„Селективно правосуђе“ у слижби геополитике (Размишљања на маргинама Mеђународног дана кривичне правде)

Међународни дан кривичне правде, који се прославља у недељу, 17. јула, је још један повод да се поново замислимо над проблемом међународног правосуђа. На жалост – размишљања о њему доводе до непријатних закључака. Систем међународног права и наднационалне институције, које га обезбеђују, у најбољем случају нису у стању да буду стражари извршења закона. А често и сами служе као послушни инструменти остварења глобалистичких стратегија које се руководе геополитичким циљевима, и које немају ничег заједничког са борбом за права појединаца и целих држава.

Прво – ево мало историје. Овај празник је установљен у част 17.07.1998. године, када је прихваћен Римски статут Међународног кривичног суда. У складу са тим документом овај судски орган је овлашћен да „врши јурисдикцију лица, одговорних за најтеже злочине, који код светске заједнице изазивају забринутост“.

Унутрашња компетенција Суда је ограничена трима врстама злочина: геноцидом (намера да се потпуно или делимично истреби национална, етничка, расна или религиозна група као таква); злочином против човечности (део свеобухватног или систематског гоњења мирног становништва, при чему је злочинац унапред знао да је могуће да се то чини); ратним злочинима (кршење закона и обичаја ратовања, којима се одређује понашање оружаних формација у току рата и штити цивилно становништво, заробљеници, културно наслеђе и т.д) (1).

Било је предложено да се у компетенције Међународног кривичног суда укључи и агресија. Међутим, у току преговора у Риму стране нису могле да се сложе у вези са јединственом формулацијом тог злочина. Зато је одлучено да Суд за сада не може да се бави правосуђем по питањима која имају везе са злочиначком агресијом.

Формирање овог суда је од самог почетка изазвало врло различите реакције. Није случајно да његов Статут из различитих разлога нису прихватили да потпишу или ратификују три стална члана Савета безбедности ОУН (Русија, САД и Кина), као ни Индија, Израел и Иран. Као главни аргумент оне су се, не без основа, позвале на то, да Римски Статут ограничава суверенитет држава и Суду даје „неодређено широке компетенције“. Осим тога, за разлику од Међународног суда ОУН, Међународни кривични суд не спада у званичне структуре Организације Уједињених Нација иако може да по препоруци Уједињених Нација покреће судски поступак. Зато није случајно што по таквом битном показатељу као што су извори финансирања Међународни кривични суд може са сигурношћу да се назове „суд ЕУ“. Евросавез је последњих година давао више од половине финансијских средстава које су дозначиване за потребе наведене институције. На пример, према подацима за 2008. годину, финансирање од стране ЕУ је изнело преко 57% укупних финансијских средстава Међународног кривичног суда(2). Оваква ситуација, кад већ говоримо о томе, добро објашњава ону надоперативност, са којом је Суд издао налог за хапшење садашњих либијских руководилаца, против које су ратна дејства започели и добрим делом их врше Европљани на челу са Француском и Великом Британијом.

Такође треба да се има у виду да је међународна заједница већ сакупила сумњиво искуство при функционисању Међународних кривичних судова за бившу Југославију и Руанду. Без обзира на потрошена огромна средства они нису успели да на одговорност позову главне кривце у стварно тешким злочинима на Балкану и у Централној Африци. Избирљивост при бирању кога ће оптужити, одсуство правничког надметања на процесима, занесеност судија и тужилаца политичким изјавама – све то је постало свакодневна пракса оба Трибунала, која закономерно баца сенку на цео савремени систем међународног правосуђа. Те институције врло често играју чисто конјуктурну улогу – образлажући и извлачећи у прави план овакав или онакав геополитички сценарио.

Овај фактор се најразуђеније исказао у раду Међународног кривичног суда за бившу Југославију чија је улога, према сведочењу многих експерата, “у томе, да се не покажу прави виновници грађанског рата у Југославији, а да се као такви прикажу само србски руководиоци“(3).

