Вјечна знамења Филипа Вишњића

Када му се у разним приликама, повремено или чешће враћамо, никада не може да престане наше чуђење какве је све апокалиптичне слике по земљи и на небесима видио слијепи Филип Вишњић. Попут Светог Јована Богослова, који је, као изабраник Сина Божијег, имао изузетну повластицу да лично чује његове ријечи, да види Христову свијетлу небеску појаву и доживи откривање великих тајни, загонетна и стварна небеска знамења јављала су се и Филипу Вишњићу. У врло осјетљивом духовном спознавању, Вишњић је и наслућивао и видио страшна искушења, која је проживљавао читав његов народ. По вољи Господњој, свеци су усмјеравали небеске прилике и судбину читаве Србије, тражећи од њеног народа да се на оружје диже. Томе гласу и позиву Срби су се морали одазвати.

Својим крупним растом, Вишњић је био прави људина. Лишен прерано очињег вида, он је већ од младости примио на своја плећа големе терете, као лични усуд или Божији дар и искушење. Провиђење му се јављало и преко лакокрилог лепета птица, које су биле знакови големих несрећа, мање Србима а више њиховим осионим непријатељима. Вишњић је чуо и пророчке гласове трпње, надања и спасења. Они су помагали да општи вапај не нађача ођеке бодрих и будилачких народних пјесама.

Осим провиђења Господњег и дрвеног сљепачког штапа, за Филипа Вишњића није било другог водича на дугим друмовима земаљским. Тако је стигао да чује лелек уцвијељене српске сиротиње, звекет сабљи, јеку кубура и пушака, рзање помамних атова, грување топова, јуначке кликтаје, фијуке бичева, молитве у црквама, тужбалице на гробљима и клетве ојађених жена и људи у збјеговима и логоришта по земљи Србији.

Налазећи се са својом војском и народом, са војводама и кнезовима, свештеницима и ратарима, са газдама и сиротињом, Вишњић је постао један од најпоузданијих и најреалнијих свједока велике Карађорђеве буне, њених побједа и заноса, а и њених слабости и пораза у јесен 1813. године. И када је, пред силом турском, а уз пасивно и олако посматрање неколико моћних и сусједних хришћанских држава, након деветогодишње епопеје, поклекнула устаничка и побуњеничка Србија, Филип Вишњић није своју судбину одвојио од ње, нити се уклонио из оне страшне избјегличке бујице која се преко Подриња, Посавља и Подунавља, сручила у Панонију. Живот је завршио као избјеглица, недалеко од свога семберског завичаја, из којега су могли да допиру само крици и вапаји поробљеног српског народа.

Према свједочењу оних који су се са њим сусретали у избјеглиштву, у смирај свога живота, Филип Вишњић није склањао нове стихове, али је могао да, уз гусле, понавља оне које је спјевао на широком српском бојишту. А његова сјећања су се морала да мијешају са туговањем.

Бијељина је град у коме се непрекидно оживљавају сјећања на Филипа Вишњића, као на једног од најзнаменитијих људи наше нације. Уз трајно памћење, на њега упозоравају и називи улица и установа које носе његово име. И домаћи човјек и дошљак са поштовањем треба да се заустави пред Вишњићевим спомеником и да његово име спомене у молитви.

Хвала Филипу Вишњићу што нам је својим пјесмама овјековјечио једно од најславнијих доба наше српске историје. Хвала му на далековидом одреЧењу наше судбине и што нам је тиме помогао да не будемо затечени у дријемежу, спутани у невјерици, ослабљени у очају, заведени на странпутицу.

Читајући или слушајући Вишњићеве пјесме, у нашој уобразиљи, промичу српски јунаци и подвижници, паметари и мученици. Чују се њихове поруке, види се замах њихових руку и продорни погледи њихових очију. Уз маглу и облаке, по српској земљи, слијеже се дим и пепео од паљевина. To cy снажне епске слике које наша машта употпуњује гусларским пјевањем, јеком звона, појањем и нарицањем.

Ако данас, са овога мјеста, желимо да некуда усмјеримо погледе, онда не треба да бирамо. To ce већ унапријед зна окренимо се према истоку и Србији, преко наше завичајне ријеке Дрине, куда су бистра памет и хитре ноге веома давно однијеле и Филипа Вишњића. To је био пут националног озарења и богомданог усмјерења. Тамо, на српском Истоку, тада се рађало сунце слободе. Тај слободарски зов српских устаника досезао је и до наших предака западно од Дрине. Он није био само гусларско прикривено подсјећање на дугу и славну српску прошлост, већ и гороломни поклич да треба растргнути турске ропске ланце, након чега ће Срби неспутано развити заставе са крстом и четири оцила и дићи три прста своје десне руке.

Устајући на ноге и упирући очи према Истоку, као што су то чинили и наши преци, и ми треба да се молимо Свевишњем да нам благослови све што смо радили, да нам опрости и гријехе које смо учинили и да нам подари пут наде, вјере и разума.

Знамења која је давно видио Филип Вишњић над Србијом, никада се нијесу уклонила изнад наше нације. Она и сада опомињу, она нас упућују, упозоравају и подстичу да не заборавимо ко смо и шта смо и да наслутимо шта нас још чека. Са вјером у Бога, нека та знамења буду Божији вјесници нашег спасења, а не знаци слутње и гласови нових несрећа и нашег националног затирања.
(Десанка Максимовић)