Ноћ светог Василија

Читава два дана и пролећну ноћ под Острогом извирао је народ. Из горњег и доњег манастира, из свих стаза које воде ка светињама, из крша, из камена, од Никшића, од Подгорице и мора, од Србије, и са оне стране Дрине... Пред народом крст, народ за крстом. Од Подгорице, ходочасници су до светог Василија, уочи празника, пешачили цео дан, четрдесет и кусур километара, да својим подвигом заслуже да се поклоне чудотворцу. По мрклом мраку промицали су сву ноћ, уочи светог Василија, стазама ка Острогу, босоноги људи. Једни су ћивоту са моштима свеца прилазили на коленима, други крвавих табана, и једни и други пуна срца и страхопоштовања, богобојажљивости...

Ноћ уочи великог празника, падала је на Острог, а народ је извирао са свих страна. Као мрави стизали су људи уз љути крш под црквицу у којој су мошти свеца. Плавили крш одоздо, од Бјелопавлићке долине и Зете као плима или велика река кад крене узбрдо...
Пред горњим манастиром, глава погнутих пред чудотворцем, сатима и сатима стајали су људи у дугим колонама. Не види се редовима ни почетак ни крај, а сви стоје и чекају, свако са својим мислима, надама, стрепњама и молитвама. Около по порти, ходочасници који су стигли са свих страна, од читаве Црне Горе, Србије, од Босне, десетак или дванаест сати раније, да заузму место и буду ближи свецу и цркви, простирали су ћебад по голом камену и спремали се да коначе под манастирским зидинама и ведрим небом.

Још се под залазећим сунцем златила само горња коса острошке камене греде, са горњег манастира ударила су звона. Међу народом који је до тада жагорао у трену наступила је тишина. Устајали су људи са камена, гологлави, свечани, окретали се ка звонима и крстили, седи, румени од сунчевог одсјаја и сва та слика била је на трен нестварна, обојена чудним бојама, изванземаљска - уосталом као и читав тај простор...
Два сата раније, док су од Никшића и Подгорице милеле колоне кола и крај њих колоне оних који су на поклоњење светом Василију ишли пешке, Милада Мајсторовић из Власенице, одмицала је уз горску камену стазу ка горњем манастиру пешке, боса. Боса и она и њених двојица синова... Тако се иде свецу на поклоњење.

- Долазим овде редовно, годинама, а вратим се са неком лепом, чудном тишином у души, богата миром, са осећајем као да нас свети Василије, спаја са Богом - причала ми је после док смо уз крш одмицали узбрдо, ка манастиру.
Синови напред, Милада за њима. Поносна на децу, што су дорасли да и они пешке иду свецу на поклоњење стазама, преко излизаног камена преко кога су до сада генерације и генерације пролазиле.

- Нека иду, и моја деца и сви остали, свети Василије је то својим животом и подвизима и заслужио...
Одоздо, од доњег манастира извирао је народ и нестајао у бројним стазама и богазама, међу стенама и штурим растињем а онда се поново појављивао горе, под црквом у којој су мошти свеца. Кад је сунце зашло и када је крајолик покрила тама, видело се то и одоздо, од доњег манастира и са брда са оне стране Зете, и одмах иза Даниловграда, синуо је острошки манастир под златним светлима и над њим, на огромној стени, златни крст. Под крстом, Мирјана Бомоштар из Приједора, која је, као и стотине људи око ње, размештала ћебад по камену и спремала се за конак, причала је успут, како сваке године, просто, осети потребу да дође под Острог...

