је одлично запазио суштину западне политике и према Србима и према Русима. Суштина те политике јесте – рат против светог Православља. И ту долазимо до оне тачке која спаја промисао Господњу са модерним страдањем на Косову и Метохији.

Гледајући са становиштва онога што је најважније за сваки народ, а то је очување душе народне од моралне пропасти, онда је страдање Срба на Косову и Метохији било спасоносно за какво-такво очување хришћанског морала код Срба. Јер имајући у виду моралну деградацију савременог западног друштва, његову потпуну моралну изопаченост и дубоко антиправославну идеолошку основу, највећи могући национални интерес србског народа у овим тешким годинама, био је  – неулазак Србије у Европску Унију! Ако већ нисмо могли да се, као од куге, оградимо од “европских вредности” које су на западу својим содомским антихришћанским духом потпуно уништиле хришћанску породицу и све моралне  вредности хришћанства, свакако је јако значајно што ипак још нисмо у саставу те модерне содомије. Колико би душа невине српске деце већ било заражено овим душепогубним духом, да смо одавно постали чланови Европске Уније? А нисмо постали део тог друштва, понајвише захваљујући распетом Косову и Метохији и нашим великим православним светињама, које нас и данас својим страдањем, чувају од још већег зла – потпуне духовне пропасти.

Србски народ у дубини своје православне душе осећа, да није највећа вредност укидање виза, луксуз и разуларени живот као на Западу, него духовно богатство које су му у аманет оставили његови велики преци. Јер државу српску нису стварале авантуристичке битанге и лопови, него су српску државу стварали светитељи Христови. Ако то не схватају људи-пужеви, који су примили содомски дух отпавши од народног духа православног и који су зато у служби наших вековних крвника, србски народ православни, још незаражен содомским духом, одлично то разуме.

Зато и не чуди овакав невероватан контраст између народа Србског који још није заражен “европским вредностима”, који прихвата своју једноверну и једнородну браћу руску као своје најрођеније и његових отпалих представника, који заражени тим истим “ европским вредностима” одишу содомском мржњом према свакој појави и пројави православног духа.

Слава Богу за све!