Исту праксу спроводи и Међународни кривични суд, чије многе пресуде показују знаке отвореног мешања у унутрашње ствари држава, ради интереса једне стране у конфликту. Таква пракса је започела 2010. године када је Суд издао налог за хапшење актуелног председника Судана Омар ал-Башира, окривљеног за геноцид три етничке групе. Тако се Суд умешао у унутрашњи конфликт у суданској провинцији Дарфур. Тај налог за хапшење је требало да натера власти у Картуму да се сложе са издвајањем области у јужном Судану, богатим угљоводоницима. Како да се не направи паралела са оптужницом Хашког трибунала за Слободана Милошевића, председника Југославије, коју су косовски сепаратисти и њихови западни савезници искористили за међународно-правно образложење својих поступака! Упадљиво је да је ради покретања оптужнице против Омара ал-Башира Међународни кривични суд морао да се позове на Савет безбедности ОУН, јер Судан (у чијем је саставу Дарфур) није држава која је признала Суд.

Још је видљивија геополитичка ангажованост Међународног кривичног суда у односу према Либији, где је налог за хапшење Моамера Гадафија и његових сарадника издат пре него што је извршен истражни поступак, а у условима дуготрајног унутрашњег конфликта између власти земље и побуњеника. Овде, као и у случају Југославије, институције међународног правосуђа иду рука под руку са НАТО. Оне доследно демонтирају међународно-правни систем, који постоји од краја Другог светског рата, а који је позван да стоји на стражи суверенитета и територијалног интегритета држава.

Таква „оперативност“ – посебно када су правне институције већ више од десет година неспособне да истраже „црну трансплантологију“ и остале најтеже злочине албанских сепаратиста Косова наводе на одређене закључке. Ти закључи миришу, између осталог, на нафту, ако би се пошло од тежњи западних сила да преузму у своје руке контролу енергетских изворишта у овој или оној земљи. Да би се решио такав задатак најбољи начин представљају налози и вердикти међународних судова и трибунала.

И још једна интересантна мисао пада на памет када почнеш да размишљаш о смислу Међународног дана кривичног правосуђа, створеног у част „рођења“ Међународног кривичног суда. Без обзира на то, што се јурисдикција наведеног суда протеже на све континенте, а материјали које он поседује односе на 139 земаља, у списку предмета које он разматра фигурирају искључиво афричке државе: Демократска Република Конго, Уганда, Централноафричка република, Судан, Кенија, Либија, Обала слоноваче. То неизбежно повлачи на размишљање о стварању међународног правног неоколонијализма. Није случајно у јуну 2009. године на саветовању у штабу Афричког савеза 30 земаља-чланица Међународног кривичног суда које представљају Африку, неколико држава, међу којима су били и Сенегал, Џибути и Коморска острва, позвало своје колеге да у знак протеста, јер „је тај суд усмерен искључиво ка Африци“ изађе из састава наведене институције. Комесар за питања мира и безбедности Афричког савеза Рамтане Ламамра је сигуран да тужилац Међународног кривичног суда исповеда „дупле стандарде, подижући оптужницу против једних лидера, и игноришући друге“. Методе рада тужиоца је окарактерисао као „ослепљујућу праксу селективног правосуђа“(4). Баш та селективност и представља прву особину геополитичке ангажованости.

Петар Искендеров,

__________________________

(1) https://untreaty.un.org/cod/icc/statute/99_corr/cstatute.htm

(2) Report of the Committee on Budget and Finance on the work of its tenth session. ICC. 26 May2008. P.20-21.

(3) Барио П. Правне фикцијеМеђународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) на бази реалности грађанског рата// Двојнистандардиу заштити људских права: казус професора Шешеља. М., 2009. С.141.

(4) https://www.voanews.com/english/news/a-13-2009-06-08-voa30-68788472.html