„Управо у овом тренутку НАТО-КФОР и ЕУЛЕКС спремају се да поставе косовско-албанску царину и пограничну полицију…нарушавајући мандат који им даје Резолуција 1244 Савета безбедности. Ниједно питање о томе од ове публике! Има ли Срба у овој просторији?“ Тако је започео излагање на Београдском безбедносном форуму амбасадор Русије Александар Конузин, којим је изазвао хистеричну реакцију, нажалост, у нашој земљи доминантних прозападних медија.
Наравно, Конузин, као и политички мислећи део српске јавности, добро знају да су споменути скуп организовали они којима нису битни србски интереси, односно који лобирају за рачун Вашингтона и Брисела, те да су у његовом раду, углавном, учествовали њима слични „експерти“. Отуда, иако је питање формално поставио њима, оно је упућено онима у србској власти који настоје да оставе утисак да колаборирају са „осовином зла“ која ради против Србије како би умањили штету, а не из уверења да је за Србе добро да буду „савезници“ са својим непријатељима. Штавише, оно је, вероватно, упућено и србској јавности генерално.
Један наш угледни социолог, у вези са збивањима деведесетих година написао је: „Међународна изолација земље драматичних размера праћена је интензивним контактима међународних институција са сваком организованијом антирежимском иницијативом (било да је долазила из кругова опозиционих странака или из цивилног друштва), који су често укључивали и издашно финансирање“. Све то знамо, али да не би испало да ми се привиђају „завере прљавог Запада“, цитирам аутора са изразито прозападним ставовима.
Из његових речи јасно је да су они који су водили ратове против Срба истовремено финансирали велики део актера на нашој друштвено-политичкој сцени. Да ли су то радили да би они деловали у њиховом интересу или како би Србима било боље? Одговор је јасан. А ти политички чиниоци о којима говоримо – у огољеном антисрбском или бар опортунистичком виду – данас држе власт у Србији и контролишу највећи део њеног медијског простора, односно на основу подршке која из тога произлази њихове колеге имају доминантну улогу (иако су тек његова мањина) у невладином сектору. Па какви ако не антисрбски и антируски могу да буду безбедносни и други форуми које они организују? Зар је необично што је тако?
СУВЕРЕНА ДЕМОКРАТИЈА
Живимо у напола окупираној земљи. Они који су на њу извршили агресију 1999. године сада имају надзор над њеним државним институцијама, али он је ипак крхке природе. За њих је проблем србски народ који је иако жељан бољег живота и умногоме опијен пропагандом, неспреман да прихвати разарање своје земље. Стога, морају постепено, техником „кувања жабе“ да раде оно што су наумили како би своје планове до краја реализовали, односно како не би раздрмали србског, ако не лава онда бар вука, који сада апатично и збуњено посматра шта се са њим чини. Тачније, морали су тако да поступају. Питање је да ли је и даље тако?!
Запад је већ толико далеко отишао у антисрбском деловању да отпочиње агресију и на етнички, а не само државно-историјски (као што је цео КиМ) србски север Косова, а ми и даље то кротко трпимо. Наша власт тврди да ће Косово непоколебиво бранити, али само дипломатским средствима, што мало значи док се НАТО тенкови спремају да разбијају српске барикаде и за Тачија освоје јужне обронке Копаоника. Што се народа тиче, он негодује, али још не показује спремност да много бурније изрази своје незадовољство и свестрано подржи угрожене делове нације. Нажалост, на то га јасно и одлучно не позивају чак ни национално опредељене странке. Када је тако, а јесте, размилимо да ли је умесно питање Конузина: „Да ли вас је брига за судбину ваших сународника?“
Русија, у духу своје доктрине „суверене демократије“, избегава да се меша у унутрашње послове других држава. Ко год је у њима на власти, док је то могуће, покушава са њима да гради обострано корисне односе. Јасно, у оквирима државних интереса и историјских веза које има са конкретним земљама. Тако ствари стоје и када се ради о Србији.
Велики део српске патриотске јавности, као и интимно аутор овог текста, због тога су незадовољни. Јер, мислимо да када већ Запад развија и подржава антисрпске факторе у Србији, Русија би бар требало да колико-толико активно подржи српске патриотске снаге, које су по правилу, у складу са нашом традицијом, уједно и пријатељски настројене према Русији. Москва би тако – јачајући свој политички, медијски и НВО утицај – радила и директно и индиректно у прилог својих интереса, јер би пружила потпору опирању пуном увлачењу још једне земље у евроатлантску мрежу.
Србија нема већи војни значај када се ради о безбедности Русије, али има симболички, који би био осетан када би поново отпочело пре неколико година заустављено ширење НАТО-а. С друге стране, Србија вођена националним снагама за Русију би била поуздани пријатељ, а у околностима када их она и нема баш много, колико год ми били мала земља, то није без значаја. Није небитно да ли ће Србија енергично подржати руски предлог Уговора о европској безбедности и друге иницијативе, искрено сарађивати са ОДКБ-ом, бити пријатељски настројена према руском капиталу, те са Русијом развијати стварно енергетско и свако друго стратешко партнерство или ће бити ако не декларисани амерички савезник, онда бар евроатлантски тројански коњ.
