Пронађена најстарија икона Светог Саве

Тешко је у мислима призвати некада топли амбијент наших старих храмова чија је унутрашњост данас оплемењена само познатим, често врло оштећеним зидним сликама. С изузетком Пантократоровог храма у Дечанима и неколико других који су били боље судбине, велики споменици средњовековног градитељства од Немањиног времена до краја самосталности сами су већ страдали или проживели тешка времена у којима су најпре ентеријери пустошени. А добро је познато да су ктитори задужбине одмах опремали предметима неопходним за богослужење и даривали их различитим драгоценостима. О томе говоре многобројни извори, од биографија оснивача до њихових даровних исправа, а најпунију слику пружају катастиси који наводе све што је одређеном манастиру припадало.

Довољно је подсетити се једног таквог списка, састављеног уз даровницу из 1375, којом су деспот Тома Прељубовић и његова супруга Марија своју цркву у Водену поклонили манастиру Лаври на Светој Гори. Богати инвентар изненађује бројем скупоцених предмета и рукописа који су у овој светињи сабрани током само неколико година.

Ако се има у виду да су се манастири и у каснијим столећима богатили, може се рећи да су од мноштва драгоцености у Србији остали само пабирци. Само мали број дела је сачуван у страним збиркама у које је доспео често заметним путевима, а највреднија су била она којима су владари, почевши од Немање, даривали велика хришћанска светилишта од Палестине и Синаја до Барија и Рима. У томе је посебно место имала Света Гора, и то већ од краја ХII века када су се у њену средину повукли свети Сава и Симеон Немања. Опширни описи њиховог боравка, дела и спомени по манастирима живо, на свој начин, о томе говоре, а сведок њихов је, пре свих, био Ватопед, трајно братски везан за Хиландар.

И поред свих сазнања о драгоценостима које су из Србије стизале у Свету Гору, изненадила нас је вест да се у Ватопеду, уз остало, чува и једна непозната икона Светог Саве са оквиром од позлаћеног сребра. Слику су у богатој манастирској ризници недавно пронашли млади чланови братства и одлучили да свог „претка”, некадашњег ватопедског монаха, објаве уз текст о њему у првом тому своје серије „Ватопедски синаксар”.

Оснивач Српске цркве представљен је као архијереј, у полиставриону са омофором, како десном, уздигнутом руком благосиља, а левом држи јеванђеље. Сам допојасни лик је добро очуван, иако је данас таман, можда и због „освежавања” некада прозирним премазом лака. Након пажљивог чишћења вероватно ће се боље моћи да уоче особености – већ се сада види – танане пластичне моделације лица и ближе одреди место овог дела у стилским токовима српског сликарства из последњих деценија ХIV и почетка ХV века. У овом часу не знамо да ли је испод скупоценог окова још нешто насликано. Са своје стране, богати украс на њему свакако ће помоћи да се одреди средина у којој је икона настала и препозна личност дародавца. У том смислу од посебног значаја је и старосрпски натпис који означава Савин лик. Овде се доноси у виду прилагођеном савременом писању: „Свети Сава први архиепископ српски”.

Богати оквир, украшен врежама, некада је на себи имао имао и осам медаљона чија су лежишта празна. Не знамо да ли су на њима били ликови или посебно изведени орнаменти. Могуће је да су са иконе скинути у исто време када и зрна бисера којима је био опточен лик Светог Саве. Нема сумње да је оков настао у средини која је, уз богате руднике, особито сребра, у областима кнеза Лазара и деспота Стефана, имала златарске радионице, као што је и сликана представа била дело једног од мајстора који су радили за владаре и племство овог времена.

Од некада огромног броја икона на иконостасима, проскинитарима и другим местима у храму до данас је опстало тек понеко дело. Нестале су чак и посебно поштоване слике чији је изглед у својеврсним репликама сачуван у зидном украсу. Међу њима је велики број био са представом Светог Саве, али је тек ризница чувеног светогорског манастира, безбеднија од других, сачувала најстарију од њих.