Нема спавања, треба ширити истину

Рођен је 1967. године у Швајцарској, где је одрастао и где данас живи. Његов покојни отац потекао је из Томине код Санског Моста, док му је покојна мајка рођена у селу Деветаци код Новог Града. Јавности је познат као Alexander Dorin (његово уметничко име), а у жижи интересовања нашао се након што је објавио две књиге о Сребреници које оповргавају официјелну теорију о догађајима у том месту из 1995. године. Редакција сајта „Србска информативна платформа“ урадила је са њим ексклузивни интервју.

Наши читаоци би волели да сазнају нешто више о Вама...

Апсолвирао сам два семестра на Џез школи у моме граду. Али, после тога сам брзо почео да пишем о дешавањама на Балкану, зато што сам схватио да западни медији не извештавају на истинит и објективан начин. Скупљао сам годинама разне материјале који показују другу слику ратова на Балкану. Прву књигу о медијским манипулацијама у вези са ратовима у бившој Југославији издао сам 1999., а 2001. је издавачка кућа "Ahriman" из немачког Фрајбурга издала други тираж те моје прве књиге.

После тога сам писао разне анализе за немачки Лист "Junge Welt", као и за месечни магазин "Ketzerbriefe“, који издаје издавачка кућа "Ahriman". Једна Немица, која се бави политиком и пише за "Junge Welt", 2008. ме је питала да ли бих ја написао књигу о Сребреници, или, боље речено, истину о Сребреници. То сам и урадио, тако да сам 2010. код издавачке куће "Kai Homilius" издао књигу "Srebrenica - die Geschickte eines salonfähigen Rassismus". У њој доказујемо да је цифра од 8.000 убијених муслиманских мушкараце једна велика измишљотина. Код издавача "Ahriman" 2010. сам поново издао књигу о Сребреници. Овог пута смо показали страдање Срба у околини Сребренице између 1992. и 1995. године.

 

Одакле интересовање за дешавања на Балкану?

Фамилије мојих покојних родитеља су за време Другог светског рата у Босни доста страдале. На пример, ја сам упознао само бабу са очеве стране. Остали чланови фамилије – деде, бабе, ујаци итд., убијени су између 1941. и 1945. Био сам шокиран антисрбском пропагандом у земљи у којој живим од 1991. И моји родитељи су били шокирани, тако да сам се почео интензивно бавити том темом.

Је ли тешко доћи до података који су у супротности са званичном политиком у свету?

Није. Човек само мора да отвори очи и да ступи у контак са интересантним људима, који неће да лажу за паре и неку високу позицију. Података има више него доста, али их је тешко објавити да би дошли до публике.

Колико истраживач и писац, који се дрзнуо да пише другачије, излаже ризику сопствену сигурност?

Постоје разни ризици. Човек прво мора да буде спреман на то да други људи шире лажи о њему и да га вербално нападују и вређају. То не би свако могао да трпи. Сигурно постоји и могућност физичког напада ако се човек не чува. Али, велике силе и моћне групе до сада обично нису нападале људе као што сам ја зато што неће да дижу прашину. Они добро знају да ја и немам могућност да допрем до неке шире масе људи. Значи, они ме за сада пуштају да мало нешто радим у ужем кругу, зато што то за њих није нешто посебно опасно. Али, никада се не зна... ко зна шта ће бити? Но, то је увек било тако. Ако се човек бави неким пипљивим темама, мора да буде спремам на све.

Да ли су књиге о Сребреници нашле пут до људи у Немачкој, Швајцарској и тд., који можда могу да утичу на промену јавног мњења?

Моје две књиге о Сребреници су нашле свој пут до разних људи у тим земљама. Реакције су до сада биле веома интересантне и добре. Наравно, не могу те књиге да промене јавно мишљење зато што иза мене не стоје велики медији нити крупни капитал. Мислим да су те књиге важније за будуће генерације.

Које су основне чињенице којима оповргавате званичну причу о Сребреници?

