Повратак у Византију

 Завршен је највећи у новијој црквеној историји обилазак светиња древне Византије – на територији савремене Турске од стране руских ходочасника.
 Група од 60 људи је у пратњи клира посетила Православљу драга места од Цариграда до Ефеса, прешавши пут по земљама Витиније, Понта, Ликије, Памфилије, Киликије, Кападокије, Галатије, Фригије и Писидије освећујући свој пут саборном молитвом, богослужењима у полуразрушеним храмовима, срећући се с клиром и високим световним чиновницима, који пружају живу помоћ у развоју ове важне ходочасничке маршруте.

О томе како се одвијало ово путовање богато догађајима нешто нам је испричао Подољски епископ Тихон, који је предводио групу.

- Владико, у чему је главни значај ове земље за православне ходочаснике?

- Територија данашње Туске је колевка црквене историје и традиције. Овде су живели и проповедали апостоли Петар, Јован, Филип и Андреј; Павле је родом одавде; овде је страдање за Христа примило велико мноштво мученика утврдивши својим подвигом веру и обративши на спасоносни јеванђељски пут читаве народе. Овде је деловало свих седам Васељенских сабора, који су учврстили Христову Цркву складном веронауком; стварали су највећи богослови. Овде је читавих хиљаду година трајало Византијско царство – земља која је показала најславнији пример хришћанске државности, моћна и дубоко духовна. Тешко је издвојити нешто главно. Овде се налази ретка концентрација духовног смисла по квадратном километру територије. Важно је то што ова непоновљива места постају доступна за молитву.

- Како сте успели да организујете тако велико путовање? Да ли је било тешкоћа?

  - По благослову Његове Светости Патријарха Кирила пре годину дана ми је поверена брига о ходочасничком правцу делатности Московске Патријаршије. Развој Византијске маршруте је део овог послушања. Све смо морали да разрадимо врло пажљиво – да узмемо у обзир нијансе међуцрквених и међуконфесионалних односа. Требало је довести у равнотежу природан опрез у суштини исламске, премда не и по форми, државе с економским перспективама од којих она може имати велику корист. Било је и чисто техничких питања, на пример, врло сложено питање приступачности многив светиња у смислу саобраћаја. Међутим, све тешкоће изобилно покрива данашња радост због тога што православци сад имају могућност да организовано посећују ова места и да се на њима моле.

- Прича се о томе да путовања у Византију имају неки специјалан статус?

- То је сасвим тачно. По благослову Његове Светости Патријарха, ходочасничке групе у

- Потребна је дозвола да би се човек молио код светиња?

- Наравно. Добијање дозволе је врло сложен процес од више етапа. Ово питање се усаглашава како с Константинопољском Патријаршијом, тако и с различитим световним стуктурама ако се ради о храму који, на пример, има статус музеја. И у различитим областима земље постоји своја бирократија коју треба превладати.

- Колико је већ таквих „архијерејских“ група било и Византији?

 - Наша група је била пета. Раније су Турску с групама клира и ходочасника посетили митрополит Ташкентски и Узбекистански Викентије, митрополит Јекатеринбуршки и Верхотурски Кирил, епископ Бобрујски и Биховски Серафим, митрополит Кишињовски и целе Молдавије Владимир. Свим срцем братски благодарим сваком од њих за овај колосални допринос нашем заједничком црквеном делу.

- Да ли је Ваше путовање било највеће у географском смислу?

 - Да, заиста. Пошто сам био одговоран за смер сматрао сам да ми је дужност да посетим сва места која нудимо нашим ходочасницима. У обичну маршруту не улази ни половина места која смо успели да обиђемо. Било је врло напето због броја праваца, али сам морао својим очима да се уверим да смо у организационом смислу одрадили сва места обиласка. Међутим, мој главни циљ је био да испитам и припремим што више могућности за богослужења у будуће. На пример, следећи ће после нас у Турску кренути архиепископ Сергијево-Посадски Теогност и владика је изразио жељу да сваког дана служи литургију. Морамо бити спремни да пружимо такву могућност.

