Због дечијих поруга у католике

Богдан Јарчевић је млади старешина домаћинства у Горњем Равном. Одвојио се од стрица Рајка и браће Мирка и Светка. С њим је и најмлађа, дванаестогоишња, сестра Савка, мајка Љубица, седмогодишњи син Вукан и петогодишње кћерке близнакиња Стана и Стоја. Супруга Цвита, мада је највећи део посла у кући и око стоке пао на њу, сложила се с Богдановом намером да оснују своје домаћинство.
 
Стриц Рајко је био чувени домаћин, није имао синове. Кћери је поудао, па је домаћинство уздигао са синовцима: Мирком, Светком и Богданом - синовима брата Остоје, који је пре једанаест година погинуо у неком турском походу на обалама Црног мора. Паше Скопљаци су најрадије мобилисали у турску војску Србе с Купрешке висоравни, посебно из Горњег Равног, а Остоји су давали и неки старешински положај и стално га молили да пређе у турску веру. Одбијао је. Спомињао је неко давно господство куће Тодора Маливука – од кога воде порекло сви Јарчевићи у Горњем Равном. Говорио је да се не би потурчио ни за живу главу.
Неко је од Срба Гламочана дошапнуо Равњанима да су Остоју убили Турци, из потаје. Тамо на црноморском ратишту. Његова тврдоглава приврженост православљу и одбијање предлога да се потурчи, Турцима је увелико засметала. Тврдња његовог ратног друга Гламочака, све је више прихватана за истину.
 
Богдан је био радан човек – раденик, како су се такви домаћини звали на Купрешкој висоравни. И трговина му је полазила за руком. Кад би догнао јагњиће и јариће на пијацу у Ливну, постизао је најбољу цену. Трговци из Далмације су већ навикли на њега и његове угојене јариће и јагњиће. Понекад их је Далматинцима давао за вино и ракију. Пиће је требало за крсне славе, свадбе, крштења, венчања, погребе, посете родбине... Воћа на Купресу нема, па није било ни ракије ни вина. Дуга, боље рећи предуга, зима је упућивала људе само на узгој стоке, купуса и кромпира. Кромпир су тих година донели неки Далматинци – они који су бродовима пловили до далеких земаља под енглеском и шпанском круном. На трпезе је стизало нешто од самониклог шумског воћа. Највише лешници, јагоде и купине. Понеки зналац, који је завиривао у старе књиге, препоручивао је печурке, а за исхрану се, нарочито у ратна времена и приликом изненадних оскудица, користила и дивља тримужа – слична луку.
 
Говорило се да је Богдан све попримио од стрица Рајка, познатог у околини по квалитетној стоци. То мало земље што је запало Богдана, није изазвало никакву оскудицу у исхрани и одевању његове чељади. На мало земље, није могао сејати раж, јечам и пшеницу. Тамо је узгајао само купус и кромпир. Довољно за породицу, а житарице је, умерено – према потреби, куповао новцем добијеним продајом стоке. Каткад је на пијаце изгонио по које јуне и по коју краву. У стоци није оскудевао. Знао је накосити траве на местима где нико није ширио своје поседе – тамо где су били заједнички пашњаци и једини је скупљао опало лишће и слагао га у камаре са сеном. Тако је намиривао количину сточне хране за дугу купрешку зиму.
 
Била је то, говорили су стари људи, негде 1790. година, кад је Богдан почео да трага за куповином обрадиве земље. Умакао је у броју стоке многим рођацима и суседима. Видело се да ће га и турска власт уважавати и да ће, вероватно, заузети оно место у друштву које је припадало оцу Остоји. Постаће или кнез, или његов писар, јер је знао књигу и српску и турску. Помало, не много. Прочитао би оно што би му поп пружио да прочита, а знао је најосновије писати и на српском и на турском језику. И турским писменима - све у некаквим линијама и кукама. Знао је записати име и презиме, износ новца и означити месец и годину, а то је било довољно за прикупљање пореза, или наплату таксе по каквој кадијиној одлуци или пресуди.

