Кључ на улога исељеништва

У САД процене о броју Албанаца (из Албаније и бивше Југославије) крећу се од 114.000 особа према попису из 2000. до око 500.000 према новијим проценама. Дијаспора је концентрисана на област око Бостона, где албанска заједница постоји још од 1886. године, када је први Албанац крочио на тло САД. Да би се приказала снага и организација албанске дијаспоре у САД, довољно је навести пример везан за једно село у Црној Гори. Осамдесет хиљада Албанаца који потичу из црногорске области Малесија, дакле дупло више него што их сада живи у тој области, обећало је да ће уложити 10 милиона долара у ту област под условом да село Тузи буде проглашено општином

Кључну улогу приликом одлучивања о будућности Косова одиграће дијаспора. Земље у којима се налази највећи број косовских Албанаца подржавају независност између осталог и зато што се надају да би у том случају један део усељених мафијаша могао да се врати у матичну земљу. Дијаспора је кец у рукаву присталица независности Косова. Заједнице косовских Албанаца у иностранству имају важну улогу у економском и политичком животу српске покрајине, насељене претежно Албанцима, а могле би да имају пресудну улогу и у борби за независност.

Већ током рата 1999. године, мали али ратоборни албански лоби у САД успео је да дотури Конгресу и тадашњем председнику Билу Клинтону "досје Косово" и да добије подршку у борби за независност од Срба. И није случајно то што су данас све земље у којима бораве највеће заједнице косовских Албанаца – Немачка, САД, Швајцарска, Велика Британија – присталице независности Косова. (Овом списку треба придодати и Аустрију, у којој такође постоји значајна заједница, али она не спада у најважније.) Три земље са овог списка (САД, Немачка и Велика Британија) спадају у чланице Контакт-групе – заједно са Француском, Италијом и Русијом, док су две чланице Савета безбедности у ОУН-у, са правом вета. Те две организације имају одлучујућу улогу – барем у формалном смислу – у утакмици која треба да доведе до независности Косова. (Од велике важности за будући статус Косова може да буде и Русија, у којој не постоји важна албанска дијаспора.)

Непознанице

Косовска дијаспора није слична другим заједницама. У њој самој, а нарочито дуж маршрута којима су се кретале избеглице или илегалци, мафијашке групе са Косова, које већ годинама имају примарну улогу у кријумчарењу дроге и трговини оружјем и људима, исплеле су своју мрежу. Оне су надмашиле чак и мафијашке групе које потичу из Албаније, које су барем у Италији много познатије.

Не постоје прецизни подаци о томе колико косовских Албанаца живи у иностранству. Формална припадност Србији спречава објављивање званичних података који би се односили искључиво на косовске Албанце. Једини прецизни подаци јесу они које је УНХЦР прикупио током рата 1999. године али се они односе само на избеглице, које су само један део од укупног броја исељеника. Осим тога, земље у којима бораве често броје Албанце са Косова само као Албанце, не трудећи се да потичу са Косова како би добили статус избеглица и како би им улазак и боравак у земљама западне Европе био олакшан. Штавише, у неким случајевима дупли идентитет (албански и косовски) кориштен је за заваравање полиције и олакшавање пословања. У разним ситуацијама кориштен је онај идентитет који је у том тренутку био повољнији.

Осим тога, албанска емиграција (било са Косова, било из Албаније) често је за улазак у поменуте земље користила тајне канале, чиме је не само избегнута државна контрола него је и један део заједнице у иностранству постао невидљив. Тако, на пример, званични швајцарски подаци за 2000. годину наводе присуство 93.000 људи чији је матерњи језик албански, док новинарски извори из истог периода тврде да је у Швајцарској тада живело око 200.000 Албанаца само из бивше Југославије (највећим делом са Косова и из Македоније).

Према подацима косовског руководства, на Косову живи између 1,8 и два милиона људи, док исељеника има око 600.000, претежно радно способних, од тога 100.000 у Америци и 250.000 у Немачкој, а остатак у Великој Британији, Швајцарској, Аустрији и другим земљама. По подацима једног стручњака из Светске банке, тај број је знатно већи: од 750.000 до 800.000 косовских Албанаца који живе у иностранству, у Немачкој живи 350.000 до 400.000 а у Швајцарској 160.000 (по бројности су највећа исељеничка група после Италијана).

Гастарбајтери

У сваком случају, чињеница је да већи број породица с Косова има једног или више чланова породице у иностранству и да је то значајан економски извор. Око 80% косовских Албанаца прима новчане пошиљке из иностранства у висини од 250 до 500 евра месечно. Министар финансија Косова проценио је да је износ ових пошиљки из иностранства током 2003. године био око 720 милиона евра – готово 50% бруто друштвеног производа, који износи 1.570 милиона евра – у односу на квоту од 25% пре рата.