- Владико, а где сте Ви успели да служите овог пута?

- Служили смо три Свете литургије: у храму светих равноапостолних Константина и Јелене у граду Синасоси (Мустафа-паша) у Кападокији, у Мирама Ликијским у храму светитеља Николаја и у Ефесу у храму Пресвете Богородице. То су дивна места по свом духовном значају. У Мирама је светитељ Николај био именован за епископа, дуго година је служио, овде су дуго времена почивале његове свете мошти. Чланови руске заједнице и радници Генералног конзулата Руске Федерације су допутовали да се помоле с нама. А у храму Пресвете Богородице у Ефесу – то је први храм на свету освећен у име Мајке Божије – одржан је III Васељенски сабор. Нажалост, од њега су остале само рушевине и наше богослужење се одвијало под отвореним небом.

- Која још места бисте желели да откријете, ако могу тако да кажем, за богослужбени живот?

- Врло су ми драга места повезана с именима Григорија Богослова и Василија Великог. Волео бих да служим у пештерским кападокијским храмовима. Никеја је оставила снажан утисак на све нас. Ходочасници тамо одлазе крајње ретко, и то ми је жао: то су места на којима су одржани I и VII Васељенски сабор, на којима је почело и завршено догматско уобличавање наше вере. Такође ћу навести подворје манастира светог Пантелејмона у Истамбулу. То су места где је с овим или оним степеном вероватноће могуће добити дозволу за богослужење.

- А Света Софија? Да ли можете да замислите услове у којима бисмо могли тамо да се помолимо?

- Овај сан, наравно, остаје само сан. Сад човек тамо не сме ни да се прекрсти: биће кажњен, а можда и приведен. Донедавно клиру уопште није дозвољавано да улази заједно са свима – само кроз посебан улаз и под строжом присмотром. Међутим, овај бисер задивљује чак и кад човек просто гледа његову величину. Овај храм је најупечатљивији пример израза бесконачне људске љубави према Господу. Кад је почињала изградња сви су знали да ће за њено остварење бити потребне три царске благајне! Међутим, љубави према Господу је била туђа рачуница и цар Јустинијан и народ су били јединствени у жељи да посвете Богу све најбоље што су имали. И плод ове љубави је Света Софија – то је најпотпуније уметничко оваплоћење религиозне мисли источног хришћанства, дворац Божји, идеал црквеног неимарства за цело Православље.

- Групу је у пуном саставу примио Константинопољски патријарх Вартоломеј?

- Да. Наше ходочасничко путовање је почело од Свете литургије која је служена у храму великомученика Георгија на Фанари, а затим нас је примио патријарх Вартоломеј. Он је поздравио нашу групу врло срдачном беседом, истакао је да смо сад добили благослов за пут од двојице патријараха (имајући у виду Његову Светост Патријарха Кирила и себе) и пожелео нам је да добијемо сву могућу корист од благодати ових места.

- А ко је пратио екскурзије?

- По прописима ове земље групе мора да прати локални водич. Не треба се плашити: то су квалификовани и врло образовани људи. Наравно, мера њихове верске толеранције је увек повезана с њиховим личним особинама. Зато смо за сваки случај повели још и свог стручњака – врсног историчара, византолога Павела Владимировича Кузенкова. Његово знање и схватање ових места и њиховог значаја за црквену историју нам је наравно и помогло да све правилно видимо, осетимо и схватимо. Сматрам да свака група која путује за Турску треба да има свог православног стручњака.

- Владико, у чему видите даље задатке у погледу развоја овог правца?