Учио се писмености код попа Димитрија и у кући Турчина Сулејмана Кметаша, у Доњем Равном – још као дете. Био је чувен и по читању песмарице. Е, читање песама, кад је порастао, није му требало. Све их је знао наизуст. И оне о Краљевићу Марку, и оне о Милошу Обилићу и Цару Лазару и Царици Милици. Знао је песме и о Илији Јанковићу и другим далматинским јунацима, али се Турци опако љуте на те далматинске песме. Међу њима се још препричавало како су их Срби, под командом Илије Јанковића, протерали из Далмације, тамо неке 1682. и 1683. године, па после у Далмацију рукнула сва сила млетачка и власт дуждеву успоставила. Ти Срби Илијини одбише Турке од Јадранског (Сињег) мора. Турци су препричавали како су им стари тамо лети лешкарили, а понајвише на плажама испод Макарске, и ришћанске жене, на врелом песку и камену, миловали. Те песме далматинских јунака је Богдан запевавао наглас само ако је био сигуран да Турци неће банути у кућу или се ушуњати под прозор. Није их смео певати ни кад би когод од турских ухода присутан био. А знало се ко је, и какав је, турски ухода међу Србима. Увек их је било. Тада би бирао неке друге јуначке песме. Турци се нису много љутили ни на оне о Краљевићу Мрку, ни на оне о Цару Лазару, али не би радо чули да рајетин опева Милоша Обилића, посебно не оно кад је убио турског цара Мурата.
 
Богдан Јарчевић би доживео мирну и лепу старост да се те 1790. године не окрену све наопако у његовој кући. Десетогодишњи син Вукан поче долазити с пашњака, без стоке. Раније него што је стоку требало гонити кући. Био би сав у сузама и за живу главу није хтео да се врати стоци. Друга чобанчад га одабрала за поругу – то се почесто дешава међу сеоском децом. Изаберу неку физичку ману код вршњака, или нешто од незгода у породици жртве, надимак претка и много другога. Код Вукана су одабрали презиме – Јарчевић  Па почели спрдњу. Како би се Вукан нашао у друштву, неко би викнуо: ''Јарац!'' Други би закмекећао, трећи би подизао прсте на главу и представљао јареће рогове. Стварао се хор дрекача. Опколили би га, па би сложно узвикивали: ''Меееееееееееее... Јарац! Кмекећи, јарче! Како ми можемо који нисмо јарци, а ти јарац, па не кмекећеш!'' Тако – из дана у дан. Вукан се љутио и плакао, а то је подстицало децу на још жешћу поругу.
 
Богдан је покушао да те поступке чобана уклони. Обилазио је њихове родитеље. Молио да запрете деци да Вукана поштеде, али је то мало помогло. Било би краћег уздржавања, мале тишине, а онда би неко промекећао. Деца су заборављала наредбе родитеља. Сласт надмоћи над другом особом их је подстицала. Вукан поруге није могао да издржи. Бежао је кући, плачући. Богдан је покушао да упути сина да чува козе и овце на другим ливадама. Тамо, према Вуковску, или Рилићу. Но, ни то није помогло. Претходна група деце се распитивала куд је ''Јарац'' ишчезао. Кад су сазнали где чува, један од њих би отрчао до деце из Вуковска, после и до оне из Рилића и предлагао им да кекмећу пред Вуканом, а он ће онда побећи кући. И било је тако. Богдан је отишао и у Звирњачу, где му је живео ујак Јован Лозанчић. Ни пашњаци Звирњана нису помогли Вукану Јарчевићу. Тамо је отишао мало старији чобанин из Доњег Равног, Светко Лугоња, па је лако придобио Звирњане да приреде паклену грају за Вукана.
 
Богдан више није знао шта да ради. Посаветовао се с попом Георгијем, али је то била слаба вајда. Овај је обишао најближе Богданове суседе, саветовао да утичу на понашање деце, али све је било као и приликом кад их је молио Богдан. Богдан одлучи да промени презиме. Једног јутра, отпутова у Купрес, код кадије. Исприча му све. Замоли да му промени презиме у неко које неће имати никакво животињско обележје. Кадија Мустафа је већ све знао о  понашању чобана у Равном. Знао је много тога и о Богдану и његовом покојном оцу Остоји. Људима који су се држали православне вере и српства. Саслушао је Богдана и рекао му да ће му помоћи, али само под једним условом. Да му, уместо законске таксе, за промену презимена поклони краву ''Мркуљу'' – давала је највише млека у Равном и телила расну телад. Богдан пристаде, са задовољством. Једна крава за њега није била никакв трошак. Кадија му рече да ће му предати документ с новим презименом сутра у 11,00 часова. Само да дође у Купрес с ''Мркуљом''.
Богдан одахну. Крену у Равно. Веровао је да ће тегобе и патње сина Вукана ишчезнути. Ако га деца буду и краће време узнемиравала, то ће проћи. Зваће се Вукан ''Марковић'', ''Поповић'', или ''Васић''...
 
