Дамски поредак

Иркиња из Кијева, Марија Тарновска (рођена грофица О'Рурк) одлучила је да се избави од свог мужа Василија, јавно га је варала са кавгаџијама, који су у сваком тренутку били спремни за двобој. Или ће Василија убити, или ће за убиство бити осуђен на робију, у сваком случају имовина и деца ће припасти њој. Василиј Тарновски је дуго трпео и најзад је устрелио последњег каваљера; али је суд ослободио супруга Марије Николајевне. Поротницима је све било јасно – на фатални Василијев пуцањ је утицала његова жена - вештица.

Морала је Тарновска да нађе ново решење. Барон Штал, лудо заљубљен у њу, извршио је самоубиство, и оставио сву своју имовину њој. Али новац барона брзо је нестао. Марија започиње везу са богатим московским адвокатом Донатом Прилуковом. Он напушта породицу и са украденим новцем клијената бежи са Тарновском у Европу. Шездесет хиљада рубаља, три годишње плате руског министра, заљубљени пар је потрошио за неколико месеци.

У Венецији Тарновска среће свог старог познаника Павела Комаровског. Са својом болесном женом он одмара у Лиду. Тарновска се сама позвала да брине о изнемоглој грофици, али она неочекивано брзо умире. Две недеље након сахране, супруг удовац нуди Тарновској своју руку и срце. Верни Прилуков обећава да ће одмах после свадбе отровати грофа, да би Тарновској остала сва његова имовина.

На пропутовањима са Комаровском по Русији, Тарновска упознаје младог чиновника из града Орела, сина пермског губернатора, Николаја Наумова, декадента и мазохисту. Лудо заљубљен у њу, он је спреман на све. Међутим, поступак развода од Василија Тарновског се одуговлачи и Марија Николајевна доноси одлуку да исфорсира догађаје. Од Комаровског добија полису осигурања – у случају његове смрти Тарновској су дужни да исплате 500 хиљада рубаља. Сада је судбина сапутника Марије Николајевне решена.

План, који је разрадила Марија је следећи: убеђује Наумова да убије Комаровског, али гроф не верује Тарновској, ни Наумову. Међутим, Павел Комаровски купује вилу у Венецији и чека Тарновску. Прилуков је дужан да прати Наумова у Италији, у случају да се Наумов уплаши, да овај убије грофа.

Николај Наумов је 4. септембра 1907. године, упуцао несрећног Комаровског. Већ следећи дан Наумов је ухапшен. У почетку, он је тврдио оно што се договорио са Тарновском – да је убио из љубоморе, али касније је у сузама све признао. Прилуков и Тарновска су ухапшени у Бечу и предати властима у Италији. Након три године венецијански суд је осудио Прилукова на 8 година, Тарновску на 7, Наумова на 3 године затвора.

Када је изашла из затвора, Марија Николајевна је емигрирала у Аргентину, надживела два љубавника и мужа (да су умрли природном смрћу или не – не знамо), наследила посао крзнима и умрла 1949. године у Санта-Феу. О њеном животу је написано неколико романа, снимљена четири филма, а још један су Лукино Висконти и Микеланђело Антониони оставили у облику сценарија.

Царица корупције

Тарновска је одвела у смрт минимум четворицу мушкараца, а од двојице је направила преступнике. Али није била ни до колена својој земљакињи, Кијевљанки Јекатерини Сухомлиновој, једној од криваца за распад старе Русије.

Јекатерина Викторовна је била невероватно привлачна. Још кад је била девојчица Виктор Васнецов је сликао по њој младог Христа за кијевски Владимировски сабор.

Отац, боем и беспосличар, је напустио породицу, а Јекатерину је строга мајка васпитавала у сиромашним условима. После завршене гимназије , почела је да ради као дактилографкиња код адвоката и ту је упознала свог првог мужа Владимира Бутовича, богатог Полтавског земљопоседника. Јекатерина Бутович се на имању свог мужа досађивала, а он, породичан човек и вук самотњак, зазирао је од светског живота.