- Главна ствар према којој треба тежити јесте обнова литургијског живота у византијским светињама. Одржао сам мноштво састанака у најразличитијим крајевима ове земље и с представницима централних и регионалних министарстава за културу и туризам и с нашим дипломатама, с грчким клиром, руским заједницама и о многим стварима смо успели да се договоримо. Сад имамо додирне тачке. Сви почињу да схватају да ће руски ходочасници масовно посећивати турска места тек онда кад буду могли да се моле покрај срцу драгих светиња. За Турску то значи да ће многи региони, који су данас економски заостали, добити нови импулс за развој. Притом ће долазак руских православаца бити нарочито многобројан кад чак и у срећној Анталији нема туриста: у јесен, зиму и пролеће. Лето је ипак превише топао период за ходочаснике. А у перспективи видим да посета византијских светиња може постати једна од омиљених ходочасничких маршрута. И у Кападокију ће кренути директни летови из Москве. Са временом, наравно. Ипак прво треба ваљано да организујемо шему ове сарадње. Овде много тога треба узети у обзир и одрадити. Мислим да засад на челу свих руских група треба да путују архијереји. То су за нас врло драгоцена места, али их треба опрезно освајати.

Шта ће ходочасници видети у Византији

Ова земља обилује новозаветним и светоотачким успоменама, зато што су с њом повезани живот и историја Цркве од првих векова њеног постојања. У извесном смислу она се може сматрати другом домовином Цркве после Палестине. У стара времена је ову територију заузимало неколико области: Тракија – на западној обали Босфора, а на источној – Витинија, Понт, Ликија, Памфилија, Киликија, Кападокија, Галатија, Фригија и Писидија, који су заједно чинили Малу Азију или Анадолију. На територији данашње Турске налазио се и део древне Сирије. Овде су живели и проповедали свети апостоли Петар, Јован, Филип и Андреј. Овде је рођен апостол Павле и овде се одвијао значајан део његових мисионарских путовања у којима су га пратили верни сарадници – апостоли Варнава и Лука. Христов вољени ученик апостол Јован Богослов и апостол Филип су овде окончали свој земаљски пут. Трудом апостола и њихових саподвижника у Антиохији, Ефесу, Смирни и другим градовима које знамо по књизи Откровења, основане су највеће хришћанске заједнице. То се одвијало с невиђеним полетом: од 50 нама познатих места која су примила проповед о Христу у I веку, половина се налазила у данашњој Турској. Овде су за Христа пострадали: свештеномученици Поликарп Смирнски и Игњатије Антиохијски; великомученица Јефимија Свехвална, која је пострадала у Халкидону; мученици Кипријан и Јустина, чији је завичај била Антиохија; Кирик и Јулита који су рођени у Иконији и пострадали у Тарсу; Евод и Вавила, који су пострадали у Антиохији Сиријској; мученица Маргарита, која је пострадала у Антиохији Писидској; мученици Јакинф, Горгије и Мамант, који су пострадали у Кесарији Кападокијској; свештеномученик Антипа – први од малоазијских ученика, као и Карп и Папила, који су пострадали у Пергаму; великомученик Георгије Победоносац и још ко сто мученика пострадалих у Никомидији; читава хришћанска Евеменијева заједница у Фригији и 40 Севестијских мученика. Овде је настало и хиљаду година је трајало Византијско царство са својим обрасцем вере која се темељи на хришћанској државности, на чијим изворима је стајао равноапостолни цар Константин Велики. Овде, у Никеји, Константинопољу, Ефесу и Халкидону одржано је свих седам Васељенских сабора, који су формулисали основе хришћанске веронауке. Овде су стварали највећи богослови – светитељ Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Григорије Ниски, светитељи Теофил Антиохијски, Мелитон Сардијски, Иринеј Лионски, Методије Олимпијски, Григорије Чудотворац, Амфилохије Иконијски, светитељи Прокл, Флавијан, Герман, Тарасије и Никифор Константинопољски, светитељи Григорије Палама и Марко Ефески, преподобни Јефрем Сиријски, Роман Слаткопојац, Максим Исповедник, Теодор Студит, Симеон Метафраст и Симеон Нови Богослов, црквени историчари Сократ и Созомен. Овде је био епископ и чинио чуда милосрђа светитељ Николај Чудотворац, овде се обилним доброчинством прославио праведни Филарет Милостиви, овде је свој животни подвиг завршио праведни Јован Рус.