САД – НАТО у Либији: Нада у међународни бандитизам

До скора је служба за безбедност Џамахирије успешно извршавала задатак на обезбеђењу заштите Моамера Гадафија. „Тачкасти удари“ беспилотних летилица и авиона НАТО су претварали у гомиле рушевина школе, болнице, трговинске комплексе и друга места, за која се претпостављало да се у њима крије либијски лидер, али нису постизали главни циљ који су интервенти себи поставили – физичку ликвидацију Гадафија. Либијска тајна полиција је успела да држи на дистанци специјалне групе CIA, MI6, Мосада и BND, које су слате ради лова на Гадафија. Међу њима је чак дошло до специфичног супарништва: ко ће први успети да му нанесе смртни ударац?

Министри одбране САД и Велике Британије, Р. Гејтс и Л. Фокс, су једногласно изјавили  - после „консултација“ у Пентагону -  да сва места у којима се крије Гадафи представљају „дозвољени циљ“ за нападе војно-ваздушних снага НАТО. Министар иностраних послова Велике Британије В. Хејг је дао „политичко образложење“ лова на Гадафија: лов ће трајати све док се лидер Џамахирије не потчини захтевима Западне коалиције. То јест, ако не капитулира, нека не рачуна на милост. Командант операције „Удружени бранилац“, канадски генерал Ш. Бушар на директна питања новинара одговара без посебне самоуверености: као, Северно-Атланска алијанса „не тежи да убије либијског лидера Моамера Гадафија, али ми бомбардујемо оне објекте, одакле стижу његова наређења да се пуца по цивилима“. Генерал није објаснио на који начин стиже таква „над-прецизна информација“, али је јасно шта је генерал хтео да каже: уколико Гадафи доспе под удар то значи да либијац „није имао среће“, па у рату се свашта дешава.

Невероватан неморал и нељудскост дејстава САД – НАТО против Либије изазивају све бешње протесте. Са великим негодовањем председник Венецуеле Уго Чавес је изјавио: „Империјалистичке снаге НАТО немају никаквог разлога да бомбардују Либију, јер осим огромне материјалне штете та бомбардовања односе и стотине људских живота. Само зато, што им се не свиђа вођа Гадафи и што они желе да приграбе либијску нафту учесници коалиције бомбардују и војне бараке, школе, трговинске центре. Ко им је то дозволио?

Руководиоци Никарагве, Боливије, Еквадора и Кубе деле мишљење Венецуеле: Не – бомбардовању! Не – крвопролићу! Даље руке од Либије! Заједно са Чавесом председници земаља групе ALBA – Боливаријанске алијансе   народа Латинске Америке – усмерени су ка мирном разрешењу чвора, који се сплео око Либије. О положају Либије и околних земаља у земљама АЛБА се зна не само по причи – тамо су контакти са руководством Либије одржавани од самог почетка војне операције НАТО.

У фебруару о.г. Чавес је предложио план регулисања конфликта у Либији, који је предвиђао да се у Либију пошаље мисија од представника земаља латинске Америке, Европе и Блиског Истока. Међутим, САД, Француска, Италија и неке друге земље Европе су тај план проигнорисале.

Иницијатива Чавеса о формирању међународне комисије која би у Либији обавила преговоре између Гадафијеве владе и побуњеника је и у Триполију одбијена. Међутим, после бекства на Запад низа одговорних чиновника из Министарстава унутрашњих и спољних послова, као и неколико армијских официра, Гадафи је смекшао. Претње да може доћи до унутрашњег преврата, до издајничког удара у леђа, да ће бити предат „историјским непријатељима Џамахирије“ ради  жестоког обрачуна са њим не могу да га не узнемире. Једина достојна смрт за њега, сматра Гадафи, је смрт у борби. А за сада он рачуна на добијање времена, претпостављајући да ће у редовима непријатељске коалиције доћи до јачања унутрашњих противуречности.  

У позадини дуготрајних бомбашких напада на либијске градове у Каракас су стигли Гадафијеви изасланици. Министар спољних послова Венецуеле Николас Мадуро је саопштио да се са либијцима преговара о тражењу излаза из конфронтације: „Шта (конкретно) може да учини АЛБА како би помогла Либији на поновном успостављању мира и реда?“ У вези са тим либијски партнери могу да рачунају на поштену и несебичну сарадњу од стране „групе латиноамеричких земаља“. Баш тако је рекао Мадуро, јер је хтео да се схвати да у региону постоје и друге снаге, које су солидарне са поступцима САД  и НАТО на северу Африке. Њима, без имало сумње, припадају Мексико, Колумбија, Перу и Чиле.

