Косова не дамо, памтимо и не заобрављамо

Браћо и сестре, даме и господо, Косовци и Косовкe, пoтомци Савини и потомци Лaзареви!

Долазим вам као свој својима из Црне Гope, али не из оне Црне Горе која је недавно дочекала косовскометохијског крвника Агима Чекуа као некаквог "премијера" него из оне Његошеве Црне Горе коју је родила Митрополија Црногорско Приморска и којој је Косово било и остало темељ.

Ево и данас, у овом београдском и српском, a пo свему Косовском и Метохијском Дану, у граду Светог Новомученика Ђакона Авакума и Новомученика Београдских, скупили су се Срби са свих Српских Страна, са сузама у очима, са молитвама у срцима, раширених руку, a и како бисмо другачије, са својом рођеном браћом са Распетог Косова и Рањене Метохије да проговоримо и да се сложимо око Косова и Метохије, а то значи да се ујединимо са Богом и једни са другима.

И ми смо недавно, у несрећној и ојађеној Црној Гори, пред Саборним Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици дочекали своју браћу са Косова и Метохије, јер их нигде друго нисмо имали дочекати. Отворили смо двери недовршеног Саборног Храма, а како их не би отворили, за браћу са Косова и Метохије и у овим данима када се, мимо Божије и људске правде, вољом сила и силника, решава судбина и одређује статус Косова и Метохије?

Као да од свих вас чујем питање: може ли се опстати, остати и посведочити истина и уочи овог новог боја за Косово? Хоћемо ли се сабрати око Косова око онога што је оно било, око онога што оно јесте и око онога у шта верујемо и у шта се надамо да ће оно бити?

Данас када многи о Косову у Црној Гори ћуте проговара честити народ кога тамо има и који се не мири са издајом и кидањем Косова и Метохије из Србије. Када црногорски режим свој поглед упорно одвраћа са Косова и Метохије и окреће га на другу страну честити народ им не дозвољава окрену главу од Косова и Метохије. Када, у ове дане и године, многи брину разне бриге и небриге Српски народ и његова омладина и на овај начин сведоче да нема прече и важније бриге од Косова. Када је режим у Црној Гори једва дочекао да прихвати да је Косово готова ствар и само брига политике и политичара Србије Срби, "сви и свуда", подсећају и опомињу да Косово није само брига политике и политичара него и читавог Српског Народа.

Ово Косовско и Метохијско Сабрање није ништа друго до подсећање да Косово и Метохија нису само тамо на Газиместану, око Лаба и Ситнице, Приштине и Грачанице, Пећи, Призрена и Ђаковице, Липљана и Гњилана, Урошевца и Поношевца, Косовског Поморавља и Косовске Каменице, Велике Хоче и Ораховца, Сиринићке Жупе и дечанске винице, Прилужја, Осојана и Цернице. Оно је и овде у Београду, и у Подгорици и на Цетињу, свуда у Црној Гори, и тамо на месту које зову Далматинско Косово, и тамо на месту које зову Романијско Косово, и свуда где Срби живе и сведоче видовдански завет Светога Кнеза Косовскога и његових Косовских Витезова.

И данас на овој Косовској Вечери смотру на невидљив начин не врши нико други до Свети Кнез Лазар, a прате га они који су са њим били на Косову и пре 617 година: Милош Обилић, Стари Југ Богдан, девет браће Југовића, Топлица Милан, Косанчић Иван и сви Косовски Јунаци. И сви они који су се напајали Косовом и који су запамћени и записани у Књизи Косова, у Небеској Србији, у Вишњем Јерусалиму, али и који су записани у души и памћењу Српског народа, српске историје и српске поезије, а посебно у молитви Цркве Божије Православне која их је, уочи Боја, у Цркви Самодрежи, причестила Телом и Крвљу Христа Бога нашега.

Шиптари су нам и ове године, пред лицем или, боље рећи, маском међународне заједнице, злочинима честитали Видовдан: у Клини је убијен Србин повратник 68годишњи старац Драган Поповић, a no ко зна који пут су оскрнављене православне цркве Светог Апостола Андреја Првозваног у Подујеву и Рођења Пресвете Богородице у Обилићу. Поломљено гробље у Старом Градском, као и хиљаде порушених надгробних споменика по српским гробљима, и данас сведоче да се систематски и плански уништава све што је српско и православно на Косову и Метохији.

Сећамо се и данас наше побијене и поклане браће, и то: 77 убијених Срба из Приштине; 4 из Сливова код Грачанице; 13 из Ливадице код Подујева; 11 из Косова Поља; 11 из Обилића; 26 из Липљана; 14 масакрираних из Старог Градског; 15 из Штрпца код Урошевца; 61 из Гњилана; 34 из Витине; 7 из Новог Брда; 22 из Косовске Каменице; 17 из Косовске Митровице; 6 из Гојбуље, Вучитрна и Бабиног Моста; 8 из Подујева; 83 из Призрена; 10 из Ораховца и Велике Хоче; 4 из Ђаковице; 21 из Клине; 17 из Истока; 49 из Пећи и околине. Њих преко 500 побијених!

Сећамо се ноћас и оних 1300 киднапованих Срба и Српкиња, којима се до данас не зна трага и не чује гласа. Светски силници не могу или неће да нађу приватне логоре шиптарских терориста. He могу или неће да нађу ни масовне гробнице Срба из косовскометохијског полома 1999. године, а хоће да решавају питање Косова и Метохије и то тако да га, силом на срамоту, откину од Србије.

