Тринаеста заповест Сун-Тсуја

Кинеска шпијуноманија обихвата све више земаља. САД позивају савезнике да активирају напоре усмерене против економске шпијунаже Пекинга. Немачка је још прошле године назвала Кину главним центром кибернетичких претњи и крађе индустријских тајни. У Русији се суди кинеском шпијуну, који је сакупљао податке о ракетном комплексу С-300. Да ли је заиста тако велика опасност?

Корени савремене шпијунске науке сежу дубоко у историју. При чему у историју кинеску – управо у Кини рођен је највећи теоретичар тајних служби старог света Сун-Тси. О њему се зна мало: претпоставља се да је живео у 6-4. века пре нове ере и да је био војсковођа. Зато је широко познат његов трактат о војној вештини под називом Тринаест заповести. Он сведочи како о виском нивоу тајне дипломатије, тако и о постојању развијене стратешке и тактичке обавештајне делатности у Кини. Како објашњавају историчари, у то доба у Кини коју су раздирали сукоби сваки промашај или одлив информација могао је да доведе до пропадања или погибије неопрезног феудалца. И зато за прагматичну кинеску свест такве појаве као тајна служба, тајна преписка, обавештајна делатност или поткупљивање никада нису бие забрањена тема.

Изгледа да се мало шта променило до данас – судећи по томе колико је много у медијима саопштења о шпијунажи у корист Кине. У чему су извори овог шпијунског бума? Одговор су покушали да нађу многи – између осталог и руски политтехнолог Олег Глазунов који је пре неколико година уопштио информације о кинеској обавештаној служби. Главни закључак је једноставан: то је најмнгобројнија обавештајна служба од свих. Пошто гради рад по принципу привлачења свих Кинеза, ма где живели у заједнички рад. Кинеске специјалне службе се држе стратегије тоталне шпијунаже. У том циљу Министарство државне безбеднсоти чак подстиче емиграцију: Кина верује да ће њихови грађани, ма где дошли, сачувати верност домовини. А то значи да ће моћи да се искористе.

Треба рећи да обични кинески грађани који сакупљају информације нису превише „шифровани“. По подацима истог тог Глазунова, на руском Далеком Истоку који се граничи са Кином многобројни грађани Кине једноставно долазе локалним становницима и нуде им да им продају блокове авиона. При томе често Кинези илегално купују чворове и делове који чине технику коју они купују званично. Тако се десило и са преводиоцем Туном Шенјуном, задржаним у Москви, чији случај је ових дана предат суду. Он је покушао да купи документацију о ракетном комплексу С-300 који је Кина одавно купила од Русије и већ освојила серијску производњу. Откуд такав необичан интерес? Највероватније Пекинг не верује да им продају најсавременије модифиакције. А што је најважније Кинези теже да успоставе у својим фабрикама производњу војне технике коју суседи не планирају да им продају, истакао је у интервјуу за Глас Русије ексепрт за интернет-извиђање Андреј Масалович.

Историја кинеске шпијунаже руског наоружања не ограничава се једном фабриком и једним видом. За Кину један од приоритета јесте потпуно копирање најуспешнијих видова руског наоружања – почев од ловца Су-33 па до ракета, носача авиона и свега што им дође под руку. То је заиста циљана стратегија велике земље – одвући све што се може и направити код себе.

Ипак, по мишљењу експерата, главни адут кинеских специјалних служби је масовност. Оне мобилишу за сакупљање најмање корисне информације широке масе суграђана. Стручњаци чак пореде кинске специјалне службе са усисивачем који усисава све одреда.