Стране инвестиције су штетне

 Толико се успјело овладати мислима, довести их у ропски положај да је данас тешко остварити признавање истине и онда када се она тако јасно показује. Под диригентском палицом иностраних финансијера посебно Међународног монетарног фонда и Свјетске банке бројне мање развијене земље скоро у хору понављају ријечи благодати страних инвестиција за властити развој. Задужују се безвриједним новцем којег отплаћују извозом реалних материјалних вриједности. И ту превару слабе владе свом народу приказују као једини развојни излаз. 

Иако је кроз вријеме развоја све мање, а дугова и неразвоја све више не престаје се са овом врстом говора. Без обзира што говор нема своје реално покриће са њим се не престаје. Разлог је једноставан. Слабе владе су ту доведене не због развоја него ради задуживања. Стране инвестиције нису за то да донесу добробит народу него да се лоше владе одрже на власти. Када би којим случајем престале да се задужују, брзо би сишле са власти. 

С обзиром да нема властите акумулације страним инвестицијама се прибавља инострана акумулација која је тако потребна за остварење властитог развоја, најчешће је образложење које се чује. Ипак истина је на сасвим другој страни. Умјесто развоја увећава се неразвој. Богатство се смањује, а дугови и дефицити расту. Расте незапосленост и сиромаштво. То је опора стварност која не привлачи неку пажњу. 

Нема земље која се значајније отворила за инострана инвестирања, а да је успјела у развоју. Све су завршиле у сиромаштву и дуговима. Чак и ова врста теоретских образложења није у стању да покрене ову врсту дискусије. Иако се штетност иностраних инвестиција показује скоро на сваком мјесту на њима се и даље упорно истрајава. 
Штетност страних инвестиција је лако схватљива. Нагли прилив страног новца диже цијене у земљи. То обара вриједност домаћег, а диже цијену страног новца. Опада извозна цијена домаћих, а расте увозна цијена иностраних роба. И најповољнији кредити, која средства би чак била уложена у производњу, не пружају могућност остварења таквих профита који би били у стању да подмире трошак камата и трошак раста вриједности страног новца. Они су нужно мањи. То онемогућава отплату кредита. 

Да би се прибавила средства за отплату кредита држава увећава порезе. То само погоршава економско стање у земљи. Расту цијене, привреда успорава развојни ход, расте платни дефицит, опада бруто друштвени производ, расте незапосленост. Предузимају се мјере девалвације валуте, репрограмирања дугова, дизања нових да би се вратили стари кредити.
Почиње спирала дугова из које се углавном не излази. 

Посебна тешкоћа је у употреби кредитних средстава. Посуђена средства владе углавном не употребљавају за производне него непроизводне сврхе, што је управо случај код нас. 
Од укупно 3,3 милијарди КМ иностраних средстава (2010) буџет је потрошио 1,5 милијарди КМ, у инфраструктуру је уложено 1,5 милијарди КМ, а у привреду (жељезницу и слично) је отишло свега 300 милиона КМ. Може се само замислити које су силне негативне последице оваквог утрошка средстава. Оне су сада невидљиве због присуства чврстог девизног курса. Провала, сада задржане инфлације, тек ће наступити када ускоро престане да важи чврст курс. Тада ће изаћи на видјело и све погубне последице оволиког иностраног задуживања. 

Само је модел привредног раста заснован на домаћој штедњи, домаћој акумулацији и домаћим инвестицијама успјешан. То показују примјери свих земаља које су одбиле „услуге“ посебно ММФ-а и Свјетске банке. Али тада на власт морају да дођу способне и патриотске владе. Хоћемо ли и ми имати ту срећу.