Косово: Права Америка и незаборављани србски сан

Субјективне забелешке из српске покрајине

Од Београда до главног србског града на Косову – Косовске Митровице има шест сати комбијем, у којем се половина путника познаје. Скоро сви Срби, с којима смо разговарали у Београду кажу нам да никад нису били на Косову. Један од њих, Никола, иронично примећује: Руси у ову покрајину путују чешће од самих Срба. У престоничким новинама, ако се и пише о косовској теми, то је на петој-шестој страници. Косовски Срби одговарају народним стваралаштвом на зидовима и то је вероватно прва ствар која пада у очи у Косовској Митровици. Најблажи натпис гласи: „Тадићу, ако си Србин, дођи на Косово.“

Пре свега три године на територији код моста преко реке Ибар шепурила се бодљикава жица, а покушаји да се ова конструкција фотографише до крајности су нервирали полицију. Чувари реда овде стоје и данас, јер није тајна да управо овај мост представља вероватно најјаркије оваплоћење косовске поделе и (као што се већ више пута дешавало) довољно је да букне искра и преко њега ће опет летети камење. Оно што је северно од моста јесте србско, а што је јужно – јесте албанско и то у размерама целе покрајине.

Са србским момцима седимо на кеју, на другој обали (она је сасвим надомак) исто тако време проводе албански младићи. Мостом пролазе симпатичне албанске девојке, машу Србима, а они им звижде с одобравањем. То је, ако хоћете, флертовање с благим политичким потекстом, само што је врло тешко дати недвосмислен одговор на питање како једни друге доживљавају млади Срби и Албанци – као лоше момке из суседног дворишта или као непријатеље.

Уосталом, у Косовској Митровици је атмосфера сасвим повољна – овде ради универзитет, који је био принуђен да се пресели из Приштине 1999. године. Идиличну слику студентског града унеколико „квари“ професор историје Игор, који упозорава да се ноћу чак и у србском делу Косовске Митровице може набавити било која дрога и уједно човек може доживети непријатан сусрет.

На изласку из града мобилни телефон одједном саопштава: „Добро дошли у Монако!“ У току целог путовања по Косову руски мобилни оператер никако не може да дефинише где се налази власник телефона. Локални „Монако“, међутим, изгледа исто као и пре неколико година: мотели с ресторанима насред пустих поља и аутомобилских гробаља, којих на Косову и даље има подједнако колико и помпезних споменика погинулим борцима терористичке „Ослободилачке војске Косова“. Узгред речено, на споменике се не заборавља – свуда је свеже цвеће.

У Грачаници Срби углавном кажу да се ситуација у току последњих година побољшала – у смислу да се људи више не киднапују и не убијају само због тога што су Срби. Последњи напад етничког насиља на Косову десио се 2004. године и тешко је рећи колико је Срба данас остало у покрајини, јер их већина није учествовала у априлском попису становништва, које су организовале косовске власти. Али, у сваком случају, нема их више од 5% у двомилионском становништву покрајине.

Овде је тешко наћи некога ко би одбио да говори о политици, - она прожима све. Србин у годинама, г-дин Лазовић у кафићу у Грачаници нуди нас цигаретом «Lucky strike». Причамо му да се у Русији реклама за ове цигарете приказивала са слоганом „Права Америка!“ Он се смеје.

- А сад је овде „Права Америка“. Знате ли какво је место где су Американци изградили своју базу „Бондстил“? – наставља Лазовић. – Они одатле преко целе Македоније извозе огромне количине квалитетне руде, коју између осталог користе за своје космичке технологије.

На једном од тргова Грачанице одвија се агитација: овде се налазе штандови за подршку лидера једне странке, а поред пролазе возила са сликом другог политичара, који је још сасвим недавно био заменик овог лидера. Дакле, ниједан иоле озбиљнији србски политичар не признаје Косово као званичну државу, али има оних који су спремни да сарађују с албанским властима у покрајини. Урош, радник штампарије, каже да подржава Самосталну либералну странку, чији је вођа заменик премијера Хашима Тачија.