Сутрадан у кадијиној канцеларији се сретоше погледима Мустафа и Богдан. ''Мркуља'' је била испред зграде. Богдан упита:
''Светли кадија, да ли је готова крсна књига?''
''Јесте, Јарче, готова је. Од данас се нећеш звати - Јарчевић. Благо теби и твом сину Вукану. Ослободио сам вас велике муке. ''Мркуља'' је заслужна за ову доброту – коју ти учиних. Да је ниси имао, Јарче, не бих ти никад презиме мињао. Овако, проминио сам га. Ево ти ћаге. Ти знаш да читаш. Али... да ти ја то урадим. Да знаш, од данас ћеш се звати – Рогало. Рогало, је ли ти јасно, рајетине?!''
 
Богдан претрну. Погледа у текст на турском. Пише ''Рогало“! Окрену му се земља. Стави папир у торбу на рамену и изиђе, без поздрава. Узјаха коња и крену у Равно.
Уђе у кућу и позва жену:
''Цвита, све 'аљине пакуј у завежљаје. Идемо!
''Куда, Богдане, куку мени?''
''Преко седам гора и седам вода. Не знам, али идемо. И не питај више ништа!''
Она покорно спусти главу и поче скупљати хаљине, постељину, опанке и уштављене коже.
Мајци Љубици и сестри Савки нареди да скупе: краве, коње, овце и козе. Оде до Цвије Периза и понуди му, за багателу, четворо свиња. Овај пристаде – купи их. Нешто мало новца, Периз даде и за живину.
Богдан оде до брата Светка. Рече му да га ништа не пита и обавести га да му уступа кућу и окућницу – без гроша. Замоли да му дадне новац, колико хоће, за оне три њивице. Светко запрепашћен. Питао би, али Богдан му даде знак да не говори. Богдан моли, само моли, који грош за њиве. Светко отвори сандук, извади новац и пружи му га.
 
***
Селом се прочу - Богдан Јарчевић побегао из села. Натоварио на воловска кола и на коње све што је могао и отишао према Купресу.
Ноћ га ухватила већ код Шупљег камена, надомак Доњег Вуковска.
Богданова чељад ћуте и ништа не питају. Иду, а не знају куда. Љубица и Цвита кришом плачу и бришу сузе бошчама. Једино Вукан радостан. Види да више неће међу чобане, који га тако немилосрдно вређају. Осмогодишње кћерчице и мајку, Богдан ставља на воловска кола – мало се возе, мало пешаче.
Била је поноћ кад су прелазили преко Купрешких врата, дозлабога високих а стрмих. Превалише волови и коњи и тај део пута. Тужна колона гмиже низ стрмину - према српском селу Чипуљићу и турском Бугојну. Негде пред зору, Богдан се заустави. Скренуше поред пута, наместише лежаје и заспаше. Био је крај августа. Ноћ топла.
 
Око подне, уђоше у Чипуљић. Богдан сврати до Тодора Билкића. Познавали су се с пијаца у Бугојну, Купресу и Ливну. Замоли га да му купи две краве. Само га обавести да је у невољи и да иде даље. Не рече му куда. Билкић пристаде. Купи понуђене краве - за нижу цену. Kако је Богдан предложио.
Богдан поведе чељад према Бугојну. Кад уђоше у варош, бугојански Турци се загледаше у мали караван. Један субаша заустави Богдана и упита га ко је и одакле је и куда иде. Богдан извади свеж папир од купрешког кадије и рече да га је кадија упутио у село Барбариће – код тамошњег бега. Субаша виде да је документ нов. Пошто је оваквих сељакања раје било свакодневно, нарочито су учестали доласци у Босну раје из Далмације, врати Богдану документ и рече му да пожури из вароши. Богдан настави. Заустави се иза Бугојна. Сврати у шумарак. У средини је била ливадица са сочном травом. Рече својима да га сачекају. Нађе извор воде. Уми се и опра руке. Узјаха коња. Рече Цвити да ће се вратити предвече. Она га не упита ни куда ће, ни шта је наумио. Појаха назад, према Бугојну.
 
Успут је сретао Турке. Скакао је с коња, наклањао им се и чекао да прођу. Срете и троја кола с Туркињама. Коњима је управљао један млади Турчин и два Србина – слуге. У једним су биле младе беговице и агинице. Весело су разговарале и смејале се. Види се да су из породица недавно потурчених. Нису изговарале ниједну турску реч. Кад је Богдан сјахао и наклонио им се, једна је добацила:
''Видите ли овог рајетина? Како би он ваљ'о једној од нас, ха, ха, хааааааааааааа...''
Смех прихватише и остале, уз добацивање да се шале, да се не плаши, да му ништа учинити не намеравају... и да се он неће наслађивати уз Туркиње, јер није хајдук, па то не сме да учини... Прођоше, уз кикот.
 
