Етика и геополитика

Одлука руководства НАТО да преузме командовање војном операцијом у Либији развој догађаја у региону премешта у другу раван – пружајући повод за карактеристичне аналогије. Пре дванаест година Северноатлантска алијанса је већ руководила војном операцијом великих размера у другом конфликтном рејону – на Балкану, у Југославији. Резултати су познати: погибија неколико хиљада становника, уништење инфраструктуре у целој земљи, појава самопроглашене косовске државе и потреба да се у њега улажу милијарде евра. „То ће личити на операцију на Косову,“ тако је операцију у Либији још пре њеног почетка окарактерисала министар одбране Данске Хите Лилелунд Бек (Gitte Lillelund Bech). Чиме региону прети понављање косовског сценарија? На ово питање је покушао да одговори наш аналитичар Пјотр Искендеров.

Баш уочи одлуке НАТО да под своје војно окриље узме операцију у Либији говорио је посланик Европског парламента Пино Арлачи (Pino Arlacci) наводећи врло значајна сведочанства. Он представља Италију – земљу која је тесно повезана, како с регионом Северне Африке, тако и с Балканом, а раније је био на дужности извршног директора Бироа ОУН за контролу дроге и спречавање преступности. И премда он не поставља директно знак једнакости између развоја догађаја око Либије и Косова – његове оцене су више него индикативне.

По речима Пина Арлачија, време је да међународна заједница призна да је „Косово наша највећа грешка за протеклих 12 година.“ „Направили смо мафијашку државу и бринемо се само за то да ова истина не исплива на површину,“ сведочи посланик. Он је уверен да „европске земље треба да погледају истини у очи и да предузимају мере. Политичка ситуација на Косову, као и чињеница да организована преступност овде доминира, представљају озбиљну претњу по безбедност, не само у европским земљама, већ и у земаљама у региону, укључујући и Албанију.“

Поред свих различитих полазних услова на Балкану и у Северној Африци мора се признати да Северноатлантска алијанса понавља косовски сценарио. Бомбардовање Југославије 1999. године такође је називано „хуманитарном интервенцијом“ која наводно није имала ништа заједничко ни с обезбеђењем косовске независности, ни са свргавањем Милошевићевог режима. Међутим, већ у лето 1999. године, кад су на Косово ушле снаге НАТО, постала је јасна истинска позадина догађаја – тежња за прекрајањем политичке карте Балкана и за тим да се за САД и НАТО створи полигон у центру стратешки важног региона. А то да је овај полигон постао европска криминалистичка „црна рупа“ такође се може сматрати једним од елемената почетне стратегије. Јер, стварање „контролисаног хаоса“ је згодно средство за постизање геополитичких циљева.

Развој ситауције на Косову и у Либији сродним чини још један врло битан моменат. У оба случаја очигледан је покушај САД да одговорност за негативне последице пребаце на Европљане. На Косову се последњих година успостављањем реда бави мисија Европске Уније и по сведочанству горе поменутог Пина Арлачија, напори ЕУ су већ крунисани „потпуним крахом“ без обзира на то што је за мисију издвојено 300 милиона евра. У Либији су САД прво ставиле до знања да не намеравају да саме руководе операцијом – премда ће политички круг ситуацију контролисати кроз натовске структуре. Оне у коначном и треба да сносе одговорност за оно што се дешава у кризним жариштима – истакла је у разговору с „Гласом Русије“ стручњак Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за познавање Словена РАН Ана Филимонова:

Пре свега, одговорност сноси НАТО. Управо он стоји иза војних операција и свих њихових последица – како у војном смислу, тако и с тачке гледишта активности криминала. Међутим, засад нико НАТО не ставља било какве примедбе. Не само то, Северноатлантска алијанса је у својој новој стратешкој концепцији максимало проширила рејон своје одговорности и евентуалне војне интервенције – укључујући и циљеве обезбеђивања енергетске безбедности. Ово даје могућност за прогнозирање да војна операција НАТО у Либији неће бити последња.

Што се тиче хуманитарних циљева којим Запад „осењује“ своје активности у Либији, на Балкану, у Ираку и у другим кризним жариштима испоставило се да је у праву саветник америчког председника Џона Кенедија Дин Ечисон (Dean Acheson). Он је у јеку карипске кризе отворено изјавио: једини циљ разговора Вашингтона о међународним законима састоји се у томе да се „наше позиције украсе мало етиком, која проистиче из најуопштенијих моралних принципа“. А и то само то где је умесно. Вероватно да се отвореније не може ни рећи!