Право на смрт

Лака смрт – кажу обично за човека који напусти овај свет у сну. А добровољну „лаку“ смрт уобичајено је називати еутаназијом. Реч је увео пре више од пет векова Френсис Бекон, али тек ових дана проблем еутаназије почео је широко да се разматра не без утицаја тако важног појма за људе као што је „квалитет живота“.

Пракса добровољног прекида живота из медицинских разлога делује данас у Холандији, Белгији, Луксембургу, Шведској. У Француској, Великој Британији и Немачкој смртним болесницима допуштају да одбију лечење. Постојали су покушаји да се допусти еутаназија у Русији: у Савету Федерације припремао се нацрт закона тим поводом, мада иницијатива низа парламентараца није наишла на подршку.

За сада односе неизлечивог пацијента са лекаром регулише Кривични законик Русије. У члану Убиство одређено је: Медицинском персоналу се забрањује вршење еутаназије – задовољење молбе болесника да му се убрза смрт некаквим дејствима или средствима, између осталог прекидом вештачких мера на одржавању живота. Лице које свесно подстиче болесника на добровољну смрт или врши еутаназију, сноси кривичну одговорност.

Главни аргумент присталица еутаназије је да човек има право да умре, не подносећи ужасну бол или беспомоћност у случају да изгуби основне функције организма. Према таквим људима треба испољити милосрђе и дати им могућност да умру достојно, оставши људи до последњег тренутка, убеђен је председник руске друштвене организације Лига заштитника пацијената Александар Саверски.

Сматрам да је еутаназија неопходна друштву једноставно као повод да се скрене пажња друштва на човекова страдања. Зато што је најједоставније рећи у тој ситуацији да не желимо ништа да знамо, да је код нас еутаназија забрањена. Од човека који вапи за смрћу од бола ми се окрећемо и кажемо му: Живи како умеш.

Међутим већина руских лекара сматра да не треба журити са усвајањем закона о еутаназији. Тим пре што се медицина развија. Болести које су се раније сматрале неизлечивим, сада се прилично успешно лече. Треба се и даље кретати у том правцу, убеђен је шеф одељења сомнологије Центра за рехабилитацију Управе послова Председника РФ Дмитриј Калистов.

Тиме се треба бавити, треба у то улагати ресурсе, треба правити установе које се тиме баве. Постоје ефикасни седативи, постоји савремена техника која омогућава да се продужи човеку живот, постоје препарати који помажу да се побољша његово психолошко стање. Осим тога, не схватам сасвим ко би од лекара узео на себе одговорност за то, мало ко ће са на то одлучити.

Православна црква свој однос према еутаназији је изразила још 2000. године у Основама социјалне концепције РПЦ, које су биле усвојене на Архијерејском сабору. Тамо се говори да то није ништа друго до облик убиства или самоубиства у зависности од тога да ли у њему учествује пацијент. У сваком случају то је тежак грех. Говори протојереј Герогиј Рошчин.

Морамо да схватимо да се живот човека не ограничава само нашим земаљским животом, и ако у датом случају говоримо о телу, о физичким мукама, ма колико страшне оне биле, ми морамо да мислимо и о дужи. Одржавање живота, макар и безнадежног болесника, често није само помоћ самом болеснику, већ и акт милосрђа, саучешћа од стране наш живих. Такав однос према човековом животу и смрти може да помогне људима да подносе ове муке. Он такође одприноси томе да ће у загробном животу он бити достојан бољег стања.

Буквално ових дана Истраживачки центар портала Суперџоб анектирао је 1600 испитаника радног узраста, старијих од 18 година. Свима је било постављено питање да ли у Русији треба допустити еутаназију. Позитивно на њега је одговорило 54% анектираних.