Има их много. На пример, имате чињеницу да у Поточарима на такозваној спомен – плочи стоји да је страдало скоро 8.400 босанских Муслимана. А списак наводно несталих је на почетку обухватао око 7.400 имена. Одакле сада скоро 1.000 људи више на спомен – плочи него што их је нестало? Имате исто чињеницу да више од тридесет муслиманских бораца сведочи о томе да је њихова армија у пробоју ка Тузли изгубила најмање 2.000 војника, када је између Сребренице и Тузле наишла најмање седамнаест пута на српску армију, са којом су вођене жестоке борбе. И ти мртви борци су на списку несталих. Насер Орић је већ пре пада Сребренице објавио једну књигу, у којој је објављен списак његових бораца који су 1992., 1993., 1994., па до лета 1995. погинули у нападима на србска села и у биткама. Имена скоро 1.000 тих бораца су исто завршила на списку несталих. А 1996. на бирачким спиковима у БиХ појавило се око 3.000 имена муслиманских мушкараца, који су такође на списку несталих. Како су могли 1996. да бирају, ако су 1995. погинули? Објашњење за то нико не може да нам да. Истина се крије. Чак су и господин Мирсад Токача и његова организација признали да још данас у околини Сребренице живи око 500 људи, чија имена су такође на списку несталих. Миливоје Иванишевиц из Београда прегледао је списак дезертера из муслиманске армије, на којем је пронашао око 500 муслиманских бораца који у јулу нису више служили у њиховој армији, али су и они – којег ли чуда? - завршили на списку несталих и тд.

Мислите ли да су србски политичари олако прихватили „истину“ о геноциду у Сребреници?

Они су то урадили зато што им је тако наређено. Први извештај комисије Републике Српске јасно каже да тамо није било геноцида и да цифра од 8.000 убијених нема везе ни са чиме. То је тада Педи Ешдауна и његове спонзоре наљутило, тако да су кренули против оних људи који су подржавали поменути извештај. Ешдаун је сменио многе људе са положаја. Смирио се тек кад је нашао нове људе, који су били спремни да потпишу лажну верзију о догађајима у Сребреници. Амерички аналитичар Грегори Копли је писао о тој манипулацији. А о господину Тадићу не морамо да причамо, то је посебан случај.

Америка инсистира на причи о геноциду у Сребреници. Који су интереси иза тога?

Америка стоји иза ратова у бившој Југославији. То су признали чак и неки бивши амерички политичари и војни експерти. Они хоће да лажима и манипулацијама сперу са себе кривицу, тако да у историји буде записана лажна верзија догађаја у бившој Југославији.

У БиХ су Срби оптужени за Маркале и Сребреницу, на Косову и Метохији за Рачак. Све то их је скупо коштало. Који су механизми за доказивање истине?

Нема механизма осим ширење истине. Ми можемо само да ширимо чињенице. А сваки човек мора сам да зна да ли хоће нешто да сазна или да буде и даље роб масовних медија. Нико не може да донесе одлуку за друге људе јер је свако одговоран сам за себе.

У Хрватској се Оуја слави као државни празник и нико из међународне заједнице не реагује на то. Како тумачите такав став?

То је типично за такозвану међународну заједницу. То су све прљаве игре моћних организација и сила. Нико се у ствари не интересује за судбину обичног човека и истине.

На сајму књига у Лајпцигу десио се инцидент због плаката које је штампала Ваша издавачка кућа. Шта мислите, зашто званична јавност одбија сваки покушај да се чује и друга страна?

Није то био неки велики инцидент. Једино је једна организација под именом "Gesellschaft für bedrohte Völker" покушала да прелепи наше плакате. Но, уредник издавачке куће "Ahriman" звао је полицију, тако да су они морали поново све да доведу у ред. А нису могли да спрече у току нашег предавања да најмање 180 људи чује несто друго о Сребреници. Међутим, и поред тога је наравно сасвим јасно да неки медији и разне организације немају интерес да се истина о Сребреници сазна, зато што они на лажима зарађују паре и стичу моћ.

Објављивање спорне књиге донело Вам је пуно неугодности. Хоће ли Вас то зауставити у даљем раду?

Неће. Преживео сам до сада и, поред свих мука, морам само да наставим док могу. Већи проблем имам тренутно са финансијама, него са нападима неких Србомрзаца, зато што нико неће да помогне.

Шта саветујете Србима да ураде, како би скинули са себе етикету злочинаца?

Саветујем Србима да не спавају више као што то чине од 1991. до данас. Требало би да су се већ одавно потрудили и успели у томе да се истина и чињенице о ратовима на Балкану прошире што даље. Али понекад ми се чини да се Срби чешће баве неважним стварима, уместо важним.