Осма седница двадесет година касније

Није била грешка што је Космет са Осмом седницом постављен на прво место у политици; грешка су била средства које је Милошевић у политику увео као легитимна у решавању проблема, а то су насиље и елиминација неистомишљеника, чак и физичка
(Фотодокументација „Политике” и Матија Коковић)

Низ потресних догађаја је септембра 1987. дубоко променио политичку сцену Србије. Убиство четворице војника у касарни ЈНА у Параћину било је само повод за заоштравање сукоба између две политичке струје у тадашњој владајућој политичкој снази - Савезу комуниста Србије, што је убрзо одредило судбину Србије али и Југославије. У центру сукоба било је питање развоја земље као и политика према Косову. Слободан Милошевић, председник српских комуниста и дугогодишњи пријатељ и кадар Ивана Стамболића, тадашњег председника Председништва Србије, свој политички залет почео је баш на Космету реченицом коју је, према сећању Мирослава Шолевића, изговорио испрва плахо, а онда гласно поновио пред камерама 24. априла 1987. Милошевић се обратио маси разјарених Срба и Црногораца у Косову Пољу реченицом: „Нико не сме да вас бије!” коју су београдски медији понављали данима, утувивши тако многима Милошевићеву ексклузивност као бранитеља српских националних интереса.

Упозорење Драгише Буце Павловића, председника београдских комуниста, који је 11. септембра 1987. новинарима и уредницима престоничких медија отворено скренуо пажњу на опасност од национализма (и српског) по усуд Срба и Црногораца на Косову, представљало је прекретницу. Павловић је признао да је ситуација за Србе и Црногорце на Косову стварно тешка, али је упозорио да у борби против албанског сепаратизма „запаљиве речи не доносе ништа друго до пожаре”. Иако га није директно поменуо, Милошевић је Павловићеве речи схватио као ратни поклич против себе.

Павловић је одбацивао националисте као савезнике, залажући се за „трезвеност у оквиру система, у оквиру законитости”. Помињући „олако обећану брзину” и алудирајући на аплауз који је Милошевић побрао на Косову, указивао је да „дланови Срба и Црногораца на Косову из аплауза већ прелазе у песницу, а то је граница преко које све што следи вуче у трагичан развој догађаја”. Фитиљ тих догађаја видео је у лакомисленој политици која ствара запаљиву атмосферу типа „брзо ћемо - лако ћемо” решити проблеме Косова.

По Милошевићу, а још више по његовој амбициозној жени Мирјани Марковић, партија је била претесна за Ивана, (Буцу) и Слобу. Њени људи су већ припремали терен за обрачун у тада јединој партији.

Милошевић је на Осмој седници победио. Да је та победа темељ потоњих великих пораза многи су схватили тек кад је било касно. У моменту када се у другим деловима ондашње велике државе (СФРЈ) и диљем Источне Европе миц по миц одустајало од комунизма, тоталитарних метода обрачуна са „унутрашњим непријатељем” и експериментисало са контролисаним „силаском Партије са власти”, у Србији је назадњачка партијска фракција 1987. изабрала метод „чистки” политички неподобних којим нас је одвела у цезаристички модел владања Слободана Милошевића. Није била грешка што је Космет са Осмом седницом постављен на прво место у политици; грешка су била средства које је Милошевић у политику увео као легитимна у решавању проблема, а то су насиље и елиминација неистомишљеника, чак и физичка.

Уследили су дириговани митинзи, политичка хапшења, ванредне мере и одузимање аутономије Косову, распад Југославије, ратови, санкције, бомбардовање. Свему томе је пут утрла тешка злоупотреба медија. Уочи, а нарочито после, Осме седнице „падала” су уредништва широм Србије једна за другим, а на водећа места доведени су Милошевићу лојални апаратчици, који су новинарску професију срозали испод сваке мере. Тако је и наша „Политика” тада постала полигон за приземне нападе на све оне који су се супротставили победничком Милошевићевом походу на власт. Права свих мањина - политичких и националних - била су угрожена.

Новински чланци су били упрегнути у интересе одржања Милошевића на власти; злоупотребама су уништене каријере и добро име многих часних људи. Стотине хиљада младих напустило је земљу. Владавина права и закона је на свим нивоима жртвована у име „националног јединства”, а Србија је тонула у криминал и аутократску владавину Милошевићеве клике.

Да ли би нам било боље да је на Осмој седници победила Стамболић-Павловићева линија? О томе можемо да спекулишемо, али не треба заборавити да се на Осмој седници ипак пре свега радило о фракцијској борби унутар једне комунистичке партије. И да Милошевићеви противници на тој седници нису редом били либералне демократе западноевропског типа, већ партијски чиновници од којих су неки већ иза себе већ имали покоју забрањену књигу и мању чистку.

Можда је могуће замислити да би, у случају да је у Србији пре 20 година победила толерантнија политика склонија плурализму, данас наш животни стандард био надомак, рецимо, словеначког, одбрана Косова кудикамо једноставнија, а целовита Србија много ближе ЕУ него што је то сад.

Прогањани Павловић, као ни Стамболић и бројни други, нису дочекали тренутак да Милошевић сиђе са власти. Јесте Србија покушавала да путем демократије крене демонстрацијама у пролеће 1991, па у јесен 1996, да би успела тек на изборима 2000. али ће нас трагичне последице Осме седнице увек опомињати колико је пресудна употреба правих средстава у одбрани легитимних циљева, колико су драгоцене вредности демократије, а још више како су опасне лажи и обмане.