- И, морам да дођем због мира у души који после овлада мноме, због здравља читаве фамилије. Прошле године, чула сам то, довели су под Острог, пред ћивот са моштима свеца, дете од седам година из Приједора. Кад су се вратили у Приједор, дете на аутобуској станици - проговорило - причала је и све се крстила са страхопоштовањем.
- Овде свако осети колико је мали пред Чудотворцем и светињом - причали су и Мирјанине комшије из порте, покривени танким ћебадима под ведрим небом, спремни да коначе под манастиром. Иза њих, у дугом реду, чији је крај водио до цркве Ваведења Пресвете Богородице, и ћивота са моштима свеца, људи су и даље стајали... Сатима тако, померајући се за тек по који милиметар. Ћутљиви, свако са својим бригама и надама.

Избио је пред манастир, сунце је већ давно било зашло, са шајкачом на глави, и Милојица Мартиновић из Челица код Прибоја. Убрао у селу, крај куће још прошле јесени цео букет босиљка, наменио цвеће и донео га под Острог. Мирисала је сва порта на босиљак из Челица и на тамјан.
- Ја дошао да се помолим Богу и светом Василију, да очитам молитву и вечерас и ујутру, ради свега... Необично ми нешто ако, бар два пут годишње, не дођем под Острог - причао је Милојица, сав задихан од тешког пењања стрмим стазама до горњег манастира, спуштајући са рамена тешку торбу у коју је упаковао мало хране, мало топлије одеће, ако ноћ буде хладна, поклоне за манастир и братство.

Пред поноћ, у манастирску порту, на паркинг испод порте, игла није имала где да падне. Ходочасници су спавали сном праведника, одмарали се од пешачења, чекајући јутро и да сване велики празник. По мрклом мраку, тешкој помрчини, уз крш, и даље је извирао народ. Извирао, а стизао на извор, у непрекидном низу, колони којој није било ни почетка ни краја... И, мало коме, посебно ономе ко не зна Острог, никако није било јасно где толики народ стаје, како стене не постану једном тесне да приме сву ту силу људи која је непрекидно пристизала...
Пред поноћ, поново су звонила манастирска звона, поново су људи, у полутами, неки буновни, поскакали са постеља на тврдом камену да се још једном прекрсте, а онда је портом, ка цркви, сав народ кренуо на причешће...

Давно је поноћ била прошла када је Острогом завладала тишина... Не задуго... Прво су низ порту, па низ стране којима су пристизали ходочасници, кренули тихи, милогласни звуци псалма - "Славимо те Христе Боже"-певале су девојке из црквеног хора са Пала, а онда, кроз сву ону таму, негде одоздо, или одозго, зајечале су гусле, па онда и глас певача, стихови неке јуначке песме... Застајали су људи оној тами, окретали се око себе, тражили одакле стижу звуци гусала...
Кроз порту, од цркве Ваведења Пресвете Богородице, пролазили су и ходочасници који су после пет-шест сати стајања у реду стигли да се поклоне моштима свеца... Ћутљиви, неки са сузама у очима, још са молитвама у мислима...

На дан Светог Василија, у осам ујутру високопреосвећени митрополит Амфилохије и преосвећени епископ Јован, игуман острошки, служили су свету литургију испред цркве Ваведења. Стотине, хиљаде људи, стајали су у порти, глава погнутих пред Богом и пред светим Василијем.
- Ваше присуство овде, данас, у острошкој светињи, наставак је светог сабора, тискања људи око Господа нашег од кога људи вјековима траже помоћ, исцељење... Као што је и онда излазила сила његова, Господња, и исцељивала људе, и данас излази сила његова и исцељује нас. Божја сила довела нас је данас у острошку светињу. И, иако понекад нисмо свесни шта нас привлачи светињи, доводи овде, одговор је - сила Божија. И, шта су мошти светог Василија него - сасуд, обитавалиште силе Божије - говорио је пред народом митрополит Амфилохије, тамо, баш на месту где је свети Василије у своје време сузама грејао хладни острошки камен...

До поподнева у цркви Светог Станка, код доњег манастира, крштено је најмање 300 ходочасника пристиглих са свих страна, а кроз Острог, у само једном дану и једној ноћи, прошле су десетине хиљада људи.