Боје свићу на ивици заборава: Црква Богородице Љевишке на Косову

2010. године одлуком руске владе издвојено је два милиона долара за рестаурацију 4 споменика архитетуре на Косову, који се налазе на списку објеката светског наслеђа УНЕСКА – то су манастири Грачаница, Пећ, Дечани и црква Богородице Љевишке. За време службеног пута у Србију извештачи Гласа Русије упутили су се у покрајину да сазнају у каквом су стању сада православне светиње и каква им је управо помоћ потребна.

У Дечанима је ситуација много сложенија, говори наш возач Небојша. Уским улицама старе српске престонице, Призрена, кроз бескрајну мређу албанских дућана, стижемо до недавно обновљене православне цркве Светог Ђорђа, где нас дочекује 21-годшињи отац Слободан, најмлађи свештеник у Рашко-Призренској Епархији, који служи у овом граду свега пола године.

У Призрену тренутно има осамнаест Срба. Нажалост, углавном су старије особе. Омладине нема. Постоји једна малена девојчица Милица, она има пет година, ту живи са својом мајком, па моја супруга, па ја као свештеник. У суштини сви смо ми ту заједно, нас троје. Они који дођу, дођу да продају, ретко ко има намеру да се враћа. Некад је у Призрену постојало 365 цркава. Али ето до данашњег дана  остало је само неколико цркава, које се ми трудимо да заштитимо и да сачувамо колико можемо.

Укупно у Призрену живи више од сто хиљада људи, и заиста, у праву је наш возач, аутомобил који је ушао у двориште цркве Светог Ђорђа нико од Албанаца није посебно загледао. 18. марта 2004. године ова светиња, заједно са црквом Богородице Љевишке, била је практично уништена у току антисрбског прогрома. Изгореле су старе иконе, уз то албнци су уносили аутомобилске гуме у цркву и палили их да би нанели што већу штету фрескама, говори отац Слободан. Тако црква изграђена у 14. веку није страдала већ неколико векова.

Богородица Љевишка богата је била живописом. Нажалост Турци или тај, који је тада био, тај прелепи живопис, све иконе су излупали, прекречили и измалтерисали, да се иконе не виде.

Ми идемо у цркву Богородице Љевишке, узимамо кључ код полицајца Албанца који седи у суседном фризрерком салону и улазимо унутра. У цркви је глуво и пусто, и чак уз дневну светлост врло је тешко видети ликове на зидовима: радови на рестаурацији нису се водили од 1976. године. А пошто су овде урадили своје вандали, приликом погледа на фреске падају на памет стихови Васка Попе, написани о сасвим другој цркви, али и овде умесни:

Oткуда моје очи
На лицу твоме
Анђеле брате
Боје свићу
На ивици заборава

Ето познато вам је, како је Богородици Љевишкој отето 20 квадратних метара крова и како је даље, на срећу на наше светиње очигледно да понешто није како треба, да им то смета. Цркве су у доста лошем стању. Поготово сада Богородица Љевишка, којој су стубови уништени у потпуности, који су пуни влаге, Богу хвала, фреске нису имале контакт са влагом. Ето сада покушавамо да се исправи то, колико је то могуће. Али ето видите да има оштећења пуно. Тако да и ту уствари било је паљенене гума, и да су ту фреске знатно потамнеле од дима, што јесте био циљ тих, који су то радили. Мислим да би прво требало да се фреске очисте, по мом неком мишљењу, и да се кров, који је сада оштећен, још мало среди. Наравно, ово је знатно оштећење, где, мислим, да ће тек следеће године моћи да се раде радови унутар цркве управо због влаге, коју су стубови повукли. По мом мишљењу, унутар цркве треба да раде стручњаци православне исповести, православне вере.  Ја сам много мали да бих одлучио такве ствари. Постоје многи људи, који су паметније од мене и који имају више искуства.

Ми смо у самом центру другог по величини косовског града. Да смо људи са злим намерама, да ли би чувари исто тако мирно седели? Поставља се питање сврсисходности заштите православних светиња коју врши локална полицијска служба...

Код нас у православној цркви ми сви знамо да не треба да осуђујемо. Осуда је грех. У суштини ми немамо никаквог мишљења поводом тога, нити можемо да кажемо да је КПС крив, нити да је било ко крив. Али ето Господ је то показао да су резултати видљиви. Овде нема пуно Срба. Можете сами да испоставите шта и како ја. Ми не залазимо детаље, ко је починио, како је починио, и ко је крив. Да ли је видео или није видео. То је нешто моје мишљење као свештеника. Немам право више ништа да кажем.

Опет су искључили струју, говори отац Слободан. Питамо да ли намерно српску цркву остављају без струје? Не, град је подељен на секторе, тако испада да сада овде нема струје. Ово је Косово и Метохија, нема привреде, људи седе без посла, и искључење струје је уобичајено. На наша размишљања да економска ситуација која се не побољшава у годинама косовске „независности“ може поново да изазове етничке сукобе, наш саговорник одговара следеће.

У суштини колико сам ја овде, ја могу слободно да кажем да ја као свештеник идем свуда са мантијом, никад не скинем мантију. Никад немам проблема. Наравно провокације постоје, али никад нешто конкретно да кажемо, вербално било или тако нешто. У суштини, колико сам овде, никад нисам имао никаквих проблема, што се тога тиче. То је моје лично мишљење. Наш повратак зависи само од наше личне воље, само од онога колико ми желимо да се вратимо. Ако ми хоћемо да се вратимо, и ако ми заиста волимо и верујемо, нас ништа не може зауставити. Без обзира на то шта ће да се деси или шта може да се деси. Ко воли, ко жели, ко хоће да се врати, ко није продао,  он ће да се врати. А Господ ће све сам касније уредити.

Можда желите да ручате – мада нема струје, нуди нам на крају отац Слободан. Сазнавши да смо већ јели пљескавицу, он са прекором говори: Како, за време Великог Поста? Између осталог, путницима се може опростити. Ви сте први Руси који су дошли овамо за ових пола године док сам ту. И иза вас је дуг пут.

А ми, путници, топло смо се опростили са свештеником и кренули пут манастира Дечани.