Далеке 1729. године бискуп фра Марко Добретић започео је свој трећи канонски поход по Босанском викаријату. У жупи Ускопље по одобрењу Турака исте године подигао које је и малу католичку богомољу да се новокатолици имају где окупити и молити
Богдан се упути на запуштен крај Бугојна, где је подигнута мала, неугледна, четвртаста католичка богомоља. Оваквих црквица је грађено по Босни. За њих се први заложио, почеком 18. столећа, ливањски паша Атлагић. После страшног турског пораза од српских православних устаника из Далмације - код Сиња 1715. године, паша Атлагић је порадио код паше у Травнику да се у Босни, како је он говорио, ''српска ђаурска маса расципи на двиje вире – православну и католичку''. Ову замисао је носио још од 1682. године, кад су Срби дигли устанак у Равним котарима против цара у Стамболу.
Паша је имао велике поседе у Далмацији, од Макарске до Бенковца. Видео је да је снага српског устанка у томе што је огромна већина устаника била окупљена око својих православних свештеника. Узалуд је тадашња католичка Млетачка Република преклињала устаничке вође да се оставе ратовања против турске силе. Нису је послушали. Устаници су истрајавали на ослобађању од Турака, мада је млетачки дужд, на своју страну, а против српског устанка, придобио и сердара Стојана Јанковића и Стојановог брата Завишу. Срби су побеђивали бројније турске одреде и гонили их кроз Босну, чак до реке Саве.
 
Тако су Срби (1683) већ очистили Далмацију од Турака, а паша Атлагић се склонио у чврсти град Книн. Заклоњен, привремено, книнским високим зидинама, паша Атлагић је пребирао шта би било да је ова огромна српска устаничка маса (значајним делом) исповедала католичку веру. Тад би тај део устаника (закључивао је паша Атлагић) послушао дужда у Венецији и папу у Риму и напустио би ратовање, а преостали православни устаници би били лак плен за турску војску.
После 1715. године, кад је, царским ферманом, постављен да држи границу према Млетачким далматинским поседима у Ливну (велике силе су ослобођену Далмацију, мада су је ослободили Срби и успоставили своју управу у Задру, уступиле Млетачкој Републици 1684), паша Атлагић је своју замисао о католичењу Срба, уз оно текуће, уобичајено, турчење, спроводио у Херцеговини и Босни. По том плану, изграђена је и католичка црквица у Бугојну. Но, католичење није ишло лако. Фрањевачки свештеници су прежали оне српске породице које би посрнуле – или због пијанства домаћина, или због тешких погибија мушких, или због неке ванбрачне гравидности девојака, па би такве породице наговарали да се покатоличе, а за узврат би им фратар помагао брашном, грађевинским материјалом, или новцем, док би за гравидну девојку лако налазио момка из малобројне католичке групе у околини. Кад је Богдан Јарчевић (сад већ Рогало) покуцао на стан фратра Дује и кад га је Дује угледао онако несрећног, знао је да му у цркву долази један од највреднијих домаћина с Купрешке висоравни. Знали су се. Чак су и расправљали о верама и фратар Дује је био запрепашћен бистрином овог равањског сељака и његовом приврженошћу Православној цркви.
''Не питај ме ништа, велечасни! Лакше ће ми бити под мало друкчијим крстом, него, на колинима, у турској џамији'' – извади из торбе свој папир с новим презименом и пружи га фратру Дуји.
 
***
Фратар Дује је имао добре односе с турским властима у Бугојну, па је знао да ће му одобрити прекрштавање Богданове породице и да ће му помоћи да је смести на имање неког од околних ага. Примио је породицу Рогало у своје просторије поред цркве и сутрадан је све чланове превео у католичку веру. Љубица и Цвита су плакале. Суза је сузу стизала, али ништа нису говориле. Богдану се цепало срце, али је трпио. Вукан је једини ликовао – није разумео шта је једна, а шта друга црква, али је био срећан што је тако далеко од својих равањских вршњака. Савка је волела свог брата и веровала је да поступа најбоље. Стоја и Стана су, мало у чуду, све ово посматрале и трудиле се да, током прекрштавања, поступе онако како им саветује фратар Дује.
''Богдане, циним те к'о човика и знам да би ти било тешко да чељадма и теби мињам имена. Нећу то чинити, Свети Отац Папа Вас прима у своју виру под старим именима, амен''.
 
