Тотална сатира Владимира Аксјонова

Издавачка кућа „Геопоетика“ управо је представила своје најновије издање, роман „Москва ква-ква“ из пера руског писца Василија Аксјонова. Ова књига настала је 2005. години, у Москви и Бијарицу. Роман ће нашој читалачкој публици учинити нарочито занимљивим чињеница да су осим Стаљина и маркантних фигура руске Комунистичке партије међу његове јунаке сврстани нико други до Тито, затим Ђилас, Ранковић, Кардељ и Моша Пијаде. Радња се догађа почетком педесетих година у Москви, када готово истовремено ниче седам високих зграда налик на Емпајер стејт билдинг као још једна од показних вежби уздизања младе социјалистичке државе из пепела Другог светског рата. У једној од њих живе истакнути научни и јавни радници СССР.

Атентат на Стаљина

У роману се преплићу две приче - једна о животу породице Новотканих, уз љубавни троугао и целу плејаду младих шминкера, будућих шездесеташа, љубитеља џеза и свега модерног што долази са Запада. Друга, политичка заснована је на сукобу СССР и СФРЈ из 1948. године. Испоставља се да Тито и Стаљин истовремено кују планове о атентату на противника, а Тито се чак лично појављује у Москви са читавом пратњом (Ђилас, Ранковић, Кардељ). Штурман Ештерхази је заправо контрашпијун који ради за „српско -хрватске хајдуке“. Стаљин има план да на СФРЈ изведе десантну акцију, изолује руководство државе, а затим уз помоћ патриотских снага СФРЈ спроведе активна дејства на стварању државних структура независних и истовремено братских држава Јужних Словена који ће се издвојити из Федерације.

Писац Василиј Аксјонов је жива легенда. Најмаркантнија фигура руских шездесеташа. Читава плејада писаца изашла је из његовог шињела. За разлику од многих, никада није отворено играо на карту свог сукоба са влашћу, и не трудећи се да из тога извуче било какву корист. Ако у његовој прози има бунта, он није нападно бучан као рок, нити безнадежно тужан као блуз. Његова проза је џез.

Нападнут од Хрушчова

Василиј Аксјонов рођен је 1932. године у Казању. Једно време с мајком проводи у Магадану, у прогонству, на које је била осуђена његова породица. Завршио је медицински факултет и једно време након тога ради у болници као лекар. У свет литературе ушао је са романом „Колеге“ (1960. године, по којем је снимљен филм. Уз ово дело Аксјонова су једним од лидера такозване младе прозе која је уз много помпе ступила на сцену крајем педесетих и почетком шездесетих година учинили и романи „Карта за звезде“, „Наранџе из Марока“ и „Време је, мој друже, време“. Аксјоновљева дела изазвала су много полемике међу критичарима, будући да се бавио проблемима „периода отопљавања“, пре свега вечним конфликтом између очева и деце, до којег је дошло у процесу одрицања од тоталитарне прошлости. Његову прозу одликује исповедни карактер и наглашено интересовање за унутрашњи свет јунака и људску психологију уопште. Крајем шездесетих година Аксјонов посеже за забрањеним списатељским оружјем - тоталном сатиром, како је сам назвао нови жанр за који се определио. У то време критичари према њему постају све оштрији, а напада га и сам Хрушчов.

Власти враћају држављанство писцу

У другој половини седамдесетих све се додатно компликује чињеницом да је Аксјонов своја дела почео да објављује у иностранству, пре свега у САД. Учествовао је у стварању сада већ чувеног часописа Метропол, којим су се писци одлучно оградили од соцреализма као владајућег књижевног правца. Василиј Аксјонов је из отаџбине емигрирао у Америку 1980. године, да би му убрзо након тога било одузето совјетско држављанство. По доласку у Америку настањује се у Вашингтону, где наставља активно да ради. Бавио се писањем и на једном универзитету у том граду предавао је руску књижевност. Држављанство му је враћено 1990. и иако је у САД провео много година и како сам тврди да иако је Америка је постала његова кућа, он се не осећа као Американац и никада се неће тако осећати. Дела која је написао у емиграцији сведоче о томе да је једино Русија у фокусу његових интересовања, те Аксјонов иако емигрант остаје у суштини руски писац.

Јунаци његових дела су млади људи, скептични настројени према совјетској стварности, нихилисти пуни стихијског осећања привидне слободе, које интересује западна музика и књижевност-све оно што је било у супротности са оријентирима које је поставила претходна генерација. У каснијим делима све се више осећа филозофски приступ у размишљањима о неуспеху „отопљавања“ и лабилној природи човека који је све своје наде полагао управо у те промене.