У јесен 1905. године мадам Бутович усамљена проводи дане у Бијарицу. Међу њеним новим познаницима је командант Кијевског војног округа, генерал  коњице Владимир Александрович Сухомлинов. Њој је 23 године, а њему 57. Генерал се одмах страсно заљубљује. Он удовац, а она заузета. Исте, 1905. године Владимир Александрович добија унапређење у генерал-губернатора. Раскошни дворац у Кијеву и нечувена плата. Јекатерина напушта мужа, сели се у Кијев и постаје метреса Сухомлинова.

Владимир Бутович је изненађен дрским захтевима своје супруге – 20 хиљада годишње за издржавање њиховог заједничког сина, а одговорност за прељубу је  пребачена на њега.  Бутович не да развод, сина задржава. Бракоразводна парница траје пет година. За то време Сухомлинов постаје  начелник Генералног штаба, а затим и војни министар, сели се са Јекатерином Викторовном в Петроград.

Јекатерина 1909. године најзад званично постаје жена Сухомлинова, али наставља да проводи пуно времена у иностранству, заводи неколико љубавника, међу којима је Леон Манташев, краљ нафте из Бакуа. Али петроградској јавности Сухомлинова показује истинску нежност према свом «дедици», како она умиљато зове војног министра.

Сви Каћини рођаци и пријатељи су запослени на угледна државна места у престоници. Она равномерно распоређује пријатељским компанијама војне поруџбине. Банковни рачун њеног мужа расте од новца војних подизвођача. Међу партнерима Јекатерине Викторовне је потпуковник Сергеј Мјасоједов и почасни конзул Аустрије у Кијеву Александар Алтшилер. Руска обавештајна служба сумња да обоје шпијунирају у корист Аустрије и Немачке.

Априла месеца 1915. године Сухомлинова шаљу у пензију. Годину дана после тога,  Владимир Александрович доспева у самицу због издаје и проневере. Једини излаз је протекција свемогућег Распућина. Јекатерина Сухомлинова смело иде њему у Горохову улицу. Присмотра је забележила 30 посета Сухомлинове стану Распућина. Министра, окривљеног  за издају изненада пуштају из затвора.

Фебруара 1917. године 70-годишњи Сухомлинов, кога су сматрали чак првим царским достојанствеником, поново је ухапшен заједно са својом женом и у августу им судили. Мада је кривица за државну издају и била доказана, неубедљива, зато је корупција документована. Уосталом, осудили су само генерала, а Каћу, која је навела генерала на корупцију и трошила његов новац, су ослободили.

Јекатерина Викторовна је оставила «дедицу» и убрзо ушла у везу са инжењером Габајевом. У условима војног комунизма он је замислио да навелико тргује шећером. Живот шпекуланта у време Грађанског рата се ретко завршавао добро. Према одлуци револуционарног трибунала у пролеће 1921. године Габајева и Сухомлинову су стрељали због злонамерних шпекулација.

По изласку из затвора, Сухомлинов, који више никоме није био потребан, емигрира у Немачку и 1926. године умире у болници за  сиромашне.

Време жена

Нису без разлога на венецијанском процесу над Тарновском адвокати помињали аустријског романисту Захера Мазоха. Главни јунаци овог писца су поносите Украјинке, које доминирају над слабим европским мушкарцима.

Мањак воље код владајуће класе у предреволуционарној Русији је довело до тога да су без икакве званично декларисане равноправности, «руске амазонке» преузимале све веће учешће у политици и привреди, управљале мушкарцима, али им се нису потчињавале.

Апсолутна управница Маринског театра на дуги низ година је постала Матилда Кшенска. Сасвим случајно је, преко свог покровитеља великог кнеза Сергеја Сергеја Михајловича, који је управљао руском артиљеријом, протурала (за новац) поруџбине за топове и митраљезе за руску војску. У Александровском театру, одабир репертоара и додела улога су били у рукама Марије Савине, која се двапут разводила.