СОПСТВЕНА КРИВИЦА
Руска Федерација није ни СССР, ни царска Русија. Нема ни идеолошки набој тих „империја“, нити је моћна као оне. Данашња Русија уосталом и не претендује да буде глобална суперсила, већ настоји да прагматично штити своје државне, како војно-политичке, тако и економске, регионалне и глобалне интересе. Њих свакако има и на србском државно-етничком простору. Но, није на нама да одређујемо руску политику, те како ће се за своје интересе борити. Допадало нам се или не то што Русија много енергичније, од Либије, па до Балкана, не изађе на црту Америци, морамо да имамо у виду да нама треба руска помоћ, а не Русима наша. Али и чињеницу да нам Русија, за разлику од Запада, ништа нажао није учинила, а да нам у вези са Косовом уистину много помаже.
Уосталом, њена ствар је колико ће и на којим пољима да нам помогне, а нема сумње да нам нигде не одмаже. Наше је да се трудимо да своје интересе што више учинимо компатибилним руским и да заинтересујемо Москву да колико год је то могуће иза њих још чвршће стане. Међутим, и у околностима када је јасно да Запад против нас тотално непријатељски делује, наша власт није спремна то да чини. Чак и нова фаза евроатлантске агресије против Срба није навела режим да се окрене од евроатлантских центара моћи. А ако прогутамо и нову „пилулу“ националног понижења и прихватимо да север Косова буде окупиран, онда нас више ништа не дели од чланства у НАТО-у. Пашћемо на дно у сваком погледу. Постаћемо и званично „савезник“ сопствених непријатеља.
Да није одлучног става Москве у вези са питањем Косова, жути режим би зарад „европских интеграција“, и то у вези са с сваким његовим делом, већ урадио шта хоће Вашингтон и Брисел. Али, пошто је јасно да Русија одлучно брани србско Косово, како у УН, тако и лобирањем у многим земљама које га нису признале да и надаље то не учине, официјелни Београд има проблем. Не може да набеди Русију да нам није помогла и тиме оправда своје дизање руку од КиМ. Опет, пошто је дара прешла меру, Русија је преко свог амбасадора у Србији на индиректан начин реаговала необично оштро. Тек да се сви на време обавесте ко ће бити крив ако политика одбране Косова и Метохије доживи потпуно урушавање. То је већ на помолу, а жути режим само купује време док не прођу избори.
Ако падне север Косова за то неће бити крива Русија већ србска власт, па и наше друштво. На нама је да се изборимо да Србија буде србска, а не антисрбска држава. Није посао Москве да се бави нашим (а)националним метаморфозама. Њено је да пружи руку национално одговорној Србији, која би била спремна да са Русијом гради савезничке односе, а сигуран сам – ма колико Кремљ водио прагматичну политику и избегавао конфронтације са Западом – то не би изостало. А тек ако би се којим случајем десило супротно имали би право да се љутимо на Путинову Русију као на ону Јељцинову, која нас је пустила низ воду као што је то учинила и са десетинама милиона Руса у другим совјетским републикама. То је била Русија таман онолико колико је Србија држава коју воде Тадић, Шутановац и њима слични. Покушајмо да стишамо емоције и погледајмо ствари реално.
МИНОРНИ ОБЈЕКАТ
Данашња Русија је нешто сасвим друго. Ипак, ма колико био русофилски настројен, и мене је заболело док сам слушао следеће речи руског амбасадора: „Да ли Србија има неки интерес у вези са глобалном сигурношћу? Да ли се ради о минорној земљи без глобалних интереса? Да ли се само правите да сте субјекат у међународним односима, а заправо сте сам објекат?!“ Но, Конузин је у форми питања рекао пуку истину. За нас болну, али неспорну. Сами смо криви што је тако.
Дозволили смо да Србија постане протекторат, и то оних држава које су према њој непријатељски настројене. И док нам отимају још један део територије, њихов „невладин сектор“ у Србији, уз учешће представника режима, с једне стране, ма колико манипулацијама то прикривали, за нас по НАТО рецепту разрађује платформу аутономије Срба у оквиру независног Косова, а с друге стране, организује безбедносне и сличне форуме са панелима типа „Преокрет у арапском свету и његове последице“ или „Русија и Европа: партнери или супарници“. При чему се обично Москва прозива као да је она, а не Вашингтон, престоница државе која је највећа претња Србији.
Будући да је тако, било би непримерено да руски амбасадор није реаговао, а не као што антируски кругови тврде то што је реаговао. Срамота је што много жешће не реагује србска патриотска јавност док се окупаторске канџе заривају у север Косова, а петоколонаши од нас још праве и будале причајући нам да смо на прагу „компромиса“ са Западом. Баш такав би компромис Београд направио са Аустро-Угарском да је 1914. године прихватио ултиматум, те пустио њену полицију да вршља по Србији
Нисмо пристали да постанемо колонија црно-жуте монархије и одбранили смо своју државност. Али, већ тада су многе наше мане – од склоности корупцији, до спремности да свашта урадимо ради сујете – доспеле на површину. Ипак, имали смо снаге да их потиснемо у раздобљима када је нација била у великој опасности. Но, оне су после тога поново смртоносно засијале. Зато нас је један наш велики пријатељ после окончања Првог светског рата упозорио: „Срби чувајте се сами себе“. Са спољним непријатељима ћемо се пре или касније изборити, а ако нам неко дође главе то ћемо бити ми сами. На ту поруку Арчибалда Рајса нек нас подсете речи које нам је упутио Конузин. А нама остаје да ако поруку схватимо победимо мале петоколонаше у себи и храбро се дигнемо против оних великих, којима смо допустили да уништавају Србију. Нико други то неће учинити уместо нас!
