Евроатлантски фијаско

 У борби Давида и Голијата на Космету, сасвим неочекивано, Голијат је почео да показује прве знаке нестрпљења. Иако је главнокомандујући снага Кфора, генерал Ерхард Древс, непрестано истицао да се за садашњу кризу мора наћи мирно политичко решење, НАТО је још једном посегнуо за насиљем над голоруким народом на северу Космета. Тзв. бибер-спреј очигледно јесте изазвао иритацију очију и дисајних путева србског народа окупљеног на барикадама, али ни за један педаљ није помутио одлучност народа да очува своје постојање и опстанак на древном огњишту и у сопственој држави.

Србомрзачка политика Вашингтона и Лондона приближава се потпуном фијаску. Вероватно би, интимно, англосаксонски србомрсци најрадије видели још један масакр и калварију србског народа, али су свесни да је то у овом тренутку и оваквим међународним околностима потпуно неизводљиво. Кфор и Еулекс су, изигравајући војно-полицијске снаге приштинских криминално-терористичких структура, изгубили сваки легитимитет. Срби су се показали способним да проналазе нове алтернативне путеве, којим ће одржавати везу са матицом, много брже него што је Кфор, са свом својом менажеријом, способан да их затвори. Поставља се питање: шта је позадина Кфоровог и Еулексовог настојања да силом промене реалност и тако Србе са севера натерају у наказну приштинску „државу“, при томе флагрантно кршећи статусну неутралност на коју су обавезни?

Очито је да је пројекат, осмишљен у центрима „осовине зла“ – Вашингтону, Бриселу и Лондону – те је потребно, насилним наметањем тзв. косовске царине, србски новац утерати у приштинску касу и том финансијском ињекцијом одложити неминовну смрт њиховог мезимчета. Разлог за нестрпљење је, свакако, и чињеница, сваким даном све очитија, да без пристанка Срба са Космета не може бити одрживог решења. То, чини се, задаје посебне бриге творцима тзв. косовске независности, јер притисак на Београд, за који се веровало да ће дати жељене резултате, остаје без ефекта. Срби са Космета напросто су схватили да, ако желе да опстану, не треба да се уздају у овакав Београд, ни да слушају савете који долазе из врха српске државе. Званични Београд, који истрајава на јаловим и мирољубивим саопштењима, не чинећи ништа да стварно заштити свој народ на својој територији, рапидно губи и подршку својих најоданијих присталица, чинећи могућност радикалних промена у Србији све извеснијом. То је, чини се, разлог највећег не само губљења живаца, већ и тешке главобоље Кфора и Еулекса.

Измишљотине о наводним криминалцима и нарко-дилерима који су, наводно, зарад својих ситно-сопственичких интереса, направили таоце од народа на северу Космета, нису дале жељене резултате. Ступидарије у стилу Џејмија Шеја, које су пред српску јавност у режимским медијима данима понављали Вук Драшковић и Чедомир Јовановић, помогле су онима који су спремни на издају Космета да за себе нађу неко морално оправдање, али никог нормалног у Србији нису убедиле да је то пут којим треба ићи.