Долазак либијске делегације у Венецуелу се поклопио са саветовањем министара иностраних послова земаља Латинске Америке и Карибског базена, који се такође одржавао у Каракасу. Између осталог, на форуму је дискутовано и о најактуелнијем проблему међународних односа – ситуацији у Либији. Учесницима је за разматрање дат нацрт резолуције о либијском проблему, чију основу је сачињавала изјава земаља-чланица АЛБА о потреби да се учине реални кораци како би проблем могао да се реши мирним путем. Међутим, представници држава „десног“ блока, иако нису отворено оповргли резолуцију, ипак су, позивајући се на потребу да се консултују са својим владама, одложили прихватање резолуције на неодређено време.

Како би био решен принципијелно важан задатак – иницирање политичког дијалога између супротстављених страна и стварање механизама за мирно превазилажење конфликта,  Чавес је био спреман да преузме посредничку улогу између Гадафијеве владе и побуњеника. Да ли је тако нешто реално? Тешко. Све сличне Чавесове покушаје у другим конфликтним зонама пресецао је Вашингтон. Тако се председник Венецуеле активно бавио тражењем начина за попуштање односа између владе Урибе и партизана FARC-ELN у Колумбији. После почетног успеха – ослобођења прве групе талаца од стране партизана, перспективни процес је прекинут на захтев США: Чавес стиче све већи међународни ауторитет, а то је недопустиво!

Говорећи о Гадафијевим изасланицима Чавес је наговестио да они „траже посреднике за прекид конфликта у Либији“. У вези са тим Либијци су посебно заинтересовани да у процесу преговора учествује бразилска влада. Да ли ће покушај успети? Председница Бразила, Дилма Русеф, за разлику од свог претходника Инасија Луле да Силва, не жури да се појави на међународној арени и сконцентрисана је на унутрашње проблеме.

У току посете Данској је у вези са либијским проблемом оштро реаговао и председник владе Руске Федерације В.Путин: Запад нема никаквих легалних основа за војне операције у Либији и за лов на либијског лидера: „Причали су: „Не желимо да убијемо ГАдафија“, а сада неки званичници већ говоре: „Да, тежимо да уништимо Гадафија“. А ко је дозволио да се то уради? Шта, зар је одржано суђење? Ко је то себи дао право да се убије човек, ма какав да је?! А сви ћуте. А шта пише у резолуцији? Прочитајте!“

У ситуацији у којој „сви ћуте“ Путин није ћутао: „Тамо је дошло до унутрашњих противуречности које су прешле у оружани конфликт, - каже он. – Зар има потребе да се неко са стране меша у тај конфликт? Зар имамо мало свакаквих „кривих“ режима на свету? Па шта ћемо, хоћемо ли да се свуда умешамо у унутрашње конфликте?... Чини ми се да ми морамо да радимо у оквирима међународног права, са увиђањем наше одговорности, са бригом о мирним грађанима. А када се читаво такозвано цивилизовано друштво навали из све снаге на малу земљу, када уништава инфраструктуру коју су градиле генерације… Мени се то не свиђа“.

Такав Путинов став Гадафи зна и зато се обратио Москви. Његови представници су се обратили Русији молбом да се сазове ванредно заседање СБ ОУН због проблема „агресија међународне коалиције“ у Либији. Дат је још један предлог: да се из Русије пошаљу посматрачи како би на лицу места пратили догађаје у Либији. Исто такво сондирање је упућено и у правцу Кине. Из Триполија се, такође, зачуо и захтев да се сазове ванредни самит Афричког савеза (АС) како би се размотрила кризна ситуација у земљи. Комесар АС за питања мира и безбедности Р.Ламамраје изјавио да успостављање над Либијом  зоне забрањене за летове и удари по територији Џамахирије, које наносе војно-ваздушне снаге НАТО нису дале очекивани резултат, а задатак сређивања кризе је, као и пре, далеко од решења.

Неки аспекти будуће сувоземне операције снага НАТО у Либији, постали су познати преко редовног „цурења вести“ (овога пута – без Викиликса). Главни задатак „хуманитарне акције“, у којој ће учествовати и немачка војска, ће бити „обезбеђивање безбедности“ за либијски народ. Предвиђено је да се освоје луке и аеродроми, где ће се достављати „хуманитарна помоћ“ у облику војних јединица са оклопном техником. Трајање операције – четири месеца од тренутка када у Либији почне потпуно дејство свих снага, које су предвиђене за то. За зону вођења операције одређена је читава Либија све до граница са Суданом, Чадом и Нигером.

И тако, Либију су довели до прага тоталног рата - на копну, мору и у ваздуху. Полагање наде да ће у међународним пословима доћи до отвореног бандитизма за натове хуманисте је постала  „свакодневна пракса“.

Нил Никандров,