Сјај далеке звезде

Имала је само пет година кад је отишла из Цариграда. Вероватно је једва понешто памтила из родитељског дома, можда цвркут птица око дворца, високе зидове боје меда или одсјај светлости што се разлива над Златним рогом и куполама кад сунце тоне у море. Била је мала, веома мала, кад је кренула на запад - међу Трибале (како су у Византији називали Србе), где су је дали, поклонили, продали... Која је права реч, питала би се у себи много година касније у миру манастира, док би спуштених очију приносила храну остарелом, готово полуслепом оцу Андронику. Знала је шта би јој одговорио. Понављао је то већ стотину пута и све чешће што је бивао старији: „Покрајине царства биле су опустошене, становништво одведено у ропство и царица и ја нисмо имали другог избора него да се растанемо са својим драгим и премладим дететом и да га предамо у руке једног варварина - краља без осећаја. Оружје није могло натерати непријатеља на мир, а ниједан мир закључен с њим не би био тако потпун и трајан као мир поткрепљен женидбом. А цар нема другог родитеља осим закона и нема друге деце осим свих Ромеја.”
Све те речи примала је с миром, хришћанском покорношћу и понизношћу, онако како јој дужност налаже кад се ради о речима оца, па уз то још и цара, иако бившег. Јер Бог - који је један, увек праведан и милосрдан - Бог јој је одредио судбину какву је имала и на коју не сме да се жали него, и поред свега, треба да буде поносна. Испунила је свој дуг принцезе рођене у пурпуру. Симонида Палеолог, порфирогенита и краљица Србије.

Штићеница светог Симона

Сетна је прича о царском роду Палеолога јер то је повест о опадању и крају велике цивилизације, о сумраку царства које је непрекидно с Римском империјом владало и опстајало медитеранским светом више од два миленијума. Царства не умиру лако. Тако ни Ромејско царство (тј. Византија) није пало чак ни онда кад су западни крсташи у 4. крсташком рату 1204. године освојили Цариград. Само пола века касније, један Палеолог - Симонидин деда и оснивач нове царске династије - Михаило VIII на челу византијске војске поново ће ући у Константинопољ (1264. године) који ће још два века бити главни град царства. Али, иако је обновио царство, Михаило VIII Палеолог није за собом оставио добру успомену. Упамћена су два његова велика греха: ослепео је свог сувладара, десетогодишњег дечака Јована IV Ласкариса чији је био тутор. Други грех је у очима православних био још већи, толики да је наследник Михаила VIII - Андроник II Палеолог - морао да сахрани оца на тајном месту како му огорчени монаси и верници не би обешчастили посмртне остатке. Грех Михаила VIII био је у томе што је прихватио црквену унију с католичком црквом, па је, не покајавши се, и умро као унијат. Андроник II вратио се православљу, али то му није много помогло да ојача већ сасвим ослабљено и смањено царство. Да ли је грех првог Палеолога, у два наврата изопштеног из цркве, бацио сенку проклетства на све његово потомство, па и на државу?

Симонида се родила око 1292. године, у оно доба кад се Византија већ претворила у своју сенку. Остала је прича да је њена мајка Ирина од Монферата, друга жена Андроника II, имала неколико неуспешних трудноћа. Кад је Симонида требало да се роди, запаљено је 12 свећа пред иконама 12 апостола. Најдуже је горела свећа пред иконом апостола Симона по коме је принцеза тако добила име. Андроник II био је дуговечан али слаб владар. Више је волео да се бави ученим теолошким расправама него да ратује. Притиснут недаћама, понудио је освајачу са севера, српском краљу Милутину, руку своје петогодишње кћерке Симониде. Тако је Бог одредио и о томе нема шта више да се размишља, говорила би у себи Симонида осећајући, ипак, негде дубоко у себи неправду. Иако одрасла у Србији, и даље је често сањала царски исток где се сунце рађа, и онај топли ветар и бескрајно светлуцаво море које запљускује зидине шареног града у коме столује једини цар.
Стефан Урош II Милутин имао је непуних педесет година, неколико бракова и одраслу децу кад се оженио петогодишњом принцезом (1299. године). Страстан и нагао, није сачекао да од девојчице постане жена, него, како је забележено у византијским хроникама, Симониду повредио и учинио доживотно нероткињом. Трпела је целе две деценије. Трпела је краља, тог за њу старог човека, избораног, брадатог, и с језом се сећала оног тренутка кад јој је постао муж. Трпела је свекрву Јелену Анжујску која је није волела, јер није волела ни Византију. Трпела је и рођену мајку, царицу Ирину која је само мислила на то како да искористи кћеркин положај да би синовима Димитрију или Теодору обезбедила наслеђе на српском престолу. И од свег тог живота у Србији, пуног свиле и броката, светковина, краљевских гошћења и лепих јела, прослава, панађура, сјаја свећа, калуђера, цркви, манастира, дворова, остали су јој само трпљење и скривена сета.

