Рат у Либији - како га је доживео очевидац

То су били поборници најјачег насиља. Када би нападали села (тачније – нападао је НАТО, а борци Ал-Каиде су улазили после њих), они су били дрогирани и чинили су ужасне злочине. Мушкарцима су отсецали главе, женама груди, и све то – јавно, како би видело што више сведока, како би заплашили становништво. Терали су својим поступцима народ да бежи, све више ширећи власт комитета, основаног у Бенгазију. Либија је земља која нема много становништва, највише 6 милиона људи, од њих је 2 милиона побегло, напустивши своје куће.

О раду страних новинара у Либији могу да кажем само једно: сви су заједнички лагали. То су били новинари великих канала - BBC,СNN, France-24, France-TV (Ал-Џазире у то време није било, нису јој дозволили). Обично, када би телевизијска група добила акредитацију – то је увек било двоје: новинар и сниматељ, а овамо их је долазило по троје, четворо, понекад и по седам људи, и видело се да то нису новинари, јер су се појављивали људи са набилдованим мишићима, и по њиховом изгледу је могло да се схвати да су то добро истренирана војна лица, мада су имали акредитацију штампе... Видео сам како фабрикују лаж.

У либијској влади су се водиле оштре дискусије о томе – шта да се ради са тим људима. Неки, на пример Ј. Шакир, познати либијски новинар, говорио је да их треба прогнати. Али Сејф ал-Ислам Кадафи је сматрао да, ако се сва та публика избаци напоље, кроз врата, о ономе што се у Либији дешава ће уопште престати да се говори, и уколико се то деси – једноставно ће све у земљи да буде уништено…

Сматрам да је то била најозбиљнија грешка. Када смо дискутовали ко је прави, а ко убачени новинар, и ја сам почео да тражим по Интернету ко је ко, разјаснило се да су прави новинари били само они који су наступали пред камерама, а остали су били војна лица. Тада су либијске тајне службе решиле да хватају електронску пошту свих новинара који раде у главном прес-центру, и открили су незамисливе ствари: чак су и прави новинари одржавали везу са МИ-6, са француским тајним службама, Мосадом, то јест – све су то били агенти. Тајне службе Либије су дошле до невероватног документа – нечег сличног уџбеничком приручнику, који је издала приватна војна компанија Aegis (енглески аналог америчке компаније Blackwater). Постало је јасно да су сви ти „новинари“ представљали једну једину групу, и да су радили заједно. У приручнику је, конкретно, наведено да када Американци почну напад како би разрушили Триполи – три сата пре тога све новинаре треба удаљити из либијског главног града, јер Гадафи може да их узме за таоце. Постојао је и план евакуације према коме је Аegis имао тајну базу у Триполију и користио помоћ турских тајних служби. Све новинаре је требало брзо пребацити у луку и одатле доставити на бродове НАТО, и то тачно три сата пре генералног напада на Триполи…

France-24, званични канал француске владе, потписао је уговор са комитетом из Бенгазија о томе да ће му помагати у раду са масмедијима и у обезбеђењу међународних веза за побуњенике. Односно, француски новинари су тврдили да дају објективне информације, а у ствари су подржавали буну. Новинарима тог ТВ-канала је било дозвољено да се појављују свуда, они су се аутомобилима одвозили у места која су управо бомбардована, ишли су у различите делове Триполија, а на крају је утврђено: кад год би се ти новинари појављивали у било ком делу града, на пример, да би погледали ову или ону државну зграду - 15 минута после њиховог одласка почињало је бомбардовање управо те зграде. То јест – „новинари“ су служили као лица за навођење.

Дошло је до једног ужасавајућег случаја. Сви знају да се НАТО бави свим оним, чиме се бави и Израел – убиствима појединих руководилаца, убиствима њихових породица. Ако не могу да убију руководиоца, они врше њихово заплашивање тако што им убијају жене и децу. Један од високих либијских војних руководилаца је имао породично славље, на које је позвано и неколико новинара. Не зна се ко тачно, али је један од њих спустио кофер sa GPS локатором у дечју собу. Када је ноћу авијација НАТО-а бомбардовала ту кућу – бомбе су падале право у дечје собе, и сва су деца убијена.

У једном од малих либијских засеока дошло је до масовног убиства. Засеок је био на брегу и натовци су морали да га уклоне како би обезбедили слободан пролаз за „устанике“. Резултат је био стравичан - сравнили су цео брег и уништили село. Либијске власти су изјавиле да је то војни злочин. Представници НАТО-а су одговорили – не, они су, као, имали тачну информацију да су се тамо крили војници. Либијци су се обратили свим новинарима из прес-центра са молбом да оду на то место, како би се утврдила истина. Када су стигли, видели су да је тамо права кланица, свуда су лежала искидана тела. Онда су се ти новинари, снабдевени специјалним телефонима, повезали са штабом НАТО-а у Бриселу, како би одатле добили инструкције. Официри НАТО-а су им диктирали текстове чланака, говорећи шта да напишу. Као да је тамо војни објекат, али се тамо случајно нашло неколико цивила, што нико није знао, и сл. То јест – све је представљало предузеће за производњу лажи.