«Женствена» постаје и владајућа династија. При Александру III морганатски бракови су били забрањени, за време Николаја II они су постали уобичајена појава. При чему су иницијатори били по правилу управо жене, које су одвлачиле мушкарце из царске породице.

Други по важности (после наследника) претендент на престо, велики кнез Михаил Александрович у тајности се венчава са Наталијом Вулферт (в првом браку — Мамонтова). Кирил Владимирович (трећи по реду за престо) ступио је у брак са својом нерођеном сестром, Викторијом Мелитом, која се развела од војводе Ернста Хесен-Дармштатског.

Стриц цара Павела Александровича је протеран из Русије зато што је отео жену генералу  Ерику вон Пистелкорсу, Олгу, и оженио се њом. Његова ћерка Марија Павловна је оставила свог мужа, шведског краља Вилхелма због француског војводе Монпансјеа, искусног ловца на тигрове. Најзад, рођена сестра Николаја II Олга Александровна није живела са својим мужем принцом Петром Олденбургском, већ са официром Кирасирског пука Николајем Куликовском.

Познато је какву је огромну политичку улогу одиграла царица Александра Федоровна. Распућина, а пре њега друге "исцелитеље", Папјуса и Филипа, у царску породицу су увеле Црногорке Стана и Милица, жене великих кнезова Николе и Петра Николајевића. У завери великих кнезова, који су желели да уклоне Распућина и царицу, велику улогу је играла Марија Павловна, жена великог кнеза Владимира Александровича.

Рускa владајућа класа је добијала „женске обрисе“.  Чудесни богатири, који су ушетали у Париз, након једно века су постали Иполити Матвејевичи Воробјанинови (јунак романа «12 столица» аутора И. Иљфа и Ј. Петров, прим. прев.). Када је дошло време да се штити монарх и апсолутизам, ниједан од великих кнезова, ниједан од команданата на фронту није био ту да помоне господару. Чак и у Грађанском рату против «црвених» нису ратовали велики кнежеви, ни представници чувених руских породица, а скромни официри са фронта, који су све до 1914. године своје еполете носили у провинцијским гарнизонима. Речима Георгија Иванова: "Прекривен убледелом славом, опкољен лицемерима, идиотима и нитковима, није се исцрпео у боју Орао двоглави, већ је са језом, понизно издахнуо".

Амерички историчар Сем Рамер је догађаје из 1917. години назвао "револуцијом болничара". Они, које у прошлим временима нису пуштали да приђу власти, који нису имали никакве шансе – заставници ратног времена, апотекари из «зоне становања» (територија у Царској Русији, у којој је било дозвољено кретање Јеврејима, прим. прев.), фрезери у Путиловској фабрици (данас Кировска фабрика у Санкт-Петербургу, прим. прев.) , новинари левичарских новина, морнари из Крондштата. Ма шта говорили о црвенима, они су имали истинску и јаку вољу. Због тога су Троцки, Фрунзе, и Буђони победили дипломце Пажевског корпуса и Николајевске школе за коњицу.

Ехо овог социјалног полета се осећао у држави све до 60-тих година прошлог века. Није било времена за «женске ствари» — државом су управљали дошљаци из народа, који су од сеоске колибе или барака у радничком насељу стигли до Кремља.

Почетком 70-тих година опет се осећа слабљење владајуће, али и средње классе. Систем постаје затворен. "Мој вољени лети са једним крилом". Нервозни јунаци Олега Јанковског и Олега Даља су осуђени на пијанство и «приватни живот». Леонид Брежњев - ситна политичка фигура у доба Але Пугачове. Опет, као и стару Русију, ни СССР није имао ко да заштити.

Прошли режим се мало коме свиђа. Публицисти воле да подстичу изненадне и радикалне промене, њихова пророчанства брзо постају прошлост. Пеђа је звао, а вукови нису дошли. Дуговечност садашњег уређења обезбеђују људи, који су сами од себе створили алфа-мужјака. Тешко је данас замислити Тарновску, чак и Сухомлинову. Ти људи су мушкарци, јесте да је то непријатно чути, али то је ипак чињеница.