Сме ли се у Војводини говорити србски?

 Која претпоставка се намеће после прочитаног наслова „Били су нападнути јер су говорили србски“? Извесно, прва помисао је да су нападнути Срби, рецимо у Загребу, Зеници или Приштини. Готово да нико не би помислио да је реч о инциденту који се догодио у северној србској покрајини. Но, у ноћи између 11. и 12. септембра екстремисти мађарске националности брутално су у Темерину напали петорицу србских дечака, дословно их премлативши металним шипкама и ланцима. Мађарским хулиганима и неофашистима који се окупљају на том месту чињеница да се неко усудио да у тој улици говори србски језик учинило се као „провокација“, иако је та улица баш усред земље Србије.

ТОЛЕРАНЦИЈА СА ЦЕНОМ

Темерин је, иначе, мања Општина која се налази северно од Новог Сада и у њој живи нешто мање од 30 одсто припадника мађарске мањине, док је у самом насељу Темерин проценат мађарског становништва око 42 процента. Место председника општине, као и кључни „ресори“ припали су мађарским странкама, што због уобичајене неслоге која влада међу србским странкама, што због склоности београдских партијских централа да „тргују“ мањинским странкама, неретко на рачун интереса већинског народа. Управо се због немара власти и њене склоности да подилази лидерима мањинских странака и толерисало бахато понашање екстремиста у претходном периоду, те се овакав злочиначки напад из обесног шовинизма и могао десити. А десио се агресивни испад шовинизма мањинског народа над припадницима већинског народа! Не желим да кажем да је интерес мађарских странака да у својим редовима гаји екстремне и профашистичке елементе ( директно или посредно везани су за деловање Покрета 64 жупаније) који својим агресивним наступима могу само да изазову контрареакцију унутар већинског народа, иако ни то није искључено, већ да одговорност сносе србски политичари и институције које робују кратковидим интересима. Јер управо су наше институције склоне да толеришу оно што се ни у једној европској земљи не би толерисало. А то је насилно и екстремистичко понашање, те негирање територијалног интегритета Србије, а да не говоримо о физичким нападима на етничкој основи. Ако тежимо „европским вредностима и стандардима“ онда то подразумева и активну борбу против оних који угрожавају живот људи и мирне односе међу народима.
Занимљиво је погледати ко је како реаговао после напада 15 припадника мађарске екстремне деснице на малолетне српске дечаке. Медији су данима прећуткивали ову вест. Она се појавила тек девет дана од поменутог догађаја. Она, вест, у овом тренутку очигледно никоме не одговара. Наиме, србски политичари избегавају ову тему јер би то захтевало да се отвори питање њихове одговорности, као и одговорности институција. С друге стране, лако је претпоставити, мађарски политичари су то прећутали, док је председник Општине Густоњ одбио било шта да изјави за телевизију. И српске странке су упадљиво ћутале о овоме. Неко би могао оправдано помислити да десничарски хулигани то нису урадили без нечијег мига, па се ето може размишљати и о томе да је заташкавање добра тактика да се спречи могући реванш. Но никада није добра политика прећуткивања истине и занемаривање правде – то се увек пре или касније обије о главу оном ко то чини.

ДАНИ ПРЕЋУТКИВАЊА

Конкретније то овако звучи — у ноћи између 11. и 12. септембра десио се напад екстремиста металним шипкама на малолетне дечаке, а  „РТВ“ је тек у четвртак први објавио прилично упеглану и „избалансирану“ вест, помињући екстремисте на обе стране. У ТВ прилогу стоји како је 15 униформисаних припадника мађарских екстремиста, које повезују за Покретом 64 жупаније, јурило дечаке и тукло их металним предметима јер су причали србски. Мајка једног од дечака је рекла: „Ако наша деца треба да добију батине зато што причају србски и зато што су Срби, онда стварно не знам шта да кажем“. Но све би се то завршило на двоминутном прилогу регионалне телевизије да ову информацију нису интернет активисти проширили даље. Тако су преко вести и коментара на сајту видовдан.орг, форума и „Фејсбук“ група многи дошли до ове информације и проследили је даље. Председник невладине организација „Друштво за очување сећања на холокауст“ Александар Вељић  из Новог Сада, у саопштењу друштва осудио је инцидент и оценио да представља континуитет „србомржње, антисемитизма и расизма“ у појединим срединама. Он у саопштењу каже и то да „овај страшни догађај у Темерину показује да се одређене етничке заједнице стављају у подређени положај, а друге у повлашћени, и то само због етничког порекла!  Чињеница да је прошло недељу дана пре него што је јавност сазнала да су против само неких нападача поднете кривичне пријаве, јасно говори до које границе институције не штите грађанска права и слободе, а Војводина је као грађанско друштво опет отишла један корак уназад“. Тек тада, прича о бруталном насиљу у Темерину почела је свој пробој у српске медије, додуше не толико у електронске, колико у писане, да би се на крају огласио и Шандор Егереши, председник Скупштине Војводине, и то тачно недељу дана касније, рекавши како је недопустиво и „веома забрињавајуће то што је овде реч о младићима различите националне припадности“. Телевизија „Б92“ је тек 20-ог значајније обратила пажњу на овај немили догађај.

КОРЕНИ

Наравно да не желим овим текстом да неко стекне утисак да изједначавамо припаднике мађарског народа са екстремистима и неофашистима, јер заиста ти исти су претња и за саме Мађаре, који су познати као миран и вредан народ. Наиме, ови хулигани су узнемиравали и припаднике своје етничке заједнице, јер су изазивали инциденте и стварали осећање несигурности. Осим тога нападима на Србе они угрожавају међуетничке односе, чиме стварају осећање угрожености код Срба и страх од реваншизма код Мађара. Из изјава неких мађарских политичара се, додуше стидљиво, види да су свесни да ови великомађарски шовинисти наносе штету пре свега свом народу, те да су неки од њих дошли из других средина да би ту правили проблеме. Но, мађарски политичари морају смоћи снаге не само да вербално и млако осуде починиоце оваквих дела, већ и да покрену конкретне мере против њих у својим срединама.

Као и све друго на овим просторима и ове међуетничке тензије имају своје историјске корене. Срби и Мађари су имали и периоде мира, али и периоде крвавих сукоба, тако да теза о толерантној Војводини није историјски утемељена. Мађарској елити је сметао јак и виталан србски елемент и они су настојали да га пацификују, а ако то није могуће, да га „редукују“. Пре три века је био први велики мађарски удар на Србе у Панонији када су настрадали многи, нарочито они који су живели северније. Затим су се и 1848. године Срби и Мађари нашли на супротним странама, и тада је Нови Сад до темеља срушен од стране мађарске артиљерије. У Првом светском рату је Мађарска учествовала у инвазији на Србију, да би после рата, као поражена била кажњена смањењем територије. Тријанонским споразумом Мађарска је добила свој данашњи габарит, са чиме се њихови мегаломански националисти никада нису помирили. Тако су великомађарске ревизионистичке аспирације дестабилизовале регион и искоришћене су од Хитлера за успостављање свог новог поретка у овом делу Европе. Током „Рације“ с почетка 1942. године је извршен злочин и над Србима у јужној Бачкој и у Општини Темерин, у месту Сириг, од стране мађарских фашиста. Срби су побијени или протерани.