Ал-Џазира је направила телевизијски студио у Катару, у коме је изграђена имитација Зеленог трга и трга Баб ел-Азиза у Триполију. Затим је НАТО почео да бомбардује град. То је био непрекидан поток ватре, бомбардовано је све, два дана земља није престала да подрхтава, а Ал-Џазира је све време вртеле слике из студија на којима су „устаници“ уз ликовање ступали на Зелени трг… А после је шеф побуњеничког „прелазног савета“ изјавио да је то било „ратно лукавство“.

Либијске специјалне службе нису успеле са тим да изађу на крај. Нису знале како да одреагују. То је била толико ванредна ситуација да нико није успео да се снађе. Ограничили су се слањем неколико новинара… Једном, на пример, Гадафи је имао састанак са вођама племена у хотелу, где је био смештен прес-центар. Американци га лове – да га докрајче, а он се појављује у прес-центру који не може да се бомбардује, јер су у њему сви њихови новинари. Нико није знао ни кад је Гадафи ушао унутра, ни како је из њега изашао. Закључено је да постоје тајни пролази, а ноћу су пронашли једног новинара из „Вашингтон поста“ у подруму у коме је он – бос, са ултразвучним апаратом у рукама, покушавао да нађе подземни улаз, кроз који је Гадафи ушао. Момка су послали да подземље хотела истражи…

Сви телевизијски канали земаља НАТО су тесно сарађивали између себе, а Либија је имала само свој канал, коме су Американци прекинули везу са спутњиком, тако да Либијци нису могли ништа да емитују у иностранство. Све је било потопљено у океан лажи. Европљани су били убеђени да је у Либији дошло до револуције, да је Гадафи убијао људе и да је војна интервенција сасвим нормална ствар. Нису схватали да је то била колонијална експедиција, односно да се Запад, у ствари, враћа свом колонијалистичком искуству.

Сада се види да се те исте методе, и та иста пропаганда, врте на спутњичким каналима, овога пута - против Сирије. Сада Ал-Џазира монтира специјалне студије који су копија трга Абасида и Омеида у Дамаску, то јест – спремају се да понове оно, што су урадили са Либијом…

У Либији људи који су сарађивали са НАТО нису имали појма чиме ће се све завршити. Резултат је да је убијено преко 50.000 људи, да је преко 200.000 рањено, да су 2.000.000 постали избеглице. Да ли уопште можете да замислите шта ће бити у Сирији?

Либијско искуство је изузетно важно због тога, што је у почетку било предвиђено да се Сирија и Либија нападну истовремено. Нису успели, али нико на свету није хтео да заштити Гадафија – сви су поверовали телевизији! У Либији су у јеку напада остали само амбасадори Венецуеле, Кубе и Сирије.

Француска и Велика Британија су још у новембру 2010. године потписале уговор којим се предвиђа формирање заједничког експедиционог корпуса. Тај уговор има прилог о заједничкој војној обуци, са списком свих јединица које ће у томе учествовати. Сценарио „обуке“ је следећи: „Ради спашавања цивила које малтретирају тирани, британске снаге треба да изврше упад у Северну Африку. Документ прецизира да ће војна обука започети 21. марта 2011. године. Британска армија је напала Либију 19. марта. То јест: од новембра 2010. године сви су тачно знали шта ће се десити, и припремали су се за рат.

Међутим, коренови су много дубљи. Тај рат је, као што сам већ рекао, планиран од 2001. године и планирале су га Сједињене Америчке Државе. Енглези и Французи су у том послу само – подизвођачи. Потпуно исту ствар су САД намеравале да направе у Сирији, али за сада не могу, из два разлога. Прво, требало је да од самог почетка на лицу места сконцентришу огромну количину оружја. У Либији су успели да освоје арсенале оружја, а у Сирији нису, тако да су морали да оружје шаљу преко Јордана, Либана и Турске. То значи да нису имали могућности да нанесу један снажан, одлучујући ударац. Сада посматрамо како се групе плаћеника премештају по територији Сирије, нападајући час овде, час онде, али не наносе главни ударац.

Друго, Либија је била изолована, а Сирија води широку политику повезивања са другим земљама. Ради се не само о Ирану и Русији. Видели смо како је у Савету безбедности ОУН одрадио посао вето Русије и Кине. Односно: за сада је Сирија успела да се сама штити, али све је то врло климаво. Јер Американци се неће зауставити на учињеном. Либијци су се преварили, мислећи да ће успети да се сами штите, али – свет је замишљен мало другачије…