Дуго је вребала прилику за коначно бекство с двора. Кад јој је умрла мајка, отишла је на сахрану у Цариград и решила да заувек остане у граду свог детињства (1317). Милутин је беснео и претио... све док колебљиви Андроник II на крају није попустио. Али, Симонида је смислила нов начин да избегне повратак мужу. Пре границе, у граду Серу, одлучила је да се замонаши и обукла је калуђерску одећу. Није јој помогло. Дошао је њен полубрат, поцепао јој калуђерски вео и предао је Србима. У то доба имала је нешто више од 20 година, а Милутин скоро 70.

Већ остарели српски краљ, можда у жељи да бар пред крај живота одобровољи своју разочарану краљицу, наредио је да се изгради једна од најлепших међу његовим многобројним задужбинама - Грачаница. У цркви су сачувани портрети краља и краљице који не стоје заједно, како то често бива, него су насликани на два одвојена стуба. Можда је, након бекства у Цариград, Симонида тако пожелела. На фресци, Милутин - старац дуге, беле браде - у рукама држи задужбину. Богато одевена, с раскошном круном и накитом, насликана је краљица, жена префињеног изгледа, која оставља утисак извесне одсутности. Као да је сликар желео да покаже да су краљичине мисли већ негде другде, изван земље Трибала.

Кандило за Милутинов гроб

Присећала се Симонида и оног дана кад је њен муж, Богом и родитељима дан, малаксао и непокретан пао у постељу. Силник је одједном постао слабији од детета. „И не беше гласа ни слушања од њега јер се беше свезао језик његов”, записао је архиепископ Данило II. Двор се скоро одмах испразнио. Већина је тражила наклоност могућих наследника. Самртника су оставили калуђерима и Симониди која га је неговала тих последњих дана. Давала му је воде тек да преживи, али да трпи жеђ. Молио је погледом за мало воде онај који током живота никада није замолио. Милутин је увек, без питања, грабио све што би пожелео - земље, жене, богатство. Србију је удвостручио на рачун Византије, брату је преотео краљевство, братанца бацио у тамницу, сина ослепео. Касније би се кајао, исповедао и сваке године градио по једну задужбину. Док га је Симонида сахрањивала у манастиру Бањска, већ су међусобно војевали претенденти за српско наслеђе: Стефан, Константин и Владислав. Те, 1322, године Симонида се вратила у Цариград, где је такође трајао грађански рат за престо између остарелог али упорног Андроника II и његовог унука Андроника III. Најзад је била слободна. Остала је верна оцу, кога је храбрила лажним предсказањима гатара. Иако је још била млада, није желела другог мужа. Склонила се у манастир Светог Андрије. Тамо ју је чекао мир. Али, пошто је Андроник II био приморан да сиђе с престола и оде у манастир (маја 1328), кћерка Симонида га је неговала. После очеве смрти (1332) замолила је ученог Григору да састави посмртну песму за бившег цара. Кад су јој након неколико година стигле вести о томе да је Српска црква прогласила Милутина за свеца, тек на тренутак поново је осетила онај стари немир који је већ почела да заборавља. Али, брзо се прибрала и вратила својим дужностима. У хагиографији светог краља Милутина Данилов ученик записао је да је краљица удова из Цариграда послала „кандило од скупоценог злата и такође платна скупоцена” за Милутинов гроб. Последњи пут Симонида се спомиње 1336. године кад је била присутна на великом збору који је сазвао њен нећак. Том приликом цар Андроник III је бившој српској краљици исказао посебно поштовање. Не зна се тачно кад је умрла.

Царске везе

Иако најпознатија, Симонида није била једина принцеза на српском двору из куће Палеолога. Стефан Урош III Дечански (Милутинов син) оженио се 1325. (други пут) Маријом Палеолог, кћерком паниперсеваста и ћесара Јована, намесника Солуна (синовца цара Андроника II). Опседнут жељом сваког потомка рода Палеолога за власт по сваку цену, Јован је покушао да уз помоћ српског зета створи себи независну државицу око града Солуна. Међутим, убрзо је умро. Кад се удала, Марија је имала дванаест година, а њен муж педесет. Имали су више деце, од којих је најпознатији Симеон (Синиша) Немањић, српски деспот у време цара Душана, касније цар у Тесалији. Након мужевљеве смрти, Марија се није вратила у Византију као њена тетка Симонида, него се замонашила у Србији. Умрла је у Скопљу 1355. године као монахиња Марта.