Захваљујући њима сам добио посао, -  каже Урош.

- Овде су до 1999. године били одлични виногради, - показује нам возач Небојша, - правили су добро вино, и ја сам ту радио као тракториста. После рата је све зарасло. Коме су сметали ови виногради?

Небојша живи у малом селу недалеко од другог по величини косовског града – Призрена и признаје – живимо нормало, односи с комшијама-Албанцима су такође сасвим пристојни. Истина, неколико сати касније неко га је назвао телефоном и он с незадовољним изразом лица каже да у њиховом селу нема струје, - Албанци су пресекли каблове. Срби, који живе у јужном делу Косова често доспевају у сличне ситуације, - каже политичар из Грачанице, Рада Трајковић.

Албански представници, преговарачи, користе нас, Србе на Косову, као таоце. Ако не могу да се договарe око телефона, они укину телефонe. Врше институционалну репресију,  пошто je институционално вршено насиље. Сада се разговара о таблицама. Нама већ министар полиције Бајрам Реџепи прети да ће нам променити таблице. Значи, не чекају договор, него иду на репресију према србском становништву. Никако лидери институција у Приштини доживљавају Србе као своје становнике. Они уопште не могу да се уживе и да прихвате нас као своје становништво, него увек као фактички Србију. Чим нешто се Србијом не иде, они одмах нападају на Србе на Косову у смислу санкционисања и вршења притиска на Београд да прихвати њихове модалитете. Мислим да је требало пре преговора да се договоре да не смеју да се праве једнострани потези пре него што се договоре и нађу неки компромис.

Подела Косова на северно и јужно је толико очигледна да се неизбежно поставља питање – да ли ће она једног дана бити правно оформљена. Албанци, чак и уз помоћ међународних организација, тешко успевају да се настане на северу покрајине, а што се тиче југа, довољно је просто се провозати путевима и упитати возача за свако веће или мање настањено место – има ли овде Срба. У најбољем случају одговор ће бити: „Да, неколико бака“. Најчешћи одговор је: „Не.“ Осим тога, и сами Срби и даље продају своје некретнине Албанцима. Госпођа Трајковић искрено не схвата такво понашање:

Све што Србију и Србе веже за Косово   је испод Ибра, ако хоће. Све оно што говоримо, налази се испод Ибра, што је од значаја за Србију. Пре свега мислим на нашу цркву- на културну баштину, на тај хришћански идентитет, који треба да се очува у смислу нечега, што је општи интерес за све хришћане. И мислим да на том пројекту треба радити. Ја сам велики противник поделе и мислим да никада неће престати утицај српске државе на Косову и Метохији, ако задржи становништво, ако га економски и политички подржи на један искрен и прави начин. И на тај начин заједно са црквом очува свој утицај на овом простору. Ако се очистимо, Албанци неће имати мотива да задрже Србе испод Ибра,  они ће нас сигурно протерати. А друго   Србска Црква, ма шта говорили сви, она ће годинама полако променити свој идентитет и прећиће у нешто што је Косовска Православна Црква.

Без обзира на сву оштрину политичке борбе живот Срба у покрајини се наставља. Можда ће ово звучати помало парадоксално – али чак и оних који су напустили Косово.

- Још у школи, - каже шпедитер Дарко, - много пре ратних дејстава, наставница географије је говорила да је наш геостратешки положај наш највећи плус и наша највећа несрећа. Ја сам рођен у Приштини, ту сам одрастао, ратовао сам на Косову крајем 90-их. Касније сам морао да одем у Београд. Сад је све лепо и ја с престоничким таблицама мирно возим по Косову – нико не прави никакве провокације. Понекад после ручка, - наставља Дарко, - легнем да одремам и сањам да сам још мали, да идем се возим по рођеној Приштини мотором и око мене промичу познате улице, куће и паркови. Осећам како ми сузе навиру на очи. И кад ме деца буде у том тренутку, љутим се толико да чак хоћу да им лупим чвргу због тога што су ми прекинули сан...