Караџића од хапшења спасле САД и Русија

Париски дневник  Монд је јуче објавио приказ најновије књиге Флоранс Артман, бившег портпарола бивше главне тужитељке Хашког трибунала Карле дел Понте. Насловљена по узору на класичну приповедачку литературу, „Злочин и казна“, књига је изашла у издању париске издавачке куће „Фламарион“. Приказ је сачинила дописница листа из Хага, Стефани Мопас, и насловила га „Спречено хватање Караџића“.

Према писању листа, Артманова цитира своју бившу шефицу која је водила „поверљиве“ разговоре са бившим председником Жаком Шираком. Наиме, Ширак је открио Дел Понтеовој - а преноси Артманова - да су се у мају 1997. год, он (Ширак), Бил Клинтон, немачки канцелар Хелмут Кол и британски премијер Тони Блер састали у Паризу „иза затворених врата“ на коме је француски председник, каже Артманова у улози „инсајдера“, тражио хапшење Радована Караџића.

Артманова пише у презенту. „Бил Клинтон (на поменутом састанку) подвлачи да се операција (хапшења) не може лансирати, а да се не информишу Руси. Ширак је против јер се Москва, до тада, снажно противила свим покушајима да се ухапси Караџић и још је гунђала да ће о овоме обавестити бегунца. Подржан од стране Тонија Блера, Клинтон је инсистирао. Ширак је коначно попустио,“ присећа се Артманова онога што јој је рекла Карла дел Понте, вероватно пред свој одлазак на позицију швајцарског амбасадора у Аргентини.

Ширак је касније, пише Артманова, Дел Понтеовој рекао следеће: „Караџић није ухапшен зато што су се противили Руси (...) а Борис Јељцин ми је рекао: ‘Караџић зна много ствари о Милошевићу’ и он (Јељцин) ме је упозорио да би чак послао и један авион да га извуче из Босне уколико је ово неопходно, али да никада неће допустити да Караџић буде ухапшен“, преноси Артманова Шираков разговор са Дел Понтеовом. Питаћемо Ширака, кад већ не можемо Јељцина.

А онда, каже ауторка, „Караџић је побегао, преко Србије и Црне Горе (...) за Белорусију у једном војном авиону који је послао Борис Јељцин,“ за време „гужве“ око избора у Босни 1996. год.

„Ширак без резерве оптужује Американце да су интервенисали да спрече хапшење. Као доказ, ‘Француска је,’ каже он, ‘и раније охрабривала Американце да интервенишу, али они нису ни прстом мрднули’. Ширак одустаје, уз убеђење да је за време Дејтона направљен договор, али о томе није имао формалне доказе“, каже се у књизи.

Као баланс својој причи која француску администрацију и хашко тужилаштво, судећи по тексту у Монду, приказује у најбољем светлу, Артманова даље каже да је главнокомандујући НАТО снага, Весли Кларк, са своје стране оптужио Ширака да је „склопио пакт“ са Караџићем и Младићем како би издејствовао ослобађање француских пилота. Међутим, Ширак је, према верзији Артманове, само потврдио Дел Понтеовој, опет у приватном разговору у јуну 2003. год. да је Француска „безусловно захтевала ослобађање својих пилота“.

Као да је нешто кивна на Американце, Артманова пише да је америчка обавештајна агенција ЦИА „опремила две тајне базе у Хрватској, одакле су могли да пресрећу телефонске комуникације на већем делу територије бивше Југославије“. „Од јануара 2002. год, Карле дел Понте се Американцима обраћала с молбом да јој обезбеде снимке који се налазе у њиховом поседу (...), али је Вашингтон на ове захтеве остао хладан као камен и они су остављени да чекају,“ каже ауторка.

Ометена у свом раду, каже Артманова, Дел Полтеова је 2002. год. одлучила да успостави своју сопствену истражитељску ћелију и сакупи 150.000 евра, како „више не би зависила од Западњака“, не наводећи из ког је то другог дела света је новац стигао. Она је тако сазнала „за локацију Караџића који је био под полицијском присмотром као и за његово иминентно хапшење“, пише ауторка „Злочина и казне“. „Срби су тражили од Француске да осигура транспорт до Хага. Ово је урађено на велико незадовољство Американаца, који су интервенисали код Срба да се операција суспендује“, пише Артманова. Е, нека су и Срби једном добро обавили свој посао!

Када су хашки гоничи поново ушли у траг Караџићу на граници са Србијом, каже се даље у књизи, „информација је одмах дошла до команде Сфора у Сарајеву. Неколико сати након тога, један хеликоптер је надзирао ову зону и тиме узбунио и Караџића,“ каже разочарана Артманова. Можда се све ове перипетије, питају се читаоци, не би ни догодиле да је војна команда у Босни одмах препуштена оружаним снагама нове Европе, претечама садашњег Еуфора. Можда би правда одавно била задовољена да су Французи од почетка у Босни вукли све конце.

„Замка се,“ каже Монд, „затворила још једном приликом, када је Дел Понтеова одлучила да ради са локалном полицијом лета 2005.“ Ето вам га сад! Овог пута, „она је сазнала да је један агент ЦИА долазио (...) и тражио од босанско-српских агената да суспендују пратњу породице Караџић под претекстом да он то ради по наређењу Хага! Ухваћене на делу, америчке власти су хашкој тужитељки изразиле жаљење због ‘грешке у комуникацији’ без даљих објашњења,“ пише Артманова.