Коме је и зашта је потребна туђа земља у којој се, ако си Србин и православац, не може слободно живети, ни ходити, ни школовати, ни лечити, ни радовати, ни туговати, ни мирбожати, ни свадбовати, ни рађати, ни певати, ни кукати, ни крстити, ни молити?
He заборављамо ни ноћас ни задовијек ни 150 порушених цркава и манастира на Косову и Метохији. Како да заборавимо миниране и срушене светиње овога народа: Цркву Светог Ђорђа у Призрену, спаљену и опогањену Богородицу Љевишку, царске Свете Архангеле, нову Цркву Свете Тројице и стару Цркву Успења Богородице у Ђаковици, Цркву Светог Николе у Словињу, Храм Пресвете Богородице у Мушутишту, Цркву Светих Апостола Петра у Сувој реци и све остале које су порушене на земљи и које су се вазнеле на Небо чекајући да се врате када се Косово и Метохија ослободе од мрака и тирана, од терориста и сатаниста.

Могу светски силници да покушају да ураде шта год хоће, али Српски народ не сме да клекне, да се помири са издајом, да прихвати окупацију и кидање Косова и Метохије. Србију, Српске Земље и сав Српски народ свакога дана треба будити Косовом и Метохијом. Ма шта да буде и ма ко, не дај Боже, покуша да призна независно Косово онда то мора да буде знак да "требимо губу из торине" и да се још више посветимо Косову да своју децу свакога дана на сваком месту учимо косовскометохијској историји, косовскометохијској географији, косовскометохијским песмама, косовскометохијским играма, косовскометохијским обичајима.

Двојним аршинима светских сила никада краја и нигде мере.
Али, морамо знати да не можемо изгубити Косово ако га не изгубимо у својим молитвама, у својим душaмa, у својим сновима, у својим домовима, у својим школама, у својим књигама, у својим стиховима и у својим песмама. Када су Грци након Првог светског рата протерани од Турака из малоазијских простора они су са собом понели памћење, а са њим су очували веру те се тако ни до дана данашњега нису одрекли ни својих простора ни својих светиња. И не само то. Видео сам, на путу од Солуна према Атини, насеља која су назвали по старим. Тако се памћење на древни Ефес чува градићем који се налази одмах поред главног грчког аутопута и који се зове Нови Ефес. И Срби су, након разних и бројних сеоба, у нове крајеве носили називе својих села и области. И данас Србе треба подсећати Новом Ђаковицом у Банату, Новим Призреном у Срему, Новим Урошевцем негде између Краљева и Крагујевца.

Чудим се да још у ниједну читанку, макар у фусноти испод неке песме, није ушла прича о великом српском песнику и српском конзулу у Приштини Милану Ракићу. Тај крхки човек нежнога здравља, а велики песник и још већи Србин, као српски конзул је обилазио остатке остатака Срба на Косову и Метохији на почетку двадесетог века. На коњу је, плачући и тешећи свој народ, путовао од Приштине до Дечана уз ризик од разних зликоваца и србомрзаца. На таквом путу и са таквом жртвом могла је да настане његова непревазиђена косовска поезија. О томе времену и величини рода његовога, као и о његовом задивљеношћу снагом и вером Срба Косоваца, Милан Ракић годинама након ослобођења Косова и Метохије није могао да говори. Бранимир Ћосић је 1929. године у
Летопису Матице српске записао да му је Ракић, на његову молбу да му приповеда о својим конзулским данима у Приштини и утисцима са Косова из тог времена, рекао: "He, о догађајима из Приштине, о свом конзуловању доле, не могу вам нв шта рећи, још је прерано говорити. Какви догађаји, какви људи! И ке кве храбре жене. To je било херојско доба, велико доба".

Али, када је Краљевина Србија 1912. године кренула у ослобађање Косова и Метохије српски конзу Милан Ракић се међу првима јави као добровољац у комитске одред србијанске војске. Црногорска влада и Краљ Никола нису тада смг трали да је питање Косова и Метохије само питање Краљевине Србије. Милану Ракићу је Бог дао да буде у јединици која је прва изашл на Газиместан. И у таквом чуду : срећи, србијански војници су плгачући љубили ослобођену косовско метохијску земљу. Након тога, пс стројена је јединица косовски ослободилаца. А потпуковник, командант јединице, не знајући да је међу његовим војницима и скромни песник Милан Ракић, попео с на један камен и почео да рецитује већ тада култну Ракићеву песм "На Газиместану". Један поручник командир Ракићеве јединице, потрчао је према потпуковнику и река:

"Господине потпуковниче, песник Милан Ракић је међу нашим војницима!"
Потпуковник је застао изненађе таквом вешћу, али се брзо снашао. Командовао је:
"Војник Милан Ракић, три корг ка напред!!!"
Нико се није померио. Поручник: је поново потрчао и узвикнуо:
"Господине потпуковниче, о силног узбуђења због ослобођења Косова војник Милан Ракић не може да се помакне!"
Потпуковик се поново брзо и ваљано снашао и још гласније је командовао:
"Пук, три корака назад!"
Тек тада је Милан Ракић смога снаге да изађе пред косовске ослободиоце и своје саборце и да, као jедан од њих, изговори своју песму Газиместану "На Газиместану који је и опевао и ослободио.

Никада не смемо да заборавим да имамо на кога да се угледамс Ни нашим прецима није било лак ни уочи Видовдана, ни на ВИДОВ дан, а ни током свих ових претхо них Видовдана.

Још, како би рекао деспот Стефан Лазаревић у свом тешком пс косовском времену, "да се сакупимо, још да се угледамо, још да с сјединимо у том самом Христу Бог нашем, Коме слава са Оцем и с Светим Духом у бесконачне векове Амин!"
(Јереј Велибор Џомић)