***
Трећег дана по доласку фратру Дуји, Богдан Рогало беше позван од аге Музафера из села Барбарића – баш у село које је, насумице, Богдан изговорио пред субашом у Бугојну. Ага му уступи једну појату, где Богдан смести чељад. Музафер му рече да ће сутра доћи његови поданици, па ће му подигнути нешто куће у близини. Богдан срете још два домаћина католика. Рекоше му да су дошли из Далмације, од Дицма – где је прошле године жега сасушила и жито и траву. Ето, рекоше му, спасио их је фратар Дује. Довео их овамо на имање аге Музафера, код којег, хвала Богу, има и ића и пића.
***
Богдан Рогало је прилегао на посао. Брзо је закопитио и овде, како се то каже кад неко умножава грла својих стада. Но, није више ишао на пијаце у Купрес, Ливно и Дувно, где га сви познају. Продавао је стоку у Бугојну, Доњем Факуфу, а стизао је и до славног Травника. Цвита му је убрзо родила још два сина – близанца. На наговор фратра Дује, добили су, како је објаснио, католичка имена: Шимун и Звонко. Кад је избио Карађорђијев устанак у Србији, Богдан Рогало је мобилисан у војску Сулејман-паше Скопљака и погинуо је на Мишару 1806. године. На том бојишту, мало ко је од турских војника извукао живу главу. Изгинули су и многи мобилисани православни Срби и скоро сви од оно мало мобилисаних Срба католика. Срби католици су радо ишли на бојиште против устаника у Србији, јер су их на то наговарали фратри и подстицали француски официри и војници, који су се, у групама или појединачно, врзмали по Босни. Наполеон је био најоданији труски савезник – пред свој планирани напад на Русију. Наполеон је само настављао француско-турско пријатељство, успостављено још у 15. и 16. столећу. У та давна времена су Французи и Енглези били савезници Турске и омогућили су јој окупацију Балкана и Мађарске.
 
После очеве смрти, Вукадин Рогало је наследио оца и био добар раденик и успешан трговац. Оженио се и имао је бројне потомке. Временом су порасли, уз његову свесрдну помоћ, браћа Шимун и Звонко и основали су своја посебна домаћинства. И они су имали више мушке и женске деце. У породици Рогало се само, стидљиво, уз нека опуштена приповедања, спомињало да су пореклом из Горњег Равног, од породице Јарчевић, која је, старином, имала презиме Маливук.
***
Да је паша Атлагић имао стопроцентно тачно предвиђање о штети за српску нацију ако се ''расципи на православни и католички дио'', показао је Други светски рат. Његовим почетком – 1941. године, Срби католици су себе прозвали Хрватима и, по плану нацистичке Немачке, одушевљено пришли биолошком истребљењу Срба православних. Чланови породица с презименом Рогало су одушевљено (поведени ауторитетом светске силе Немачке и папе у Ватикану) пришли истребљењу својих саплеменика православне вере.
 
Исти занос је понео Рогале и 1991. године, кад је Европска заједница, на челу са Савезном Републиком Немачком и уз енергично залагање папе Јована Павла Другог, разбијала Југославију, па су ступили у војску Републике Хрватске и Муслиманско-хрватске Федерације у Босни и Херцеговини, спроводећи два циља:
1.       Злочин геноцида над православним Србима и њихов прогон из Крајине, па прикључење ове српске земље Хрватској и
2.       прогон православних Срба из Босне и Херцеговине и стварање српске државе само у Србији - на што мањој територији.
Већ 1994. године су сви Јарчевићи из Горњег Равног, и они који су се затекли у Бугојну и Купресу, прогнани у Србију и треће земље.
***
Много година после Другог светског рата, а коју годину после разбијања Југославије – 1990 – 1995, један од Јарчевића из Горњег Равног – Маринко Јарчевић, настањен у Суботици, рођен 1978, боравио је у Франкфурту, у Немачкој. Дружио се с више младих људи из бивше Југославије и срео је једног од Рогала, родом из Бугојна. Пошто је Маринко знао предање о покатоличавању Богдана Јарчевића у 18. столећу, рекао је свом вршњаку да су рођаци. Упитао га је да ли је од својих старијих чуо да су Рогале потекле од једног Јарчевића из Горњег Равног, али је млади Рогало прећутао ово питање и после је избегавао сусрете с Јарчевићем.