Руски спасиоци говоре

Елитни одреди Министарства за ванредне ситуације РФ Центроспас и Лидер завршили су спасилачку операцију у Јапану и вратили се у домовину. Руска групација је била најбројнија међу онима који су притекли у помоћ жртвама земљотреса. 161 особа радила је у области градова Сендај и Исиномаки.

За време рада у земљи која је преживела врло јак удар стихије, руски спасиоци су извукли 115 тела погинулих. Нажалост, није им пошло за руком да нађу преживеле. Завршетак њихове мисије био је повезан са тим што сада главни акценат јапанска страна ставља не на тражење и спасавање преживелих, већ на утврђивање идентитета погинулих и предају тела рођацима. Говори заменик начелника одреда Центроспас Владимир Легошин.

Јапан потресају земљотреси редовно и служба за обавештавање код њих ради врло добро. После земљотреса било је дато упозорење о цунамију и одмах је започела евакуација. Ко је како могао, неко приватно, а разна предузећа централизовано. И нас су на пример дочекивали руководиоци срушене фабрике и говорили: овде можете никога да не тражите, све смо евакуисали. Самим тим пошло им је за руком да минимализују број погинулих. Треба им одати признање, они су се храбро, истрајно држали. Власти раде прецизно, све координира полиција. Никаквог нереда, никакве пљачке нема. Данас је све прешло у стадијум обнове инфраструктуре. Највећа главобоља је брига о пострадалом становништву. Људи треба негде да се сместе, да се хране, да се лече. То изазива буру осећања, емоција, у првом реду огромно саосећање.

Свог колегу и друга допуњује начелник Центра за спасилачке операције посебног ризика Лидер Николај Вдовин.

Нећу рећи да сам човек без искуства. Од 1972. годне бавим се спасилачким радом. Али операција у Јапану била је посебна. Као прво, лет који је трајао дан и по, узимајући у обзир дуготрајно седење у Хабаровску до момента усвајања одлуке јапанске тране. Друго: преко 400 километара марша од аеродрома на који смо стигли до региона радова. За возаче наше тешке технике то је било тешко искушење. И као треће морали смо, радећи, да мислимо не само о пострадалима, већ и о сопственој безбеднсоти због могућности поновних потреса и радијације. И ево шта још морам да кажем. У Центру којим командујем служи хиљаду људи 23 националности. Сви се предају послу душом и телом. Тако да постоји таква могућност, за задовољством бих укључио у одред 24. националност, јапанску. Они су чинили све што је било у њиховој моћи да нам помогну. Специјалне службе, медицина, путна инспекција, дипломате – сви су се залагали потпуно. И обични људи пострадали од стихије без икакве службене дужности долазили су да нам помогну ко је како могао. Неко нам је доносио врућ хлеб, неко поврће, неко је позивао да се истуширамо, неко је помагао око технике – они су у томе стручњаци. А у последњем тренутку када смо одлазили десио се такав случај. Већ сам стајао на степеници аутобуса када ми је пришао стари Јапанац на бицику, нешто ми рекао и пружио пакетић. Ја сам се клањао како сам умео, захвалио му на јапанском како сам научио. А затим, успут, погледао сам у кесицу и скоро да сам заплакао – ја, генерал. Тамо су биле бомбоне. Од свег срца старац нам их је дао, можете да замислите!

Сви руски спасиоци су прошли потпуни медицински преглед који је показао да је њихово здравље у реду.