Разликујемо три исељеничка таласа са Косова. Први талас односи се на шездесете године XX века и пре свега на село. Други се одиграо током осамдесетих и почетком деведесетих година, а односио се на градску средину. Делимично су га сачињавали и студенти који су хтели да избегну служење војног рока. Трећи је везан за рат на Косову, када су многи избегли са Косова и спас потражили у иностранству. Немачка и Швајцарска биле су главна одредишта. Исељавање у САД значајно је, премда је бројчано мање, због тога што је реч о исељавању најобразованијих делова становништва. Амерички Албанци гаје огромну симпатију према земљи из које потичу и исказују апсолутно поверење у САД, а Американцима приписују улогу ослободилаца Косова.

Албанска заједница у Сједињеним Државама одликује се чврстином и политичким активизмом. Током последњих председничких избора активно су подржавали кандидата демократа Керија, али упркос томе Буш није променио америчку политику, те је наставио да се залаже за независност Косова.

У САД процене о броју Албанаца (из Албаније и бивше Југославије) крећу се од 114.000 особа према попису из 2000. до око 500.000 према новијим проценама. Дијаспора је концентрисана на област око Бостона, где албанска заједница постоји још од 1886. године, када је први Албанац крочио на тло САД. Да би се приказала снага и организација албанске дијаспоре у САД, довољно је навести пример везан за једно село у Црној Гори. Осамдесет хиљада Албанаца који потичу из црногорске области Малесија, дакле дупло више него што их сада живи у тој области, обећало је да ће уложити 10 милиона долара у ту област под условом да село Тузи буде проглашено општином.

И дијаспора у Великој Британији одликује се високим степеном образовања и великим финансијским средствима. Лондон је забринут због пораста улоге косовско-албанске мафије на британској криминалној сцени. То је додатни мотив да се традиционално енглеско интересовање за Балкан још више повећа, а последњих година оно је нарочито везано за Косово. Британска подршка независности покрајине везана је, како тврде многи политички аналитичари, за жељу да се добије директан државни саговорник – који сада на Косову, које је још увек формално српско, а у суштини под лабилном међународном влашћу, не постоји.

Специфична мафија

На тај начин био би омогућен повратак једног дела косовских Албанаца, а нарочито оних који су везани за најактивније криминалне мреже. Велика Британија се нада да ће тако успети да држи подаље од себе и боље контролише мафију која је, по подацима Европола, постала једна од најважнијих када је реч о трговини хероином (По неким подацима Европола, албанске мафије контролишу 80 одсто трговине хероином у северној Европи, а око 40% у неким земљама западне Европе.), за коју је британско тржиште најважније.

Енглези желе да осматрају ситуацију и да на лицу места спрече шверц дроге дуж разгранатих балканских рута, на којима су Косово и Албанија важне тачке. Управо због тога Велика Британија жели да буде на челу европске истраживачке полиције у оквиру мисије ЕУ, која се спрема да замени УНМИК. Та позиција била би од огромног значаја на обавештајном плану. 

Стање у којем се у овом тренутку налази Косово када је реч о статусу, представља историјску прилику за балканске мафије, а понајпре за мафију косовских Албанаца. Непостојање правне државе (Србија има формални суверенитет, али не и извршну моћ) као и међународни протекторат с лошом управом, без средстава и интереса за борбу против криминалних елемената, и те како су ишли наруку мафијашким групама. Недозвољена трговина олакшана је чињеницом да су Албанци из суседних држава (Србије, Македоније, Албаније, Црне Горе) повезани са косовским Албанцима. Међународна заједница је према потреби одговорност за криминалне радње приписивала Албанији, Македонији, Косову, Црној Гори, али је изостала реакција полиције.

Недовољно разликовање довело је до тога да се у неким статистикама Европола сви Албанци подводе под исту мафијашку групу, не водећи рачуна о томе одакле потичу. Морало би се имати у виду да постоји огромна разлика између мафијашких група са Косова и Албаније, премда оне међусобно сарађују.

Не изостаје ни сарадња са мафијама неалбанског порекла. Једна од главних карактеристика албанске мафије јесте да је чине мале, прилично самосталне, породичне групе. Недостатак врховног руководећег тела и крвна веза међу припадницима групе отежавају могућност инфилтрације, што отежава борбу против тих група. Овај модел ближи је моделу који има калабрешка ‘ндрангбеа него моделу сицилијанске мафије.

Мафијашке групе на Косову баве се шверцом дроге, нарочито хероина, као и трговином оружјем и људима. У трговини дрогом балкански пут који омогућава да хероин из Авганистана преко Турске стигне у Европу добро је познат, али су руте кроз бивше југословенске републике помало промењене. Дуж ових коридора порасла је и трговина оружјем, која се често финансира управо из трговине дрогом. Дијаспора је често финансирала борбу за независност управо испорукама оружја. Борба за независност била је само алиби како би се новим снагама омогућило да се баве нелегалном трговином. На крају треба поменути и то да су косовски Албанци веома активни када је реч о илегалном усељавању, а Косово је обавезна етапа у трговини људима ради присилне проституције. Рат на Косову, егзодус избеглица, везе са дијаспором и алиби финансирања ослободилачког рата омогућили су косовским мафијашким групама да прошире радијус својих делатности по целој Европи.