Црква Четникуша

На свега десетак километара од Алексинца, недалеко од Бованског језера, у кањону између два брда скривена растињем и шипражјем, извирује купола светиње без крова и прозора. До ње се стиже ходајући по нечему за што се назире да је некада било пут.

Једни смо од малобројних који су пришли овој црквици, јер је мештани заобилазе у широком луку. Још се боје присталица, како кажу "прошлог црвеног режима". Узалудни су покушаји да ступимо у контакт са пастирицом која чува стадо оваца тик иза цркве.

- Не знам ти ја, снаго, ништа о томе.

На питање како не зна, јер има довољно година да мора да се сећа и градње, одмахује руком. Каже да је доста муке имала због ове цркве, не жели више.Врата на цркви као да су скинута са неке старе штале, али иза њих право чудо - зидови бели као да су недавно окречени, а фреске као да их је уметник радио до малопре. Беспрекорне и чисте, понека недовршена. Под релативно чист, као да је недавно пометен, иако је овде све завршено давне 1944.

Једини који је био расположен да нам открије тајну недовршене цркве је старина Сретен Миловановић.

- Како се не бих сећао свега. Имао сам 14 година када је рат почео. Захваљујући овој цркви остао сам жив. Одмах на почетку рата, у Бован је дошао део краљевске војске коју смо звали четницима. Локалним командантом места је проглашен извесни Ујко, четник из околине Параћина, из села Баћије. А колики је он четник био најбоље показује његово дело и ова црква. Јадни су вам то четници. Зна се да су четници били елита старојугословенске војске. Ови наши су били јад и беда, боље речено мука која се довијала да сачува главу себи и својој околини.

Досетљиви Ујко, да би избегао борбу, досетио се да сагради ову цркву. Свако село морало је дати известан број војника у четничке одреде, а сигурно се многи од њих не би вратили живи. ЗБог тога Ујко мобилиса и запосли све младо за војску способно у изградњу ове светиње. Цело село је радило на њој.

Подигнута је на земљишту извесне Ружице Адамовић. У темељ су уграђени споменици старог бованског гробља, док је сав остали материјал дало село. Док се црква градила, понекад би свратио неки поп из околних цркви. После тога нико од црквених лица није ни помишљао у њу да уђе.

А градила се пуном паром четири ратне гладне и мукотрпне године, све до Буковичке битке. У јеку највеће битке на Буковику, 24. јуна 1944, између партизана и четника, сви радови су престали. Тада је и црква престала да живи. Локални командант Ујко и његови четници једноставно су нестали.

- Касније сам чуо да се Ујко крио код ћерке и да га је она на крају издала УДБИ. Неки кажу да му је суђено и да је спасао главу захваљујући цркви, јер ником глава фалила није. Неки опет тврде да је ликвидиран. Ја лично више верујем у ову прву причу, јер он је био спасилац људи овога краја - каже чика Сретен.

После рата у ову цркву нико није смео ни да привири. Ни они највећи богомољци, каже наш саговорник, бојали се људи победника.

- Шта да се ради, сила Бога не моли, Бог силу не воли. Било је то смутљиво време где се свако свакога плашио. Глава и слобода су се губиле и за мање ствари. Ко би смео ући у цркву четникушу, како су је после рата звали победници. Ова црква је наша спаситељка, жалост, туга, али и срамота. Ми се Срби Бога сетимо само кад пригусти - закључује Миловановић.

Пре неколико година црква је препокривана, па се стало на реконструкцији. Било је покушаја људи из дијаспоре да финансијски помогну обнову, али резултати су изостали.

Тајна белих зидова

Тајна белих зидова и након толико година је у справљању креча, који је уместо у води, гашен у хиљадама и хиљадама јаја. Док се црква градила, нико у селу није појео јаје. Све је улагано у њу.

- Чуо сам да је на исти начин и Јерина Смедерево изградила. Смедерево још одолева времену. Ваљда ће и ова црква - нада се Сретен Миловановић.

Легенда о Леки Суботинцу

Овај крај је познат по мистичним причама. Једна од таквих је везана за ово верско здање. Прича се да је извесни Лека из села Суботинца, познати ловац и комуниста, оскрнавио црквени праг. Наводно је извршио велику нужду задњице окренуте олтару. Дошавши кући, скаменио се од зиме и непознате болести. Водили су га лекарима, али лекова за ту врсту болести није било све док му се у сну није предсказало. Уснио је да мора да оде на место где се испоганио и то исто место да целива. Пробудивши се, испричао је укућанима сан. Они га без речи натоварише на запрежна кола и дотераше пред цркву. Након целивања црквеног прага, Лека Суботинац је оздравио а касније, иако је био комуниста, кришом је долазио и палио воштанице.