Питон уместо реденика

Продавало се све: мали, велики и средњи Дража у стојећем ставу, а затим и попрсје. Ножеви свих врста и бајонети, и бритве. Много пијаних, а кафанске шатре скоро празне.

Ове године равногорци су се поделили у четири групе. Прва Јоје Тинтора стигла је осмог маја, друга Дражиног унука дванаестог маја, Вукова долази тринаестог маја, а четврта је она најзанимљивија која је ту све време и кампује по шумарцима Равне горе. Оно што се видело на први поглед - продаваца је било више него посетилаца. Од паркинга па до цркве са обе стране пута сместиле су се, стиснуте једна уз другу, тезге. Продавало се све: мали, велики и средњи Дража у стојећем ставу, а затим и попрсје. Све врсте кокарди и пљескавица, кафа која се кувала ту, одмах поред пута. Коже штављене и коже преплануле. Котлови ручно рађени, играчке које функционишу, за дединог унука. Ножеви свих врста и бајонети и бритве. Књиге чак. Десет метара дугачак штанд са књигама. Много пијаних, а кафанске шатре скоро празне. Сликање са питоном око врата - триста динара.

Ове године су, што се моде тиче, преовладавали црни костими и јагњеће шубаре. Што се девојака тиче, оне су углавном поносно показивале или трбухе или деколте, мамиле су уздахе окружене опасним момцима. Музика је ударала у главу, хиљаду стотина децибела. Стигло је народа са свих страна. Српски корпус из Никшића. Српски соколови из Бијелог Поља. Зворник, Пале, цела Српска. Од читаве Србије из сваког града, тешко да је било неког да није дошао, а да воли именом српски четник да се украси.

Старина Војислав Јоксимовић каже да више воли овде да дође него на сајам. И унука је доводио. Сад је матор, служи војску. А имам, каже, и осам праунучади.
       

СПЦ: ДОКЛЕ ПОДЕЛЕ МЕЂУ ЧЕТНИЦИМА?

Копредседник Српског демократског покрета обнове (СДПО) и посланик те странке у Скупштини Србије, Војислав Михаиловић изјавио је да је "народњачки блок гарант достојанственог начина уласка Србије у Европу".
- Ми хоћемо интеграције са Европом, хоћемо да прихватимо све савремене стандарде Европе, али то хоћемо на један достојанствен начин, на начин који Срби могу да поднесу, на начин који ће усрећити ове грађане, а не на начин који ће нас претворити у слуге - рекао је Михаиловић јуче на Равној гори.
Скуп је благосиљао свештеник Ваљевске епархије, Радован Теовановић, који је, како је рекао, пренео став СПЦ да скупови на Равној Гори треба да буду заједно организовани истога дана јер је доста подела у српском народу.
Свој Мајски сабор данас ће на Равној гори одржати Српски покрет обнове.
 

- Видиш шта раде. Ја сам гласао за Коштуницу али не би прошао да се није везао за Вељу - користи прилику да изнесе своје мишљење новинару.
- Сељак никад није горе живео него данас. Кило киселе воде петнаест динара, кило млека петнаест динара. Свињетина шездесет. Замерам што у Скупштину нема сељака, а има Рома. Треба у Скупштини да буде четерес сељака. Стално нешто причају да ће дати, а не дају. Ајде реци је л' то лепо да у Скупштини нема ниједног сељака. Ми смо мрзели Тита, али он је говорио да треба добра крава да вреди колико ауто. Био је један сељак који је говорио - дајете два кила злата, шенице, за два кила гована, ђубрета. А дошло време да дајемо и више.

Са њим је и Милош Јовановић, 1929. годиште: "Лепо је овде. Долазим овамо сваке године. Из села Брњице сам, општина Кнић. Само да хоће да роде. Да гледају за киме иду. Неожењених је много. Мени се син није оженио, а 50 година му је. Уништава се народ. Е, то је жалосно.
Са часним старинама у друштву је и Ђурић Бранко, 1933. годиште.

- Редовно долазим на Равну гору - каже. Много ми се допада. Омладина нема никакве услове да остане у селу. Треба му добра веза да би узео кредит. Ко ради никакву заштиту нема.

До нашег стола двојица осамнаестогодишњака. Пију своја прва пива и већ се добрано зацрвенели.
- Дођи ћемо опет. Ово је супер.

Смеју се као да су тек утекли са журке код Исидоре Бјелице. Довикујемо се. Децибели музичких остварења Баје Малог Книнџе и Лепог Миће продиру у све хемисфере мозга.
- Ја са Чупо. Дошао сам чак из Цеља. Немој да ме сликаш. Не због Словенаца. Него због муслимана. Са њима радим.

Дошло је нас тројица.

- Ја долазим на Равну гору још од онда кад је Гишка пробио кордон. Кад је Радмило Богдановић пустио овде падобранце. Кад су отели плочу. Значи 22 пута долазим. Никад није 'вако било. Велика је подела у Србији. Не зна се шта се ради. Ово више није Равна гора коју ја познајем некад - каже Радош, мрка момчина у црној униформи.
А са разгласа бине, на којој треба да се појави Воја Михаиловић, озвучење као за Стонсе. Бежећи од гужве и буке, силазим познатом ми стазом према потоку и Дражиној пећини. Прошле године био је организован превоз некаквим трактором до доле. У жбуњу поред реке старац кваси ноге. Седнем и понудим га цигаром. Старац најдуже браде коју сам видео, сребрнобеле, са шајкачом на глави деље бритвицом штап. Кажем му се. Он мени: Имена нису битна, али сам читао твоје репортаже из рата.

Пролеће гавран. Прича ми о оном, а ја њему о овом рату.

- А знаш ли ти, синовац, како је убијен Коста Пећанац?
- Кад је за то дошло време, пошаље Дража три своја најлепша официра да убију Косту. Имате ли последњу жељу, војводо. Немам жељу, ја имам последње наређење. А оно гласи. Ова сиједа четничка глава није заслужила метак, него каму. Ко од вас има муда да закоље Косту Пећанца? Имам ја - рече онај који га је највише волео. Војвода га загрли и пољуби. Седи сад да пијемо и једемо, а онда ћемо у свитање у поток да приложиш главу старог хајдука на олтар отаџбине... Шумила је речица, чуле су се само птице, а ја сам због старца из пећине, пропустио говор Војислава Михаиловића.