„Из царског руха проистекох и у царско опет стигох, која у овом свету милошћу оног ко ме сазда владарком звана бејах Марија. Монашког удостојих се образа и у њему наречена бејах Марта кад смртни час на ме дође. И земљи бејах предата у лето 6863. месеца априла у седми дан, док царствова премили мој син свим Србљима и Грцима, самодржавни цар Стефан и премили мој унук, краљ Урош.
А вас, оци и браћо у Господу, молим помените ме у молитвама својим”.
Деспот Стефан Лазаревић оженио се 1405. године Јеленом из племићке породице Гатилузи, свастиком цара Јована VII Палеолога. Њени отац и деда владали су острвом Лезбосом и били су у блиском сродству с византијским Палеолозима, због чега се вероватно Стефан и одлучио на овај брак у коме није било деце.
Трећа принцеза из куће Палеолога била је Јелена, кћи последњег морејског (пелопонеског) деспота Томе Палеолога (брата последњег византијског цара Константина XI Драгаша), која се удала за деспота Лазара Бранковића (сина деспота Ђурђа). Био је то брак склопљен 1446. године између потомака владарских кућа две државе - Византије и Србије - које су обе већ биле осуђене на пропаст. У дубровачком архиву сачувана је занимљива белешка о пропутовању принцезе Јелене кроз Дубровник. На захтев српског деспота Дубровчани су спремили две галије и дали детаљна упутства заповедницима како да се понашају приликом превоза невесте. Приређена је и свечаност за дочек принцезе. Пет племића пошло јој је у сусрет у Цавтат, а на пристаништу у Дубровнику дочекали су је кнез с Малим већем и с дубровачким дамама. Комисија од три члана старала се о смештају и храни принцезе, у износу од 50 перпера дневно, уз „живе кокоте (тј. петлове) које ће Грци приготовити на свој начин”. У току боравка дубровачке госпође позване су „на танац” (тј. плес), затим на гозбу у великој дворани владине палате. За брачни поклон будућој деспотици Дубровчани су у Млецима наручили баршун и хермелин у вредности од 300 дуката. У последњим данима пред пропаст деспотовине, Јелена је играла значајну политичку улогу у Србији. Умрла је као монахиња Хипомена 1476. године на двору свог зета Леонарда Тока, војводе од Санта Мауре (острва у Кефалонији). Деспот Лазар и Јелена имали су три кћери од којих су две оставиле потомство. Занимљиво је да се Јеленина сестра Зое (Софија), млађа кћерка деспота Томе Палеолога, 1472. године удала за руског великог кнеза Ивана III Васиљевича. На основу тог брака с наследницом Палеолога, потоњи руски цареви изводили су право на наслеђе Византијског царства и прогласили Москву за „трећи Рим”.

Познато је да су и неке српске принцезе биле удате у кућу Палеолога. Једина Српкиња која је постала византијска царица била је Јелена Драгаш, кћи господара Македоније Константина Дејановића. Удала се 1392. године за цара Манојла II Палеолога с којим је родила десеторо деце, од којих су одрасла осморица синова. Њени синови били су и два последња византијска цара, Јован VIII и незаборавни цар Константин XI, по деди називан Драгаш. Тек је Константин, последњи од Палеолога, бранећи до последњег даха зидине Цариграда, успео својом мученичком смрћу 1453. године да искупи давни грех свог претка Михаила VIII и да остави пример храбрости за далеко неко поколење. Јелена је, преко сина Томе, била баба горе поменутој српској деспотици Јелени, као и руској царици Зое Софији. Умрла је као монахиња Ипомена, три године пре коначног пада Византије.
Марија Бранковић, кћи деспота Стефана Слепог, удала се 1485. године за Бонифација III Палеолога, маркиза од Монферата. Маркиз Бонифације био је потомак млађе, италијанске гране византијских царева која је потицала од рођеног брата српске краљице Симониде по имену Теодор. Преко мајчиног наслеђа (царица Ирина од Монферата), Теодор Палеолог постао је италијански маркиз од Монферата (1306. године) и тако засновао италијанску грану лозе Палеолога. Венчање Марије Бранковић и маркиза Бонифација Палеолога обављено је у Инсбруку преко представника (пар процуратионем), а уз присуство немачког цара Фридриха III који је и посредовао у закључењу овог брака између два потомка чувених владарских породица с Балкана. Из Инсбрука Марија је с мајком (света Ангелина) и братом Ђорђем (свети Максим Бранковић) отишла у мужевљеву престоницу Казале. У браку је била само осам година. Остала је удовица с 27 година, а умрла две године касније. Иза себе оставила је два сина који су постали маркизи од Монферата: Гиљелма IX Лазара (умро 1518) и Ђанђорђа Себастијана (умро 1533). Мушка грана италијанских Палеолога изумрла је с Маријиним унуком по имену Бонифације IV. Међутим, ванбрачна грана ове породице продужила се све до данас. По женској линији, Марија Бранковић је предак многих чувених европских династија, попут породица Бурбон, Браганца, Хабзбург, Есте, Гонзага, Орлеан, Метерних, Савоја, Сфорца и други.

Краљица Марија Палеологина

„Из царског руха проистекох и у царско опет стигох, која у овом свету милошћу оног ко ме сазда владарком звана бејах Марија. Монашког удостојих се образа и у њему наречена бејах Марта кад смртни час на ме дође. И земљи бејах предата у лето 6863. месеца априла у седми дан, док царствова премили мој син свим Србљима и Грцима, самодржавни цар Стефан и премили мој унук, краљ Урош.
А вас, оци и браћо у Господу, молим помените ме у молитвама својим”.

СИМОНИДА
(Милан Ракић)
Ископаше ти очи лепа слико,
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући тад да га не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју
Те човек види сјај, облик и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачног зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.